Jedino do čega je međunarodnoj zajednici još stalo, a što se tiče Srba, jeste njihov, eventualni, izlazak na izbore

      Na ulicama Prištine kojima se već sedam dana širi smrad nepokupljenog đubreta nema ni jednog jedinog plakata, čak ni nagoveštaja da su postojali plakati koji bi Srbe ili ostale nealbance na njihovim, maternjim jezicima, pozvali na glasanje 17. novembra. I kada Srbima, makar oni bili i novinari, bivši komandanti Oslobodilačke vojske Kosova Hašim Tači i Ramuš Haradinaj požele "dobrodošlicu na demokratsko Kosovo", onda se prvo sumnja u sopstvene oči i uši.
       "Kosovo je napravilo zaista velike korake ka demokratiji u poslednje vreme, na ulicama nema nasilja, odnosno bezbednosna situacija je mnogo bolja, svakog dana registruje se sve više Srba. Tvrdim da je Kosovo demokratsko jer ovde se govore albanski, srpski, turski i jezici ostalih manjina. Kosovo ne gradi svoju budućnost na diskriminaciji, već na toleranciji i jednakim pravima svih", rekao je Ramuš Haradinaj, nekadašnji komandant OVK za Metohiju, a sada predsednik Alijanse za budućnost Kosova, 6. septembra u prvom razgovoru sa desetak novinara iz Beograda.
       Nažalost, demokratija na Kosovu je takva da bez odobrenja Sajmona Hesloka, savetnika Hansa Hakerupa (glavnog administratora Unmika), ne može da se koristi ni toalet jer pripadnica kosovske policije, koja radi u obezbeđenju zgrade, tvrdi da je to Srbima zabranjeno. Da je situacija gora nego što je bila pre, tvrdi i Džon Forman, vlasnik bara "Kukri", jedinog mesta u Prištini gde se bez bojazni može govoriti srpski jezik.
       "Imam mnogo problema jer zapošljavam i Albance i Srbe. Dve godine nisam plaćao nijednoj mafiji da bi me obezbeđivala, ali su zato do sada na mene dva puta pucali", kaže Forman koji misli da bi ipak bilo dobro kada bi Srbi izašli na izbore 17. novembra jer ukoliko to ne urade "neće moći da učestvuju u radu Skupštine, vlade... mogli bi da budu isključeni za sva vremena iz svih političkih procesa".
      
       Preterivanje
       Za razliku od Hašima Tačija, predsednika Demokratske partije Kosova, koji tvrdi da je "aspekt nebezbednosti na Kosovu preteran", Srbi tvrde da im nije od velike pomoći ni to što je proradio voz od Kosova Polja do Kosovske Mitrovice.
       Na klupi ispred ulaza u zgradu Ju-programa, gde deca jedna drugoj pokazuju sličice sa fudbalerima i gde je nekada živeo Nebojša Pavković, sadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, sedi Dobrila Petrović i čeka oklopni transporter ne bi li stigla u Gračanicu gde se vodi kao privremeno raseljeno lice. U sumrak, Dobrila priča svoju muku dok ispucalim dlanovima briše suze.
       "Nisu hteli da me puste ni da uđem u moj stan. Kada nisi domaćin, kada nemaš ni svog krova nad glavu, nemaš što da živiš", kaže Dobrila koju pokušava da uteši Radmila Topolić koja je takođe nekada živela u Prištini, kod Hitne pomoći. Radmila, iako penzionerka, radi s vremena na vreme kao kuvarica "u Komitetu, tamo gde se izdaju pasoši".
       "Mi smo 2. avgusta 1999. godine napustili naš stan, muža su mi maltretirali. Tražili su da im da pištolj, kola, da im dovede sina Zorana. Rekli su mu da će ga ubiti ako to ne učini", priča svoju sudbinu Radmila dodajući da je njen muž Srbislav dao besu Genciju Ćitakuu koji i danas živi u njihovom stanu. Susret Radmile i Gencija bio je mučan iako je Genci bio pristojan. Radmila je želela da za 65 000 maraka proda svoj stan od 55 kvadratnih metara, međutim Genci je rekao da je to mnogo, ali sam nije ponudio cenu.
       Istu nameru, da proda svoj stan, ima i Dobrila ali kaže da njen stan od 40 kvadratnih metara vredi više od 20 000 nemačkih maraka, koliko joj se nudi.
       Gotovo bez nade da će za Srbe na Kosovu budućnost biti lagodnija, Murveta Cvetković kaže: "Do Makedonije sam bila optimista, ali više nisam. Registrovala sam se, ali ne mislim da nam to može pomoći. Mori, žao mi ove nejači, žao mi je Ognjena koji nema ni celih osamnaest meseci."
