Bin Laden kao da je u boj protiv Amerikanaca poslao i stilske figure. Ne samo što u ovom času imaju pred sobom neprijatelja bez lica i bez države, već je i država u kojoj se Bin Laden krije po sebi neka vrsta ironičnog komentara. Amerikanci su indirektno stvorili talibanski režim. Kao što su svojevremeno stvorili i Bin Ladena kao borca protiv sovjetske invazije na Avganistan, i kao što su svojevremeno pomagali Sadama Huseina kada im je trebao saveznik protiv iranskog režima. Prosečni Amerikanac o tome niti mnogo zna, niti je pre 11. septembra mnogo mario

      Ako vam se novi svetski poredak, sa Amerikom kao jedinom preostalom svetskom silom, nije sviđao ni pre 11.septembra, onda ćete mrzeti promene do kojih će doći posle paljevine Pentagona i rušenja Svetskog trgovinskog centra.
       Dan posle, ožalošćena i besna Amerika ličila je na džina sa šakama punim projektila koje nema na koga da usmeri, no svet u kome živimo neće biti sigurnije ni pravičnije mesto ni kada američki gnev uskoro nađe metu.
       Amerikance zasluženo bije glas da ne razumeju mnogo ostatak sveta i da se za taj ostatak previše i ne interesuju. To nije ni iz gluposti, ni iz neznanja: razlog je taj što je moć njihove države da utiče na ostatak sveta daleko veća od sposobnosti drugih zemalja da ma u čemu promene način života prosečnog Amerikanca. Do 11.septembra u Americi se lepo moglo živeti kao da ostatak sveta i ne postoji. Ako je Osama bin Laden zaista arhitekta masovnog zločina izvršenog nad Amerikom 11.septembra, onda je on "zaslužan" što Amerikanci sada znaju nešto što su pre tog datuma komotno mogli ignorisati. Znaju prave razmere mržnje i resantimana što ih deo ostatka sveta gaji prema Americi.
       Uglavnom bezbedni između dva okeana, Amerikanci na strance decenijama gledaju sa mešavinom sumnjičavosti i superiornosti, neodlučni između izolacionizma i intervencionizma. Od pada Berlinskog zida žive u nekom neodređenom stanju globalnog trijumfalizma, likujući zbog svoje uloge jedine preostale supersile i uživajući u svom rastućem materijalnom blagostanju. Iz beogradske perspektive može zvučati beskrajno naivno, ali prosečni Amerikanac je uvek verovao svojoj spoljnopolitičkoj eliti kada ga je uveravala da ceo odgovor na pitanje "zašto nas mrze" staje u "zato što nam zavide". Mržnja koja je pokrenula samoubice koji su 11.septembra izvršili napad na Ameriku nije se, međutim, hranila zavišću.
       Napadnuti su simboli i centri američke vladavine svetom, ali teroristički čin izvršen ovog strašnog utorka ima još jedan, dublji motiv i smisao. Od Vijetnamskog rata naovamo, Amerikanci o ratu gaje ideal kome su se poslednjih godina veoma približili: da ostvaruju svoje strateške ciljeve i štite svoje nacionalne interese, a da za to ne proliju ni kap američke krvi. To je poznato svima koji su ovde mesecima slušali eksplozije američkih bombi i k tome još i američko likovanje što se na bezbednoj visini sa koje prosipaju bombe ne dovode u opasnost ni američki piloti ni njihove letelice. To je poznato svima koji su pratili događaje u Somaliji, Iraku, u Bosni: Amerikanci nastupaju sa retorikom u kojoj sve prašti od plemenitih namera i visokih ciljeva, ali nisu spremni da ginu za ideale u koje se zaklinju. Spremni su da, u najboljem slučaju, za svoje principe žrtvuju tuđe civilne žrtve, dok ti isti principi izgleda ne vrede života američkih vojnika. Ako je Osama bin Laden iza napada na Ameriku, onda je u najspektakularnijem i najefektnijem terorističkom aktu svih vremena Bin Laden pogodio cilj svih ciljeva.
