|
Osim po rušenju jedne od najlepših džamija na Balkanu, progonima, zlostavljanjima i ubistvima, Foča je iz provincijske anonimnosti izbila na neslavno, prvo mesto po silovanjima Muslimanki
Sredinom jula, Foča, varoš na Drini, na sedamdeset četvrtom kilometru od Sarajeva prema Crnoj Gori, istinski je strepela nad sudbinom Radovana Karadžića, o čijem su pokušaju hapšenja u planinama istočno od varoši izveštavali svetski mediji. Broj mrtvih pripadnika Sfora, mirovnih trupa NATO-a u Bosni, uvećavao se silaskom sa planina ka varoškim kafićima. "Navijanje za Radovana", međutim, godinu dana ranije srećnijim Fočacima nije smetalo da svoje rasklimane "zastave 101" i "lade", stare više od dvadeset godina, prodaju za basnoslovnih tri do pet hiljada dolara po automobilu. Kupci su bili stranci, koji su se Fočacima odavali akcentom i galantnošću. Ubrzo, gradom se pročulo da je reč o izviđačima Sfora koji u neupadljivim automobilima patroliraju po okolnim selima tražeći Karadžićevo skrovište. Ali ni posle tog saznanja prodaja nije opala.
I dok je veći deo ostatka Bosne godinama krckao strane donacije, trgovina automobilima činila je sav strani novac koji je od Dejtonskog sporazuma, potpisanog krajem 1995. godine, ušao u Foču ili Srbinje, kako su varoši Srbi dali ime pošto su je zauzeli u aprilu 1992. godine. Grad i zvanično ima dvojni naziv (Foča-Srbinje), a sami Fočaci, koji više vole da ih zovu Srbinjcima, opisuju ga kao "crnu rupu". Taj epitet počeo je da stiče 7. aprila 1992, kada je u njemu počeo rat.
Rat
Godine 1990. izbore su u Bosni dobile nacionalne partije. Fočom su dominirale Karadžićeva Srpska demokratska stranka i Stranka demokratske akcije Alije Izetbegovića. Dvadeset petog avgusta 1990. godine SDA je upravo u Foči manifestovala snagu velikim mitingom na otvorenom koji je okupio 150 hiljada Muslimana iz čitave Bosne i Hercegovine. Kod fočanskog mosta klanjana je dženaza (molitva za dušu umrlog) za žrtve četničkog pokolja, a Alija Izetbegović, okružen zelenim barjacima sa polumesecom i zvezdom, doživeo je prve trenutke trijumfa u svojoj karijeri. "Kunemo se Bogom istinitim, Foča se više ponoviti neće", rekao je aludirajući na pokolj koji su 1942. nad muslimanima izvršili četnici (o tome je pisao i Vladimir Dedijer).
Izetbegović, barem što se Foče tiče, nije uspeo da održi obećanje. Iako su Srbi i Muslimani činili po polovinu stanovništva (prema popisu iz 1991. godine, od 40 513 stanovnika, 51,6 odsto bili su Muslimani, 45,3 odsto Srbi i 3,1 odsto ostali), posle samo desetak dana borbi (17. april), gradom su, uz pomoć Užičkog korpusa tadašnje JNA i dobrovoljačkih grupa iz Srbije i Crne Gore, ovladali Srbi. Na pitanje o početku rata, "upućeni" Fočaci kažu da je posle borbi kod muslimanskih komandanata pronađen plan napada na Srbe. Imali su spiskove za odstrel svih viđenijih Srba i trebalo je da udare na njih samo sat kasnije nego što su Srbi dobili naredbu da krenu. Istinita ili ne, ta priča se često tokom rata mogla čuti u Bosni na svim stranama, ali je, više od svedočanstva o obaveštajnoj spretnosti, odavala lošu savest pobednika.
U red neoborivih činjenica spada da je samo dan pre izbijanja borbi, skoro stotinu srpskih zatvorenika iz Kazneno-popravnog doma u tom gradu pušteno da pobegne. Mnogi su se priključili srpskoj vojsci najavljujući da će desetodnevni rat biti manje zlo koje se te godine dogodilo u Foči.
