Osim po rušenju jedne od najlepših džamija na Balkanu, progonima, zlostavljanjima i ubistvima, Foča je iz provincijske anonimnosti izbila na neslavno, prvo mesto po silovanjima Muslimanki

      Presude
       Na suđenju Kunarcu, Kovaču i Vukoviću svedočilo je 16 svedokinja. Iako je odbrana dovodila u pitanje verodostojnost njihovih iskaza, sudnicu je najviše potresla priča o devojčici koja je 1992. godine imala 12 godina a o čijim se patnjama saznalo upoređivanjem svedočenja. Iako se vodi kao nestala, sud pretpostavlja da devojčica verovatno nije više živa, pošto je 1992, posle višemesečnog držanja po stanovima i konstantnog silovanja, prodata. Ta devojčica, čiji je identitet zaštićen šifrom A.B., bila je iz sela Miljevine, kraj Foče. Njena majka, svedok pod brojem 127, na suđenju je ridajući ispričala da nije videla svoju kćerku od dana kada su je srpski vojnici izveli iz autobusa kojim su žene i deca transportovani za Goražde. "Odveli su mi dijete iz autobusa. Plakali smo i vrištali", svedočila je. Kada je majci pokazana fotografija kćerke, predsednica sudskog veća je objavila pauzu kako bi se žena smirila.
       Prilikom izricanja presude, sudija Florens Mumba je pročitala tačke optužbe za koje je Sudsko veće ustanovilo da su dokazane van svake sumnje: "Šesnaestog jula 1992. ili približno tog datuma odveli ste svjedokinju 75 i D. B. u Ulicu Osmana Đikića 16 (Kunarčev štab), gde ih je silovalo nekoliko vojnika, i gde ste vi lično silovali D. B. te pomogli i podržali grupno silovanje svedokinje 75 od strane nekoliko vojnika. Drugog avgusta 1992. odveli ste svedokinje 87, 75, 50 i D.B. u vaš štab i lično ste silovali svedokinju 87, te pomogli i podržali silovanje svedokinja 87, 75 i 50, koje su izvršili drugi vojnici. Barem u dva navrata, između 13. jula i 2. avgusta 1992. izveli ste svedokinju 95 iz Sportske dvorane "Partizan" i odveli je u vaš štab, gde ste je, prema navodima, prvi put silovali vi i još trojica vojnika, dok su je drugi put silovala tri vojnika, a vi niste. Jedne večeri sredinom jula 1992. vi i još dvojica vojnika izveli ste svedokinju 183 iz njene kuće i odveli je na obalu reke Ćehotine u Foči, gde ste je sva trojica silovali. Vi ste lično silovali svedokinju 183 i pomogli i podržali silovanje koje su počinila ostala dvojica vojnika time što ste ih podsticali dok su je oni silovali. Osim toga, izrugivali ste se žrtvi, govoreći drugim vojnicima da pričekaju svoj red dok ste je sami silovali, smejući se dok su je silovali drugi vojnici, a na kraju ste joj rekli da će rađati srpsku decu kojoj neće znati oca."
       Odbrana Dragoljuba Kunarca je pokušala da odbaci optužbe o njegovoj zapovednoj odgovornosti, kao i o pojedinačnim silovanjima i podvođenju zarobljenih Bošnjakinja drugim vojnicima. "Kada se Kunarac predao Tribunalu i priznao silovanja, on je mislio samo na događaj sa svedokinjom D.B., za koji je osećao moralnu odgovornost", objasnio je njegov advokat osvrćući se na slučaj kad je ta devojka "zavela" optuženog i kada je imao jedan seksualni odnos koji, navodno, i "nije želeo".
       Izričući kaznu od 20 godina zatvora Radomiru Kovaču (40), zvanom Klanfa, iz Foče, jednom od zamenika komandira vojne policije i vođi paravojnih jedinica, predsedavajuća Veća Florens Mumba ukazala je na potpuno odsustvo milosrđa prema devojkama koje je držao porobljene u svom stanu, silovao, ponižavao i na kraju prodao: "Posebno je strašno što niste pokazali nikakve milosti prema 12-godišnjoj devojčici koju ste seksualno zlostavljali i na kraju prodali i o kojoj se ni danas ništa ne zna", rekla je sudija.
       "Prethodnog dana FNjS 87 (FNjS je interna oznaka za zaštićene svedokinje) svedočila je da je devojčica A. B. bila sa njom u raznim kućama i stanovima u Foči, gde su ih silovali srpski i crnogorski vojnici. FNjS 95 silovana je oko 150 puta za 40 dana. Silovanja su učestala kako se bližilo premeštanje iz Sportske hale 'Partizan'. Poslednje veče FNjS 95 je zajedno sa FNjS 90 odvedena na stadion, gde ju je silovalo mnogo vojnika, uglavnom dvojica istovremeno", navodi se u presudi.
      
