"Mama, zašto ti ne izgledaš kao ona teta?"
       "Zato što je to neukusno, srećo. Smatram da to nije lepo."
       "A zašto skoro sve tete na televiziji izgledaju tako, ako to nije lepo"?
       "Namerno su ih pustili na televiziju, zlato, da bi vi deca znali da je to neukusno i ružno."
       "Mama, ja ne razumem ovo što je na televiziji, da li sam ja glup?"
       "Nisi, sine, glupa je ta emisija za decu."
       "A zašto puštaju glupe emisije za decu?"
       "Da bi ljudi, a naročito vi deca, znali šta je glupo."
       "Mama, a zašto ti ne gledaš ove serije"?
       "Ne sviđaju mi se, mislim da su lošeg kvaliteta."
       "A zašto su stalno na televiziji ako su lošeg kvaliteta?"
       "Da bi mame imale više vremena da se bave svojom decom, da ne bi gledale TV po ceo dan.
       Zato ih puštaju. Eto vidiš, ti i ja se sada igramo, ne gledamo televiziju."
       "Mama, a zašto uvek menjaš kanal kad puste ovu muziku?"
       "Zato što ne volim tu muziku. Banalna je, vulgarna."
       "A zašto je onda po ceo dan puštaju?"
       "Da bi ti mene to pitao, pa da bi ti ja onda pustila neku dobru muziku. Puštaju tu muziku da bi deca znala da ona ne valja. Razumeš?"
       Naš TV program izgleda kao da pati od stida što nije onakav kakav bi trebalo da je. Tako da se i ja u većini slučajeva stidim kada ga gledam. Čak i kada ga gledam sama.
       Stidim se neplodnog i nerazmrsivog haosa u kome se sve nagoveštava i ništa jasno ne kazuje. Stidim se ljudi koji zaslepljeni svojim ličnim nagonima truju sopstvenu i tuđu decu. Stidim se, jer su glavne zvezde na televiziji postali oni koji bi, kada bi takvo merenje postojalo, bili nesposobni za bilo šta drugo. Kako da se ne stidim ljudi koji se više trude da umanje ukus gledalaca nego da podignu svoju sopstvenu vrednost? Stidim se takođe i reklamnih blokova čije neukusno trajanje, tvrdim, izaziva kontraefekat kod potrošača, te u to vreme neizostavno menjam kanal.
       Često se u meni javlja neki nesvesni nagon samoodbrane od neukusa, površnosti, banalnosti i na kraju krajeva, naše realnosti.
       Jer, televizija jeste naša realnost. Sve izgleda kao nelepa šala. Kao da cela Srbija pati od nesanice. Pa jedni to prikrivaju lažnim glamurom i kilogramima šminke, a drugi time što se prave da im šminka nije potrebna. Bez žanra, bez istinskih vrednosti, bez zdravog duha, bez koncepta i cilja, i bez odgovornosti. Čast izuzecima. (Njih hvalim na sva usta i žalim što ih nije više.)
       Šta je to što me čini kivnom kad gledam TV? Voditelji? Urednici? Estradni političari? Loša realizacija? Stare kamere? Nepodnošljive scenografije? To što moram da nosim naočare za sunce ako se prevarim pa gledam "srpski glamur"? Muzika? Loš ukus? Katastrofalna dikcija? Nedostatak spontanosti? Preterana spontanost? Veliki dekoltei? Manjak smisla? Odsustvo žanra? Možda nijedno od svega toga; možda sve to pojedinačno, a možda i sve zajedno.