Prestanak borbi doneo je teror i proterivanje muslimanskog stanovništva. Muškarci su, umesto puštenih kriminalaca, zatvarani u KP dom, jedan od najvećih u bivšoj Jugoslaviji.
Masakr
Računa se da je kroz njega za vreme rata prošlo oko hiljadu zatvorenika, od kojih se njih tri stotine danas smatra nestalim. Većina je razmenjena ili puštena tokom 1992. i 1993. godine, ali je KP dom korišten kao zatvor sve do 5. oktobra sledeće godine.
Žene, deca i starci zatvarani su po privatnim zatvorima koje su držali srpski paravojni komandanti, po stanovima, kućama, motelima, u Sportskoj sali "Partizan", građevinskom naselju Buk Bijela... Kasnija svedočenja govore da su najgore prošle zatočene žene: živele su u ponižavajućim uslovima, okrutno su tučene i silovane.
Desetodnevni rat nastavljen je trogodišnjim ratom između Foče i susednog Goražda, muslimanske enklave u istočnoj Bosni u koju se sklonila većina poraženih i proteranih Fočaka. Na srpskoj strani, za to vreme, poginulo je više od šeststo boraca i isto toliko civila.
Najviše Srba stradalo je u iznenadnim gerilskim upadima muslimanskih vojnika u sela: paljene su kuće, stanovništvo je ubijano, među njima i deca. Najveći masakri zabeleženi su od sredine juna 1992. po selima fočanske Jabuke, gde su kuće pljačkane i potom paljene zajedno sa leševima u njima.
Početkom septembra, u selu Poljice, na putu Kalinovik-Miljevina, grupa Muslimana masakrirala je 14 meštana, članova porodica Jovanović, Đorem, Elez i Mijanović, među kojima i jednu tromesečnu bebu. Dvadesetak dana kasnije u mestu Papratna Njiva, takođe na putu Kalinovik-Miljevina, iz zasede je napadnut konvoj i ubijeno je 40 Srba.
Najveći zločin izvršen je na Nikoljdan, 19. decembra 1992. godine, kada su naoružane muslimanske formacije iz Goražda izvršile masakr nad srpskim stanovništvom u desetak zaselaka Gornje Jošanice. Tada je ubijeno 56 ljudi, među njima 19 žena i troje dece, ranjeno ih je 11.
Prošlog meseca, Okružni sud u Trebinju kompletirao je 17 predmeta sa dokazima o zločinima nad srpskim civilima u fočanskoj opštini i prosledio ih Haškom tribunalu.
Međutim, Foča je iz rata izašla sa najdužom listom optuženih za ratne zločine. Svi su bili Srbi. Od osmorice, protiv kojih je 26. juna 1996. godine Tribunal podneo kolektivnu javnu optužnicu, trojica su već osuđeni. Dragoljub Kunarac, Radomir Kovač i Zoran Vuković, 22. februara ove godine dobili su ukupno 60 godina zatvora za kršenje zakona i običaja ratovanja, zločine protiv čovečnosti, silovanja, mučenja, porobljavanja i povrede ličnog dostojanstva.
Optuženi
Zamenik komandira vojne policije Gojko Janković, predratni vlasnik kafića, po podizanju optužnice je nestao i gubi mu se svaki trag. Ratni načelnik policije Dragan Gagović poginuo je 9. januara 1999. godine, pod misterioznim okolnostima, prilikom pokušaja hapšenja. Bilo je poznato da je Gagović, predratni ugledni sportista, najavio predaju Tribunalu, a ratni dopisnik "Njujork tajmsa" iz Bosne, Čak Sudetić tvrdi da su ga ubili francuski pripadnici Sfora po narudžbi srpskih ekstremista, kojima se nije dopala Gagovićeva ideja. Jedan od vođa paravojnih formacija Janko Janjić Tuta, predratni nezaposleni automehaničar, 12. oktobra prošle godine prilikom hapšenja aktiviranjem ručne bombe usmrtio je sebe i dvojicu pripadnika Sfora. Na slobodi su još Dragan Zelenović Zeljo, zamenik komandira vojne policije, i Radovan Stanković Rašo, pripadnik jedne paravojne jedinice, optuženi za silovanja i mučenja Muslimanki. Do kraja juna, sa dosta sigurnosti se verovalo da su se krili u Srbiji.