      
       To je razlog što u prvi mah niko nije priznao odgovornost za ovaj besprekorno izveden teroristički akt kojim bi se svaki terorista vredan tog imena naglas hvalio. Ovde nije bio cilj da se postigne politički poen, niti da se uveća politički uticaj neke grupe ili države, kao što je obično svrha terorizma. Ovde je cilj bio da se ubiju Amerikanci, uništi američko i podrije amerikanizam.
       Obično kažu da je terorizam oružje slabih protiv moćnih. Osama bin Laden (ako on stoji iza ovog zločina), doduše nije siromašan (potiče iz bogate saudijske porodice, a lično je nasledio 300 miliona dolara), ali je njegova osveta moćnim i bogatim neobično efektna na neki morbidno zao način. Bin Laden je izvršio neku vrstu savršenog zločina, ne po tome što nije ostavio traga, već po tome što je američku silu, koja raspolaže najskupljim i najmoćnijim oružjem na svetu, porazio njenim sopstvenim avionima.
       Zemlju koja se stalno naoružava najskupljim tehnološkim izumima koji se mogu upotrebiti u destruktivne svrhe porazio je njenim vlastitim komercijalnim avionima, koje je uperio protiv njenih vlastitih simbola moći. Ne samo što nije bio prinuđen da investira u skupe "tomahavke", već je uložio uglavnom "višak vrednosti" koji proizvodu poklanja radna snaga, u ovom slučaju po svoj prilici islamski verski fanatici. Amerika je tako dobila poruku da ne samo što joj ne vredi što je bogata i moćna pa može da si priušti najskuplji raketni kišobran na svetu, već nema zaštite pred sopstvenim civilnim avionima koji "u pravim rukama" mogu postati ubistveniji od najskupljeg i najsofisticiranijeg oružja.
      
       Bin Laden kao da je u boj protiv Amerikanaca poslao i stilske figure. Ne samo što u ovom času imaju pred sobom neprijatelja bez lica i bez države, već je i država u kojoj se Bin Laden krije po sebi neka vrsta ironičnog komentara. Amerikanci su indirektno stvorili talibanski režim,
       Kao što su svojevremeno stvorili i Bin Ladena kao borca protiv sovjetske invazije na Avganistan, i kao što su svojevremeno pomagali Sadama Huseina kada im je trebao saveznik protiv iranskog režima. Prosečni Amerikanac o tome niti mnogo zna, niti je pre 11.septembra mnogo mario.
       Ono što, međutim, mora da brine i one koji su u ratu protiv terorizma spremni da stanu rame uz rame sa Amerikom, jeste to što, dan posle masakra u Njujorku, vodeći list na svetu "Njujork tajms" obaveštava u redakcijskom komentaru svoje čitaoce da je "teško savladati nesklonost prema zapadnoj civilizaciji i kulturnim vrednostima, koje pothranjuju terorizam". Poruka tog uvodnika u neku ruku glasi da je posredi rat između američkih vrednosti, zapadne kulture i civilizacije, protiv "njihovih" vrednosti i fanatizma. To se može prevesti i kao rat civilizacije protiv varvarstva.
       Objašnjenje nije potpuno: Amerikanci zbog pomanjkanja interesovanja za spoljašni svet izgleda nedovoljno znaju o tome da tamo negde, u ostatku sveta, boj ne biju uvek "zapadne vrednosti" već američko oružje koje u ime tih vrednosti razara domove i mostove, ubija decu i nevine. Drugim rečima, Amerikance katkad ne mrze zato što zastupaju "zapadne vrednosti" već iz sasvim prozaičnih razloga. Što, na primer, u konkretnim okolnostima vode spoljnu politiku i čine nasilje nad tuđim zemljama i narodima, na sasvim opipljiv način, zarad konkretnih interesa i ne uvek u ime najviših vrednosti. Amerika je, ma kako to zvučalo nabijeno patosom, požnjela oluju. Nije slučajno dan posle napada u američkoj štampi citiran Lav Trocki o ratu: "Vas možda ne interesuje rat, ali se rat interesuje za vas." Oni koji se dosad nisu interesovali ni za spoljnu politiku, ni za terorizam, sada otkrivaju da se terorizam interesuje za njih. U ovom ratu, neumorno ponavljaju eksperti i političari, nema neutralnih posmatrača. Ovaj rat se ne može voditi na daljinu, niti aseptičnim sredstvima, i posmatrati sa bezbedne razdaljine.