       Svedočenje
       "Krajem oktobra 1992. godine FNjS 75 odvedena je sa drugim devojkama i A.B. u soliter zvani 'Lepa Brena' u centru Foče, u stan Kovača i Jagoša Kostića (stan je pre rata pripadao jednom muslimanskom lekaru iz Foče). Kovač je i A.B. silovao. Jednom, Vojkan Jadžić je rekao FNjS 75 i A.B. da će morati da odu u kuću blizu hotela 'Zelengora', gde će kuvati i spremati za neke ljude. Nekoliko dana kasnije su odvedene tamo da bi ih naredne dve nedelje silovalo 10-15 vojnika. Posle toga prebačene su u stan u delu Foče koji se zove Podmahala, gde su ih desetak dana silovali neki vojnici. Posle toga su vraćene u 'Lepu Brenu' kod Kovača, gde je silovanje nastavljeno. Jednom prilikom Kovač ih je naterao da pola sata igraju gole na stolu dok je on sedeo na kauču, a onda ih odveo, gole, do Drine i pretio da će ih zaklati. Jagoš Kostić je intervenisao. Jednoga jutra Kovač je saopštio da će A.B. biti prodata nekom 'Dragecu', koji se pojavio, platio 200 nemačkih maraka za A.B. i odveo je.
      
       Spirala
       I FNjS 75 će ubrzo završiti u stanu kod 'Drageca', koji ih je izdavao kao prostitutke. Posle 15 do 30 dana A.B. je odveo Jaško Gadžić. Tu se priča o A.B. završava. Verovatno i njen život!", izvodi su nekih od svedočenja po tačkama optužbe.
       Kovačev advokat je odbacio tvrdnje da se držanje nekoliko devojaka u Kovačevom stanu može kvalifikovati kao poroboljavanje, mada nije osporio da je svedokinja D.B. pre no što je dovedena u Kovačev stan, bila zarobljena s drugim ženama u fočanskoj gimnaziji i jednoj kući kraj Foče, te da su ih vojnici tamo silovali. Odbrana je tvrdila da ono što se događalo u Kovačevom stanu nikako nije predstavljalo "porobljavanje": "Za razliku od vremena kad ste bili zatočeni u srednjoj školi i Karamanovoj kući, kod Kovača ste imale na raspolaganju stan, slobodno ste se kretale, izlazile u kafiće i niko vas nije maltretirao", rekao je svedokinji advokat odbrane, na šta je ona ostajući pri tvrdnji da nije imala slobodu da napusti Kovačev stan odgovorila: "Može se reći da je drugačije kad vas siluju samo dvojica, nego kad vas siluje dvadeset vojnika."
       Tribunal je zaključio da većina optužbi za silovanje izrečenih protiv Zorana Vukovića (46), koji je pre rata radio kao konobar i vozač, a tokom rata bio jedan od zamenika komandira vojne policije i vođa paravojske u Foči - "nije dokazana izvan razumne sumnje", ali je jedan slučaj silovanja dokazan.
      
       Ekspertiza
       Odbacujući njegove tvrdnje da je bio polno nemoćan zbog povrede testisa, sudsko veće ga je proglasilo krivim za silovanje jedne 15-godišnje devojčice i osudilo na 12 godina zatvora.
       "Četrnaestog jula 1992. godine, ili približno tog datuma, lično ste silovali svedokinju 50. Vi i još jedan vojnik izveli ste je iz Dvorane "Partizan" pošto ste zapretili njenoj majci da ćete je ubiti ako vam ne kaže gde joj se kći krije. Majka je pošla da je potraži. Vi ste je zatim odveli u drugu kuću, gde ste je silovali. Tada joj je bilo 15 godina i vi ste to znali, što se vidi iz toga što ste joj rekli da biste joj 'da nije iste dobi kao i vaša kćerka (kojoj je tada bilo oko 15 godina) uradili mnogo gore stvari'". Vuković, za razliku od prve dvojice, nije optužen za seksualno porobljavanje.
       Suđenja optuženima u Hagu podelila su srpsku javnost. Ali predsednica beogradske Asocijacije za integrativnu terapiju, trauma-terapiju i psihosocijalne intervencije psiholog Zorica Jošić kaže da je odavno prošao prvi momenat u kome su mnogi zatvarali oči pred zločinima ili olako prihvatali propagandne vesti radi smirivanja savesti, što je eventualno moglo imati odbrambenu funkciju. "Time što i dalje ne želimo da sagledamo šta se desilo, mi postajemo na neki način saučesnici, ali i taoci zločina", kaže Jošić na osnovu svog desetogodišnjeg rada sa pacijentima sa traumatskim iskustvima.
       "Da bismo izašli iz istorijske spirale nasilja, moramo da učinimo tri značajna koraka: da otvoreno sagledamo šta se stvarno desilo, da se sa time konfrontiramo i da uspostavimo sistem kazne za zločine. Tek posle toga možemo da govorimo o eventualnom pomilovanju ili aboliciji", smatra ona.
       Ilustrativan primer odnosa prema krivici i kazni potiče upravo iz sudnica Haškog tribunala, gde se, kao skandalozno, prenosi veštačenje profesora prava iz Kragujevca Stanka Beatovića. On je nekoliko puta pozivan da u ime odbrane Sudu protumači kako se u jugoslovenskom pravu tretira krivično delo silovanja. Beatovićeva ekspertiza glasi: "Onoga momenta kada je ta žena, žrtva, shvatila da će da bude silovana, ona u tom momentu mora da počne sa pružanjem otpora i taj otpor mora da traje sve do momenta svršenja tog krivičnog dela."
       Sudije u Hagu su, naravno, pokazale izrazito zanimanje za tu pravnu definiciju silovanja, pa je izvrgnut ruglu i jugoslovenski zakon i namera da po cenu i ovakvih istupa zatvore oči pred činjenicama.
      