Od Sfora se krije još bar tri puta toliko Srbinjaca, za koje se veruje (ili sami veruju) da se nalaze na tajnoj listi Tribunala. Među njima su i visoki ratni funkcioneri: profesor književnosti sa sarajevskog Filozofskog fakulteta Vojislav Maksimović, za koga se tvrdi da je lično rukovodio rušenjem Aladža džamije, jedne od najlepših islamskih građevina u Bosni. Tu je i Velibor Ostojić, nekadašnji ministar informisanja Republike Srpske, zatim Petko Čančar, predsednik opštine iz 1992. i, kasnije, ministar pravde, koji je ostao upamćen po objašnjenju zbog čega su rušene džamije. "Srbi su kao raja, stotinama godina zidali džamije, a pošto im rad nikada nije plaćen, riješili su da ih ruše", glasilo je njegovo objašnjenje.
Beba
Srbinjci danas radije govore o kazni (izostanak stranih donacija) nego o zločinu. Sa kolikim teretom žive devet godina kasnije, svedoči listom njihovo odbijanje da govore za novine. "Otkud ja znam da ti ne radiš za Tribunal", rekao je na pitanje o zločinima jedan Srbinjac potpisniku ovog teksta. Oni koji se usude da nešto kažu, nesvesno se naginjući do samog uha sagovornika, obično na kraju mole da im se ne pominje ime, čak da izostane i lični opis. Motiv za to je, kažu, strah i osećanje da su iskorišteni, osramoćeni i ostavljeni i od svojih političara i od stranaca.
"Naši političari, iako su intelektualci, pričali su takve gluposti da se zadnji seljak osjećao kao Napoleon", govori o atmosferi koja je prethodila zločinu jedan fočanski lekar koji insistira na anonimnosti. Ali, kaže on, nikoga od tih političara danas nema u Foči, posebno ne onih kojima je rat pomogao da se obogate. "Gradu su ubili dušu i ostao je običan svijet koji tavori u strahu, preživljavajući od danas do sutra", kaže on.
Na poslednjim izborima, održanim u novembru prošle godine, u Foči je ponovo pobedila Srpska demokratska stranka, koja je vodila ratne poslove u RS. Osvojili su gotovo 64 odsto glasova. U opštinski parlament su ušle i bošnjačke (muslimanske) partije tako da sednice počinju intoniranjem himne BiH, a potom entitetska "Bože pravde". Vratilo se i 1 500 Bošnjaka, uglavnom staraca. Nedavno se u fočanskom Kliničkom centru rodila i prva povratnička beba.
Načelnik lokalne policije Zoran Mandić, koji je već četiri godine na ovoj dužnosti, ponosan je kada tvrdi da se danas u Foči, "kao u Titovo doba, može spavati na klupi, a da vas niko ne dirne". Policijski izveštaji potvrđuju da nije zabeležen nijedan ozbiljniji incident (izuzimajući verbalne) sa bošnjačkim povratnicima, nema otmica, terora, diverzija, razbojništava. Mandić tvrdi da je Foča danas običan, sasvim bezbedan grad, koji je postao zabranjena zona za kriminal. "To ćete odmah primetiti i na ulicama, teško da ćete videti jači auto od 'golfa dvojke'", kaže načelnik policije.