       Dete izbeglica iz Knina Ognjen Cupić najmlađi je Srbin u Prištini. Rođen je u ruskoj bolnici ( nekadašnjem domu zdravlja) u Kosovu Polju i, kako njegova majka kaže, "još je mali da bi bilo šta od svega razumeo". Međutim, četrnaestogodišnja Katarina Savić dovoljno je velika da zna šta se događa oko nje. Jedino mesto za "izlazak" je Komunikacioni centar, nekoliko stepenika dalje od ulaza u kojem živi.
       "Centar radi od pet sati po podne i tu imamo dva kompjutera, bilijarski sto i pingpong", kaže Katarina koja odaje utisak da bi rado "izašla" i na neko drugo mesto, ali ne sme što od majke, što od straha od komšija koji su mahom došli iz Drenice. Čini se da je Katarina jedna od one retke dece koja se obradovala početku nove školske godine jer je to značilo da će, makar i u oklopnom transporteru, proširiti "svoj zatvor" za nekoliko kilometara, sve do Lapljeg Sela.
       Da o izlasku na izbore nema govora dok Srbi ne budu bezbedniji, kaže i Vasilije Ritonović.
       "Ubijaju nas k'o pse na pragu, u njivama", kaže Vasilije koji sa još oko 180 Srba živi u zgradi Ju programa u Prištini, dodajući: "Registrovao sam se jer je Koštunica to zatražio od nas." Po Vasilija svakog dana dolazi blindirani džip i vozi ga na posao u Gračanicu.
       "Radim, sa još četrdeset Srba u kosovskoj policiji. Nekad patroliramo i u Dardaniji", kaže Vasilije i dodaje da mu nije bilo lako na Policijskoj akademiji u Vučitrnu tokom dvanaestonedeljne obuke, ali da mu Albanci nisu pravili probleme jer su takvi izbacivani iz škole.
      
       Na izmaku strpljenja
       Koliko god prigovori Srba bili tačni i opravdani, međunarodna zajednica na sve načine pokušava da njihove probleme učini manjim ili čak potpuno nebitnim. Sve se završava na praznim frazama, čak se niko više ne trudi ni prazna obećanja da da. Kada se izričito kaže da povratak Srba i ostalih nealbanaca na Kosovo više stoji nego što ide, svi predstavnici međunarodne zajednice, pre svega Unmika i UNHCR-a, dižu glas ne zaboravljajući da Srbima nagoveste kako ih je na Kosovu ostalo veoma malo i kako bi im bilo bolje da se ne bune i ne tvrdoglave jer bi mogli da izgube i ovo malo od života što im je preostalo.
       "Bezbednost nije tesno povezana sa izborima, ali da bi se promenila sigurnosna situacija uopšte, moramo znati da je to proces. Ako ljudi ne učestvuju u tom procesu, ništa nećemo postići. Međunarodna zajednica nije stvorila ovu situaciju", rekao je Hans Hakerup, specijalni predstavnik generalnog sekretara UN na Kosovu i Metohiji.
       Takođe, Srbi a čini se i ostali nealbanci ne uviđaju svu ozbiljnost i napore koje međunarodna zajednica ulaže da bi se raseljeni vratili. Ključni agrument ovih dana je povratak nekoliko desetina mučenika u selo Osojane (opština Istok u Metohiji).
       "Imamo prvi organizovan povratak Srba na Kosovo. Juče sam bio u selu Osojane, razgovarao sam sa ljudima", kaže Hans Hakerup koji je lično zabranio srpskim novinarima da odu i svojim očima vide kako se povratnici snalaze u spaljenom selu. "Veoma je važno da njihov povratak ne bude politizovan, što neki političari žele da učine. Ne želim da se Srbi vraćaju u što većem broju ako za to prethodno nisu obezbeđenji adekvatni (pre svega bezbednosni) uslovi. Važno je da smo prvi korak načinili, ali ideja da se 50 000 Srba može vratiti za nekoliko meseci - to zaboravite!"