       Amerikanci su inače poput svih drugih naroda sveta: kada ih posečete, krvare, kada ih napadnete, zbiju redove oko svog vođe, svoje zastave i svoje nacionalne istorije. I pozivaju na osvetu. U hiljadama američkih predgrađa, u "suburbija", u noći između utorka i srede osvanule su pred porodičnim kućama američke zastave. U crkvama se peva američka himna (u jednoj crkvi u Milvokiju deset puta zaredom, kažu). U novinama i iz usta političara čuju se poređenja sa Perl Harburom. Razlike su očite (Perl Harbur je iz jednog drugog istorijskog filma, gde je neprijatelj nosio oznake na uniformama i gde su se prepoznatljivi protivnici borili za teritoriju, prestiž i uticaj), ali su očite i sličnosti. I jedno i drugo, i Perl Harbur i Svetski trgovinski centar bili su u datom trenutku simboli američkog poraza koji se posle pretvorio u trijumf.
      
       Greše oni među nama koji možda ne vole Ameriku i misle da je ovo dobar čas za likovanje nad njenom mukom. Imalo je, dabome, smisla ovde zahtevati od Amerike da nam ne ruši mostove u ime humanitarizma, i da se prema nama ophodi u skladu sa američkim vrednostima, zapadnim vrednostima koje i mi zastupamo i u koje i mi verujemo. Mi smo, u neku ruku, dužni da u svom delu "ostatka sveta" branimo zapadne vrednosti i onda kad je Amerika ta koja na njih nasrće. No, u svetu u kom živimo Amerika, koja nije tvrđava, kao što je do sada za sebe mislila (Fortress America), ipak predstavlja bastion kulturnih, moralnih i civilizacijskih vrednosti koje su i naše. Ni nama ne odgovara Amerika dovedena u panično stanje opsade. Realno je očekivati da je Amerika ogorčena što joj 30 milijardi dolara koje troši na obaveštajne i kontraobaveštajne poslove nije donelo veću bezbednost i bolju zaštitu. No, uza sve kritike koje opravdano katkad upućujemo Sjedinjenim Državama, nemamo se rašta radovati što će američki budžzet za odbranu sada ići nebu pod oblake, što će nagon za samoodržanjem naterati Ameriku da još bezobzirnije brine samo o svojim interesima. Nema razloga radovanju što će u veoma teškom trenutku za nas, kada ovisimo o dobroj volji poverilaca, možda zavladati privredna recesija u svetu; što će zavladati nepoverenje i neprijateljstvo u međudržavnim odnosima, što će Amerikanci, u želji da infiltriraju terorističke grupe izvoditi "tajne operacije" sumnjivog legaliteta...Opasno je za ostatak sveta čak i ako u Americi iznutra opadne stepen poštovanja i zaštite građanskih sloboda. Da ne govorimo o pozivima američkih političara da se izvrši odmazda nad zemljama koje možda i nisu direktno umešane u terorističke akcije, nego samo nisu dovoljno energične u progonu terorista. Tobož "liberalni" kolumnista "Njujork tajmsa" Entoni Luis tražio je ove srede da američke mete postanu i one zemlje koje nisu spremne da primenjuju iste antiterorističke mere kao i Amerika. Ričard Holbruk traži da se objavi rat zemljama koje pomažu teroriste. Drugi traže donošenje drakonskih zakona koji će ugroziti građanske slobode.
       Uvek postoji opasnost da ugrožena zemlja sama obavi posao neprijatelja i pojede vlastitu slobodarsku supstancu. U Milvokiju se čuju zahtevi - ne od vlasti, nego među građanima - da se otvore logori za interniranje građana arapskog porekla. Grad je u utorak uveče otkazao arapsko-američki festival koji je bio zakazan za nastupajući vikend. Svet je posle 11.septembra postao opasnije mesto. Ne samo za Amerikance.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