Njegovu priču o bezbednosti potvrđuju i sagovornici, ali i opšti utisak. Kao anegdota se prepričava da Bošnjacima ne smeš danas ni zviždati. Kada su jednom prilikom radnici pogona pilane "Maglić" počeli da zvižde Bošnjacima koji su preko reke raščišćavali ruševine, zvižduke je pre čuo načelnik policije nego šef pogona u "Magliću".
Hapšenja
Ipak, Srbinje i dalje više pritiska prošlost nego sadašnjost. "Najteži posao su nam hapšenja optuženih za ratne zločine", objašnjava Mandić. "Kada krenu (Sfor) da hapse čoveka, trebalo bi da ga branimo, jer smo zaduženi za bezbednost svakog građanina", kaže on i vajka se da lokalna policija ne može da uđe u sukob sa Sforom: "Izginuće ljudi, a ne mogu ga odbraniti. Džaba je, Sfor je ovdje realnost, htjeli mi to ili ne."
Foča je, pored Prijedora i Pala, grad u RS koji je i dalje pod sankcijama. Ostanak na crnoj listi obezbedilo mu je i rasprostranjeno verovanje: ako hoćete da nađete Karadžića, idite u Srbinje. Tu ne stiže nikakva međunarodna pomoć, a gradske vlasti trenutno vode prepisku sa zvaničnicima jednog nemačkog grada da im poklone dva kamiona za odvoz smeća. Međunarodne organizacije takođe izbegavaju Foču, a iz grada se posle ubistva Gagovića iselio i u Bosni sveprisutni OEBS.
Istorija
U gornjem Podrinju, na ušću Ćehotine u Drinu, Foča je vekovima živela život trgovačkog gradića, smeštenog na karavanskom "dubrovačkom putu", koji je vodio od Jadranskog mora ka severu. Prvi pisani dokument o Foči datira još iz davne 1368. godine, kada je u Dubrovačkom arhivu zabeležena kao Hotča i Choča. Turci su u taj kraj došli 1465. godine. Od tada se Foča, kako su joj Turci olakšali izgovor, počinje razvijati kao grad zanatlija. Među njima, najčuveniji su bičakčije (nožari), koji su se veštinom izrade hladnog oružja (handžari i jatagani) nadmetali sa carigradskim majstorima. Ali nadmetali su se i u upotrebi. Samo u Drugom svetskom ratu Nemci, ustaše, partizani i četnici zauzimali su grad jedni od drugih ravno 44 puta, a značaj tog podatka za dalji život ovog gradića uvećavali su njegovi stanovnici koji su izračunali da je u tom ratnom periodu Foča svaka 33 dana menjala "oslobodioca".
Zato, kada govore o zločinima iz poslednjeg rata, Fočaci se začas prebace na Drugi svetski. Dvadesetog januara 1942. godine u Foču su ušle partizanske jedinice, a dolaskom Tita i Vrhovnog štaba Foča, dugo posle turskog perioda i vremena kada je bila centar hercegovačkog sandžaka, postaje najvažniji politički centar. Decenijama se Foča, kao katarzičnom epizodom u svom dugovekom životu, dičila partizanskim tekovinama: "sto deset dana slobode", fočanski propisi, partizanska olimpijada...
A Foča je imala šta i da zaboravi. Posle aprilskog sloma kraljevske jugoslovenske vojske 1941. godine, Foča je odmah ušla u sastav Nezavisne Države Hrvatske, bila je domaći teren za italijanske jedinice, pa za četničke bataljone Draže Mihailovića. Kako je zabeleženo u novijim istorijskim knjigama, "ustaše su odmah po dolasku u Foču počele sa ubijanjima Srba, a kasnije četnici nastavili sa ubijanjem Muslimana. Ali, donedavno se nije smelo reći da ni partizanska vlast nije preskočila tu stepenicu".
Jama
Za ljude iz ovog kraja može se, s pravom, reći da su vekovnim zajedničkim životom i ratovanjem postigli izbalansiran reciprocitet: koliko su dobro poznavali jedni druge, toliko su revnosno i radili jedni protiv drugih.
