("Ideja", NIN br 2643)

      Ljudi odrasli pod Titovom diktaturom, i u njeno vreme učili su istoriju koja je režimu pogodovala, ne mogu da veruju da su u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca državnu politiku vodile od naroda izabrane vlade. Njih ne zanima kako je došlo do Krfske deklaracije; zbog čega su Trumbić i Supilo tako navalili da se sa Srbima ujedine; kako su pomoću Milenka Vesnića pridobili Lojda Džordža za zajedničku državu i, kad je Nikola Pašić pred odlazak u Pariz otišao britanskom premijeru da čuje "dokle je naše" - pre nego što bi se ratni dobitnici ujedinili sa ratnim gubitnicima - Lojd Džordž je prijateljski širio ruke, kao da grli i Baju i Srbiju, govoreći: "Šta će vam to, sada je sve to vaše!"
       Kralj Aleksandar dobro je znao istoriju ondašnje Evrope, pa i Srbije, što se za Branu Petrovića ne može reći. Ostalo je, međutim, od pokojne komunističke SFRJ da se za sve nedaće prve Jugoslavije okrivljuje kralj Aleksandar. Tako je i gospodin Petrović lično, a ne nekakvi anonimusi, ponudio "vruć krompir koji je mladi Karađorđević u izgladnelosti albanske golgote, oblaporno i srpski neoprezno prihvatio". To bi, prema njegovoj zamisli, čitaoci NIN-a, naviknuti na sve negativno što se kralju Aleksandru poturalo kako bi se monarhija i dinastija diskreditovale, lako progutali.
       Naši "novi istoričari" pripisuju kralju Aleksandru proces, iako je to bilo maslo ondašnjih političara, i vlade i opozicije, zaplašenih izjava Apisa i drugova da će se u Srbiju "ulaziti samo ispod njihove sablje"!
       Lični režim kralja Aleksandra, nastao najviše na preklinjanje Stjepana Radića sa samrtnog odra, kao privremena mera, naprijatelji kralja i države nazvali su "Aleksandrovom diktaturom". Svetozar Pribićević, koji se nadao da će sesti kralju uz koleno i krojiti sudbinu Hrvatima, kad je video da od toga nema ništa, otišao je u Pariz i onamo napisao klevetničku knjigu protiv kralja. Da je kralj "diktator" bio kao Tito, on je mogao poslati ljude da ubiju klevetnika. U ono vreme i hrvatska opozicija je rado upotrebljavala sintagmu "Aleksandrova diktatura". Tek posle Drugog svetskog rata u Parizu, Vladko Maček se obratio Petru Živkoviću: "Nakon ovoga što se događa u Jugoslaviji sada, potpisao bih vam do smrti da živim u vašoj 'diktaturi'." Njegove reči, pred bivšim ministrima, zabeležio je patrijarh Gavrilo Dožić u svojim "Memoarima".
      
       SVETOMIR PAUNOVIĆ,
       Minhen