Postojanje svojevrsnog "jezika zločina" potvrđuje patolog dr Zoran Stanković, koji je na stratištima Bosne i Hrvatske obradio leševe hiljade nasilno ubijenih ljudi, uglavnom Srba. On potvrđuje da različiti krajevi bivše Jugoslavije imaju specifičnosti i u načinu ubijanja. Za Foču i ostale delove istočne Bosne, gde su u poslednjem ratu po partizanskom principu manje vojne grupe upadale u sela, ubijale sve na koje naiđu i bežale - karakteristično je odsecanje glave, klanje.
       "U fočanskom kraju primenjena je ponovo stara tradicija - nož. I to su radili i jedni i drugi, zato što je na tim prostorima nož sredstvo obračuna vekovima, od Turaka naovamo. Nema tu neke velike razlike, to su isti ljudi, žive zajedno, sa istim navikama, samo sa verskim razlikama. U Foči sam 1994. godine obrađivao telo Dragana Vujovića, koga su Muslimani zarobili i kasnije ubili. Odsečena mu je glava, a deo kože mu je odran u pravom smislu reči", kaže Stanković.
       Jedan od "uobičajenih" načina ubijanja u istočnobosanskom kraju opisan je kroz svedočenje preživelog Vasike Mićevića, koje prenosi Miroslav Toholj u Crnoj knjizi - Patnjama Srba u BiH 1992-1995: "'Miladina sam', svjedočio je Vasika Mićević, 'vidio u vodi kako se koprca još poluživ, dok mu je nož stajao zaboden u vrat. Na nekoliko koraka od njega ležala je u zimskom kaputu zaklana njegova žena Jela. Sjedeći tako i gledajući ih mrtve, shvatio sam da to i mene čeka. U tim mislima me prekide dolazak Dane Višnjić sa svoje dvoje djece. Došla je iz pravca Baždara (jedan od zaselaka Gornje Jošanice, u fočanskoj opštini). Kada ih je vidjela mrtve u potoku, Dana je zagrlila djecu u krilo i od užasa zatvorila oči. U tom trenutku pred nas izbiše ljudi u uniformama. Bilo ih je svakakvih, od obučenih u civilno do ljudi obučenih u crne ustaške uniforme. Jedan od njih me pozva i reče: 'Odi, Vasika!', zovnu me. I dok polako ustajem, vidim da po njegovom naređenju jedan od vojnika ide ka potoku. Ulazi u vodu. Izvadi nož iz vrata Miladina Višnjića. Ponovo ga zabode, kao da ga zakla do kraja. Ponovo izvuče nož i očisti ga o kaput njegove žene Jele. Vidjeh iza njega da Miladin više ne mlati nogama. Smiri se kao da je zaspao."
       O istom metodu, samo sa druge strane, svedoči Faik Tafro, šumarski inženjer iz Foče, koga su 20. aprila 1992. godine srpske snage zatvorile u Kazneno-popravni dom u Foči. U zatvoru je ostao do 31. avgusta, kada su ga sa još 34 zatvorenika fočanske ratne vlasti odvele u Rožaje i oslobodile. "Sjećanje na Foču 1992" napisao je u Novom Pazaru, gde je grupa nezavisnih sandžačkih intelektualaca koje je predvodio Ševko Alomerović prikupljala podatke od bosanskih izbeglica o žrtvama i ubicama.
       "Informacije koje smo dobijali od tek dovedenih u zatvor bile su samo nove crne liste. Saznali smo za pokolj Bećkovića na Drinskom mostu na Brodu (naselje udaljeno tri kilometra od Foče). Jedan Bećković se skakanjem s mosta spasio... Drugi, koji su kasnije privedeni, pričali su nam o klanju porodice Čeljo. Čuli smo i za klanje porodice Kramo: doveli su ih na Drinski most i tamo zaklali. Hatibović Nezira su ubili, njegovu ženu zaklali, a kćerku odveli u nepoznatom pravcu. Ubistva Hasana Klapuha, njegove žene i kćerke, te dva sina i žene Huse Abdagića, sve u Plužinama, pripisali su Janjiću Tuti (optužen u Hagu, ubio se oktobra prošle godine prilikom hapšenja)... Ekmedžić Adilu, staricu, ubio je, i to maljem, a zatim kuću zapalio, Novica Ivanović, zločinac koji je ranije osuđen na 20 godina zatvora zbog ubistva žene i punice. On je ubio i Hajrovića, postarijeg čovjeka i zapalio mu kuću."