Prošlog meseca na planini Miluši, tridesetak kilometara od Foče, otkrivena je masovna grobnica u jami Piljak, iz koje je izvađeno oko 60 posmrtnih ostataka. Kako je saopštio predsednik Komisije za traženje nestalih osoba u Sarajevu, Amor Mašović, jama sa posmrtnim ostacima pronađena je prema podacima iz anonimnog pisma koje mu je poslao "Srbin iz Foče". U pismu se navodi da su to tela Bošnjaka koji su 1992. bili zatočeni u fočanskom Kazneno-popravnom domu. "Sva tijela, pronađena u jami, imala su povezane ruke ili noge, a neke od žrtava bile su i međusobno vezane kako bi im se onemogućilo bjekstvo", kaže Mašović.
Pošto je u neposrednoj blizini jame pronađeno oko 250 čaura iz automatskog oružja, članovi komisije zaključuju da su žrtve dovedene iz zatvora i tu pobijene.
Tribunal u Hagu zainteresovan je za iskopavanja ovih žrtava, jer se privodi kraju suđenje Miloradu Krnojelcu, predratnom profesoru matematike i upravniku KP doma u Foči od aprila 1992. do oktobra 1994. godine. U dokaznom postupku o hapšenjima muslimanskih muškaraca, mučenjima, ubijanjima, prisilnom radu i deportacijama svedočile su 72 osobe, među kojima je bilo više od 50 preživelih zatvorenika. Krnojelac je optužen za zločine protiv čovečnosti, teške povrede ženevskih konvencija i kršenja ratnih zakona i običaja.
Deo optužnice glasi: "Milorad Krnojelac učestvovao je u dugotrajnom i rutinskom zatočavanju nesrpskih civila pod nehumanim uslovima time što je obezbeđivao zatočeničke objekte, time što se nalazio na mestu upravnika logora i time što je uveo životne uslove za koje je bilo karakteristično nehumano postupanje, pretrpanost objekata, izgladnjivanje, prisilni rad i stalno fizičko i psihičko maltretiranje. Takođe, optužen je da je učestvovao u batinanjima i ubistvima nesrpskih zatočenika, civila, time što je izdavao naređenja i nadgledao postupke svojih stražara i omogućavao vojnim licima pristup zatočenicima u te svrhe."
Tafro
Šumarski inženjer iz Foče Faik Tafro, koji je zatvoren u KP dom 20. aprila, a pušten 31. avgusta, u dnevniku "Sjećanje na Foču 1992." svedoči da su "odvođenja (civila) iz ćelija počinjala oko šest sati naveče i trajala do deset u noći". "Čim bi neko ušao na kapiju Upravne zgrade, odmah se čula lupa tupih udaraca. Kasnije bi se čuli krici, jauci, vriska, očajničko zapomaganje..." Tafro se priseća da su jauci postajali sve nepodnošljiviji što se dublje ulazilo u noć. "Jeziva tišina vladala je na sve strane, u sobama se mogla čuti i muha, toliki je strah zavladao među nama. Svaki od nas je očekivao kad će doći na red... Dešavalo se da po boji glasa raspoznamo ko je došao na red i koga tuku. Žalili smo ga, a vikali u sebi: 'Hvala bogu, kad nisam ja'. Na glavi sam držao jastuk da manje čujem", piše Tafro.
"Ratni vrtlog doveo je Milorada Krnojelca u ulogu o kojoj nije ni sanjao - da školski dnevnik zameni radnom obavezom u fočanskom Kazneno-popravnom domu", rekao je u Hagu u uvodnoj reči odbrane njegov advokat Mihajlo Bakrač. Odbrana se zasnivala na tome da Krnojelac, kao "civilni" upravnik fočanskog KP doma, nije imao "ni faktičkih ni formalnih ovlašćenja" nad delom zatvora gde su držani muslimanski zatvorenici i da nije mogao da spreči ulazak vojnika koji su premlaćivali i ubijali zatvorenike.