       Ne samo da treba zaboraviti da je međunarodna zajednica bila ta koja je, jer joj je tako odgovaralo, organizovala povratak nešto manje od 700 000 Albanaca kada su međunarodne mirovne snage sredinom juna 1999. godine ulazile na Kosovo i Metohiju - već se Unmik krajnje neozbiljno odnosi prema nestalima, kidnapovanima i ubijenima. Osim jedinice Unmika koju predvodi Gido van Riler, a kojoj je povereno da izradi centralnu bazu podataka o nestalima, tačnih podataka nema. Zapravo, neki predstavnici Unmika, kao Lari Kičn iz centralne jedinice za kriminalne istrage Unmika, toliko su komotni da nestalih i ubijenih Srba svode na 284 za prethodne tri godine. O pouzdanosti ovih podataka najbolje govori postupak Suzan Manuel, portparola Unmika, koja je rekla da podatke g. Kična treba uzeti s rezervom i da je moguće da je on usled neznanja napravio grešku.
       "Prema podacima koje ja imam, oko 3000 ljudi vodi se kao nestalo i većinom su kosovski Albanci. Oko 1300 je nealbanaca, a imamo ostatke oko 1300 neindentifikovanih osoba i neki od njih su ponovo sahranjeni. Broj se povećava jer se otvaraju masovne grobnice u Srbiji. Ovde ima masovnih grobnica koje još nisu otvorene, ali tu nije veliki broj žrtava. Međutim, zahtevaću od jedinice Unmika za nestale da ubrza rad", rekao je Hans Hakerup dodavši: "Postoje optužbe, stalne, o tajnim zatvorima, trgovini robljem... i moram reći da su svi slučajevi koje smo istraživali odbačeni kao neosnovani."
       Međutim, postoje i Unmikovi podaci da na šest lokacija u Albaniji postoje zatvori i radni kampovi gde bi mogli da budu zatočeni Srbi i ostali nealbanci sa Kosova i Metohije. Međutim, kako je sam Hans Hakerup rekao, Unmik nije ništa učinio kako bi otkrio nešto više o tome."Nemamo saradnju sa albanskim vladom. Mi smo ograničeni na Kosovo i bilo koje glasine o takvim logorima na Kosovu svakako će istražiti policija Unmika."
       Čim Srbi pomenu svoje nestale, Albanci i Unmik "nabijaju na nos" da u Srbiji ima bar još 200 albanskih zatvorenika i da polovinu čine obični kriminalci koji treba na Kosovu da odsluže ostatak svoje kazne.
      
       Izbori jalovi
       Jedino do čega je međunarodnoj zajednici još stalo, a što se tiče i Srba jeste njihov, eventualni, izlazak na izbore. Toliko joj je stalo da na sva usta grdi nezahvalne Srbe koji kao da shvataju da je 10 mesta u budućoj skupštini gotovo sve što mogu dobiti od novog, demokratskog Kosova. Pošto je odziv na registraciju Srba na Kosovu u poslednjih deset dana, odnosno posle apela predsednika Jugoslavije i ostalih sprskih političara, višestruko veći (više od 14 000 na Kosovu, a ukupno oko 120 000) OEBS je predložio a Unmik se složio da se rok za prijavu produži do 23. septembra.
       "Rok za prijavljivanje partija neće biti pomeren, jer je mnogo onih koji glasaju poštom", kaže Dan Everts, šef misije OEBS-a na Kosovu i Metohiji i, dodaje da će oko dva i po miliona nemačkih maraka biti potrošeno za predizbornu medijsku podršku manjinskih partija, kao i da se očekuje da jedna trećina žena budu poslanici u skupštini od 120 članova.
       Spiskovi i podaci koji se donose u zgradu pored sedišta OEBS-a u Prištini zaista su potpuno zaštićeni, proces registracije podrazumeva (za starije od 16 godina) slikanje i uzimanje otisaka prstiju (što se direktno pohranjuje u kompjuter).
       Od terora većine, navodno, etničke manjine zaštićene su na taj način što im je garantovano 20 poslaničkih mesta i dva mesta u sedmočlanom predsedništvu skupštine. Primenom proporcionalnog sistema, kandidati će se boriti za preostalih 100 poslaničkih mesta, što, po mišljenju međunarodnih predstavnika, predstavlja šansu i za srpske stranke i partije. Do sada su se za kosovske izbore prijavile:Demohrišćanska stranka Srbije, Nova Srbija, Srpski pokret obnove, Nova demokratija i novoosnovana Narodna partija Kosova i Metohije, a hoće li one i učestvovati, zavisi pre svega od vlasti u Beogradu. Svestan ove činjenice, Hans Hakerup nije propustio da kaže:
       "Kosovski Srbi treba sami da donose svoje odluke, a ne da slušaju političke vođe iz Beograda."
       O tome šta bi sve trebalo da se učini na Kosovu i Metohiji, imali bi i Srbi što šta da kažu, ali nema ko da ih čuje jer su svima uši otvrdnule.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