       Sumnja
       Nešto razložniju sumnju u "slučaj Foča" unosi specijalista sudske medicine general-major Zoran Stanković, koji je i sam bio veštak u brojnim dokazivanjima zločina iz proteklog rata. "Uvažavajući patnje žrtava, ipak se mora reći da je tu mnogo stvari diskutabilno. Govori se da je u Foči mnogo žena silovano i verovatno da jeste, ali znatno manje od onoga što je rečeno", kaže Stanković.
       "Ako je neko bio u logoru pet-šest meseci i ako je sistematski silovan, postavlja se pitanje koliko je od tih žena bilo gravidno, gde su i kad su izvršene kiretaže, koliko je te dece rođeno. To bi već bile poodmakle trudnoće. Ne verujem da bi u divljaštvu nad tim ženama neko vodio računa o tome da li će one ostati trudne ili neće."
       Na osnovu uvida u hašku dokumentaciju "slučaja Foča", Stanković tvrdi da ni Tribunal nema odgovore na ta pitanja.
       Međutim, kao član jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje, povodom srpskog stava prema procesima u Hagu, Stanković tvrdi da država ni dan-danas ne shvata ozbiljnost situacije. "Država misli da samim tim što izbegava taj problem i ne učestvuje u njemu - ništa nije ni odgovorna. Ta neshvatljiva arogancija i neznanje dovode do katastrofe. Kada bi se pravi stručnjaci angažovali na tim poslovima, kada bi država stala iza toga, jer je ona u obavezi da brani svoje građane pa i najveće zlikovce, ne bi dolazilo do procesa kakve imamo i naša odgovornost ne bi se manifestovala kroz presude Tribunala. Država ne može da izbriše zlodela optuženih, ali može bar da spreči da ne budu optuženi za ono što nisu učinili", smatra Stanković.
      
       Javnost
       Beogradska agencija "Stratedžik marketing" u maju je sprovela istraživanje javnog mnjenja na temu koliko građani Srbije znaju o zločinima počinjenim na teritoriji bivše Jugoslavije i kakav odnos imaju prema žrtvama i počiniocima. Pokazalo se da ogromna većina i dalje krivicu za sve ratne nesreće vidi na "drugoj strani", dok su za najveće branioce srpstva anketirani izabrali Ratka Mladića, Radovana Karadžića, potom Željka Ražnatovića Arkana, pa Slobodana Miloševića.
       Razloge za trenutnu situaciju i nespremnost da se o vlastitim zločinima progovori, Zorica Jošić nalazi i u pojedinačnim iskustvima koja pokazuju da postoje ljudi koji su u stanju da nastave normalno da žive pošto su učinili zločin. "Činjenicu da su manje ili više hladno počinili zločine prosto otcepe i nastave da žive životom pristojnog građanina", kaže ona. "Posle rata se vrate normalnom društvenom životu, zakonu i redu. Oni više nikada ne pričaju o zločinima koje su činili i, u stvari, ne mogu da ih integrišu u svoje iskustvo. Zločini su, dakle bili, a sada su u nekom čudnom statusu, kao da se nikad nisu ni desili."
       Ali, otkriće hladnjača i grobnica oko Beograda sa leševima kosovskih Albanaca pokrenulo je novi krug kontroverzi u vezi sa zločinima. Nakon što je Milošević sproveden u Hag, pošto su prva dvojica Srba sa liste popularnosti pod takvim pritiskom Tribunala da bi rasplet mogao ubrzo da usledi, postavlja se pitanje kojim će putem nastaviti srpstvo koje su branili.