U očekivanju izricanja presude Krnojelcu i završetku žalbenog postupka koji je u toku za "fočansku trojku" (Kunarac, Kovač, Vuković) optuženih za silovanja, u Foči se uglavnom brane ćutanjem. Ne veruju Tribunalu ni njegovim dokazima. Kažu da svedoci preteruju. Krnojelca se sećaju kao uzornog čoveka iako su reči tužiteljke iz Haga neumoljive: "Prihvatio je da bude u službi zla i to ga čini krivim."
"Ne znam šta se tamo događalo, vjerujem da je bilo grozno, ali znam da su neki naši ljudi nosili hranu u KP dom, da su pomagali komšijama", kaže Borislav Drakulić, Srbinjac, potpredsednik Partije demokratskog progresa, reformskog premijera Republike Srpske Mladena Ivanića. Drakulić sa neskrivenim zadovoljstvom pokazuje papir iz vojnog odseka iz koga se vidi da je svih 46 meseci rata proveo na prvoj liniji fronta. Tako je bilo lakše ostati nevin.
Džamije
Odmah po izbijanju rata u Foči i okolnim selima, prema podacima Rijaseta Islamske zajednice, minirano je i srušeno 18 džamija, među njima i Aladža, "šarena džamija". Nastala u 16. veku, ova džamija, iako čuvena po svojoj lepoti, nije bila pošteđena raznih "zuluma".
Godine 1917. austrougarske vlasti skinule su i pretopile u municiju sve olovo sa Aladže i još nekih džamija u Bosni ne bi li preokrenuli ishod rata u svoju korist. Italijani su je u Drugom svetskom ratu pretvorili u konjušnicu, a Srbi su je, iako je bila uvrštena u zaštićene spomenike kulturne baštine, srušili sa takvim entuzijazmom da se posledice prekomerne doze eksploziva i danas vide na okolnim zgradama.
U dvorištu džamije srušen je i mermerni sarkofag sa nišanom (nadgrobni spomenik kod muslimana) ispod koga su bili posmrtni ostaci lokalnog uglednika iz prve polovine prošlog veka Husein-bega Zulfikarpašića. Pre nekoliko godina njegov sin Adil, poznati bošnjački političar, preneo je kosti, na osnovu čega su mnogi procenili da džamija neće biti ni obnavljana. Ipak, u maju, posle nemira prilikom postavljanja temeljca za obnovu džamija u Trebinju i Banjaluci, Fočom se proneo glas da će se postaviti temeljac i za Aladžu.
Obrt nastaje kada predsednik Skupštine opštine Lutvo Šukalo, za koga su u odsustvu glasali proterani fočanski Bošnjaci, uverava okupljene da se, dok je on u Foči, neće postavljati nikakav temeljac ni za kakvu džamiju. "Nema potrebe praviti ikakvu pompu i postavljati temeljac za nešto što već postoji. Kad bude vrijeme, džamije će se obnavljati sasvim normalno, kao što je obnovljena i džamija u Jeleču (delu Foče u koji se vratilo oko 70 bošnjačkih porodica) bez ikakvih ceremonija i incidenata", rekao je Šukalo za NIN.
Pred kancelarijom prvog Bošnjaka u Foči, koji je i predsednik multietničke Komisije za povratak - velika gužva. U varoši kažu da je svaki dan tako. Čak priznaju da kod njega dolaze i Srbi - srpskih izbeglica, mahom iz Goražda i okoline Sarajeva, u Foči je oko 4 500 - jer Šukalo uspešno radi na dvosmernom povratku. "Radimo na tome da Srbi koji se vraćaju tamo naiđu na prijem kakav ja želim da imaju i Bošnjaci koji se vraćaju ovdje", pomiriteljski kaže Šukalo, i dalje podstanar u Foči, jer čeka da se srpskom borcu koji je u njegovom stanu nađe smeštaj.
