Kriza na Balkanu nije rešiva bez Amerike, a Amerika sad ima preča posla. Otuda je verovatno da će se ovom krizom upravljati iz Brisela rutinskim putem i uz pomoć smanjenih mehanizama NATO-a i Evropske unije

      Ako se po jutru dan poznaje, bićemo dugo u zasenku: u analizama američke spoljne politike posle objave rata svetskom terorizmu, Balkan se gotovo i ne pominje, a zasigurno ga nema na spisku novih prioriteta. Promene u američkoj spoljnoj politici su se osetile kroz potiskivanje ili prigušivanje razmirica sa Evropom, Rusijom i Kinom i okupljanje široke antiterorističke koalicije kojoj se zasad podređuje mnogo šta što je donedavno bilo sporno, a preispitivanje čitave globalne strategije oseća se u nagoveštajima da Amerika ne želi "previše vojnih i diplomatskih frontova u isto vreme".
       Pod zasenkom ne mislimo na nekakvu pasivnost Balkana u borbi protiv terorizma. Sve balkanske zemlje, kao uostalom i ogromna većina članica Ujedinjenih nacija, izrazile su spremnost da u toj borbi učestvuju angažovano i na najrazličitije načine. Pod zasenkom mislimo na smanjeno interesovanje velikih sila za balkanska zbivanja. Kriza na Balkanu nije rešiva bez Amerike, a Amerika sad ima preča posla. Otuda je verovatno da će se ovom krizom - bar dok se ne vidi u kojem pravcu i sa kakvim intenzitetom će se odvijati američki rat - upravljati iz Brisela rutinskim putem i uz pomoć smanjenih mehanizama NATO-a i Evropske unije.
       Neke pretpostavke za to već su stvorene i pre tragedije koja je nagnala Ameriku da se za neko vreme okrene prevashodno sebi.
       O smanjenju američkih trupa u Bosni govorilo se još u toku kampanje za predsedničke izbore u SAD i ta tema, pokretana raznim povodima, ne skida se sa dnevnog reda u javnim raspravama, a sada je i aktuelizovana. O smanjenju američkih trupa na Kosovu manje se govori, ali je, posle smirivanja prilika na jugu Srbije i povratka jedinica Vojske Jugoslavije u kopnenu zonu bezbednosti duž administrativne granice, prvi put od dolaska NATO-a uspostavljena saradnja između naših i američkih vojnika na bazi poverenja kakvo nije uobičajeno među suprotstavljenim snagama. Istovremeno, bolja je postala saradnja sa UNMIK-om, bar utoliko što jugoslovenski stavovi i ocene više ne odlaze u korpu za otpatke, kako se dešavalo za vreme Miloševićeve vladavine. Na osnovu tog iskustva, a u skladu sa poboljšanim političkim odnosima između Beograda i Vašingtona, počele su i priče o ulasku Jugoslavije u Partnerstvo za mir.
       U Makedoniji je oružani sukob okončan nadama NATO-a da neće biti obnovljen ako dođe do predloženih političkih i ustavnih promena, pa je broj vojnika već smanjen sa 4 500 na samo 1 000. Mirovnu akciju vodile su prevashodno evropske snage NATO-a, Amerikanci su se pojavljivali u ulozi političkih i vojnih nadziratelja. Izgleda da se veruje da su Evropljani položili ispit, što bi trebalo da omogući Amerikancima da se, ne umanjujući značaj svog vojnog prisustva na Balkanu, manje angažuju u rešavanju balkanske krize i sličnih kriza u Evropi. Imajući u vidu sadašnje stanje, koje je mirnije nego što je bilo, zamenik američkog ministra odbrane Pol Volkovic već je prilikom susreta sa saveznicima u NATO-u nagovestio da bi Amerika mogla neke od svojih jedinica na Balkanu, posebno izviđačke i spasilačke, da koristi u vojnim operacijama u drugim delovima sveta, najverovatnije u Avganistanu.
       Odlazak Balkana na marginu imaće za posledicu manje interesovanje i Vašingtona i Brisela za Pakt stabilnosti jugoistočne Evrope, za tokove normalizacije i tokove balkanske integracije koja bi prethodila približavanju ovog regiona Evropi. Za nas to neminovno, i mimo nevolja koje imamo sa odnosima u federaciji i unutar DOS-a, znači usporeniji izlazak iz krize. Potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus već je prognozirao da ćemo iduće godine ostati uskraćeni za pola milijarde dolara stranih investicija. Tome treba dodati i nešto što se više naslućuje nego jasno iskazuje: deo dugova i može da nam bude otpisan, ali ćemo do novih zajmova teže dolaziti ako svetska privreda, kako prognozira MMF, bude imala godišnji rast od samo 2,6 odsto.
       Moguće je da ćemo, za utehu, iako sa zakašnjenjem, naići na bolje razumevanje svog tumačenja terorizma. Vašington je poručio separatistima i teroristima u Čečeniji, koje je do juče smatrao borcima za ljudska prava i slobodu, da "prekinu veze sa međunarodnim terorističkim grupama". Mi nismo te sreće da čujemo da je slična poruka upućena teroristima i ekstremistima na Balkanu. Malo je verovatno da će se i nekadašnjim vezama Osame bin Ladena sa mudžahedinima u Bosni ili sa OVK na Kosovu pridati poseban značaj u američkom revidiranom viđenju međunarodnog terorizma. Amerika svoje greške uglavnom ne priznaje, ponajmanje ako koristi teroriste kao saveznike.
       Možemo, međutim, očekivati da će se američki rat protiv terorista odraziti i na Balkanu. Trebalo bi da oslabi militantne albanske snage na Kosovu i u Makedoniji i, što je na duži rok možda važnije, da oslabi njihovo uverenje da se terorizam isplati.