Silovanja
Osim po rušenju jedne od najlepših džamija na Balkanu, progonima, zlostavljanima, ubistvima, Foča je iz provincijske anonimnosti izbila na neslavno prvo mesto po silovanjima Muslimanki. U procesu protiv Kunarca, Kovača i Vukovića, Tribunal u Hagu je konstatovao da je u vreme operacija vojna policija, u pratnji lokalnih vojnika i dobrovoljaca iz Srbije i Crne Gore, pritvarala muslimanske žene po kućama, stanovima i motelima u Foči i okolnim selima, gradilištu Buk Bijela, gimnaziji u Foči i Sportskoj dvorani "Partizan". Mnoge od njih okrutno su tučene i silovane. "Partizan" je služio od početka jula do polovine augusta 1992. kao pritvor za žene, decu i starce. Za to vreme, kroz Salu je prošlo najmanje 72 zatvorenika, i svi su bili civili. Već sledeće večeri pošto su žene prebačene u "Partizan", ušli su naoružani vojnici i počeli ih izvoditi. Kad bi se opirale ili sakrivale, tukli su ih, ili im pretili. Odvodili su ih u kuće, stanove ili hotele i tamo silovali.
Polovinom avgusta 1992. većina zatočenica iz "Partizana" puštena je i deportovana u Crnu Goru. Tamo im je prvi put pružena medicinska nega. Veštaci su, na suđenju u Hagu konstatovali da su mnoge žene od seksualnog zlostavljanja zadobile trajna ginekološka oštećenja. Bar jedna od žena ne može više imati dece, a sve su doživele psihološke i emotivne traume.
Međutim, neke devojke su čak do februara 1993. godine držane po stanovima i kućama, gde su bile na raspolaganju vojnicima. Za njih su kuvale i čistile, neprekidno su silovane, da bi neke bile prodate ili "prepuštene" drugim vojnicima.
Tribunal za ratne zločine u Hagu u presudi za zločine silovanja Muslimanki u Foči usvojio je stav da je u tom gradu 1992. godine došlo do seksualnog porobljavanja žena i doneli su prvu presudu kojom je taj zločin tretiran kao ratni zločin. Bilo je to i prvo suđenje međunarodnog suda koje se bavilo isključivo seksualnim zločinima. Optužnica je zasnovana na stavu da su "silovanja u Foči predstavljala zločin protiv čovečnosti zato što su počinjena u okviru sistematskih napada na civile u fočanskom području i zato što su imala karakteristike porobljavanja".
Zločin
Ipak, u obrazloženju presude, Sudsko veće je utvrdilo da je terorisanje civila na području Foče imalo "lične dimenzije" i da "nema dovoljno dokaza koji bi potvrdili da je snagama bosanskih Srba dato naređenje da siluju bošnjačke žene", ali "jeste dokazano da su srpski vojnici imali slobodne ruke da silovanje koriste kao instrument terora... da imaju zatočeničke centre iz kojih odvode žene na silovanja... i da im lokalna policija u tome zapravo pomaže".
Time je propala ratna propagandna teza o Srbima kao sistematskim silovateljima iz poslednjeg rata, koji su seksualno zlostavljali čak 45 hiljada žena. Tu tezu zastupala je haška tužiteljka "fočanskoj trojki" Pegi Kuo. "To (silovanje) rađeno je javno da bi o tome čuli i drugi Bošnjaci, i da bi se tako postigao krajnji cilj etničkog čišćenja", tvrdi ona.
Dragoljub Kunarac (41), Fočak koji je nekoliko godina pred rat živeo u Tivtu, bio je komandant specijalne izviđačke jedinice sastavljene uglavnom od dobrovoljaca iz Crne Gore, od kojih je neke lično regrutovao. Predao se Tribunalu 4. marta 1998. godine, mnogi tvrde, u zamenu za 40 hiljada maraka koje je francuski kontingent Sfora dao njegovoj porodici.
Dvadeset drugog februara u Hagu mu je izrečena kazna od 28 godina zatvora zbog silovanja, mučenja i porobljavanja, kršenja ratnog prava i običaja, i zločina protiv čovečnosti.
|
