Mislim da Srbiji treba davati hrabrosti da se okane svoje najstrašnije osobine - inertnosti, koja je proizvod strašne muke, natezanja i neizvesnosti

      Posle mnogo godina odsustvovanja sa RTS-a Dragan Babić, dokumentarista, novinar i publicista vratio se ovoj televiziji. Razlog tome je njegova nova dokumentarna serija "Nacionalna geografija", realizovana u produkciji Medija centra koja je emituje svake subote u 18.30 na Prvom kanalu RTS-a.
       - Serijal "Nacionalna geografija" sinteza je svih mojih interesovanja kada su u pitanju socijalna i politička istorija Srbije. Iako je moja opsesija ovom serijom stara, prvo što mi je palo na pamet tokom raspada Jugoslavije je da bi bilo dobro da se napravi bilans prilika u Srbiji na kraju 20. veka i na početku 21. Zahvaljujući efikasnosti Medija centra, "Nacionalna geografija" se polako taložila i stvarala, ali kao zaključak prethodnih emisija koje sam radio u Medija centru. One su imale opšti naziv "Kraj epohe", te se "Nacionalna geografija" mirno može svrstati pod jedan kumulativ "Kraja epohe". Radio sam je s namerom da nekome nešto ispričam, da kažem onima koji gledaju - evo ovakvi smo, a evo ovakvi smo bili. Tu dolazi do izražaja jedan komparativni metod - tražio sam ljude koje sam nekada davno slikao, ulazio u različite arhive, što RTS-ove, što privatne, potražio stare materijale da bih ih uporedio s ovom stvarnošću.
      
       Snimili ste šest epizoda, a svaka na svoj način ilustruje život nekada i život sada. Možete li da ispričate neke detalje?
       - Zahvaljujući istraživačima, koji najpre istražuju materijal, predele i ljude, u priči koja govori o nastanku projekta Dunav-Tisa-Dunav, koji je star oko 200 godina, iskrsle su mnoge stvari koje su malo poznate ili potpuno nepoznate. Na primer, pre 20 godina sam otkrio jedno zapušteno imanje, zamak na oko 10 km od Sombora u nekom bespuću, a onda sam saznao da je to imanje nekada veoma bogate porodice Vamošer. Već sam tada znao i rekao sebi da tu priču moram da ispričam.
       Uspeo sam da da pronađem gospodina Mihajla Vamošera, koji je sada u somborskom staračkom domu, odveo sam ga na to imanje. On je to stoički podneo i ispričao na tom zamandaljenom, polutrulom vajnom zamku istoriju porodice Vamošer.
       Priča - "Dunav od Đerdapa do izlaza iz Srbije/Jugoslavije" ima jedan hibridni pristup stvarima, jer sam rešio da jednu devojčicu vodim sa sobom i da ona bude taj komparativ preko koga treba objašnjavati našu prošlost, sadašnjost i našu eventualnu humanost, toleranciju, razum. Ova priča je zanimljiva još po tome što sam uz pomoć jednog istraživača otkrio da na Đerdapu živi Roko Ćirković, čovek koji je imao važnu ulogu u filmu Dušana Makavejeva "Čovek nije tica". Roko je bio poznati hipnotizer, a kada sam saznao da je živ, dosetio sam se načina na koji treba da mu dam ulogu u priči o Dunavu od Đerdapa do kraja Jugoslavije.
       Korišćen je materijal iz Makavejevljevog filma, a Roko govori kakvi smo sada, kao što je pre 30 godina govorio kakvi smo. Njegova priča je metafora za to kako ovaj narod može da dozvoli da ga hipnotiše politika.
       U priči o Valjevu, koje je za mene jedna evropska varoš, bavio sam se pitanjem šta je provincija, a odgovore koje sam dobijao bili su da ne postoji provincija već provincijalizam u glavi.
       U epizodi o Kragujevcu i Šumadiji taj komparativ je najjače podvučen. To je priča koja mi je na pameti već 30. godina, a govori o jednoj školi na Rudniku u kojoj su deca pravila filmove po svojim scenarijima. Ja sam to saznao, počeo da ih obilazim i da razgovaram s njima.
       Tako se pojavio dečak od 13 godina koji mi je dao ovakav scenario: dečak ide pored knjižare, vidi u izlogu knjigu poznavanja društva, želi da je kupi, a nema para. Odlazi na gradilište, zarađuje novac, vraća se u knjižaru, ali nema knjige. Čupa kosu. Kraj filma.
       Kada sam posle razgovarao sa njim o njegovom autorskom filmu, rekao mi je da dečak ne može da nađe knjigu zato što detetu u Srbiji uopšte nije lako da upozna društvo. To je sjajna priča koja važi kao paradigma nemoći i strašnog iskustva koje svi imamo i koje je dete od 13 godina uspelo da prepozna. To je komparativ u priči o sadašnjosti Šumadije i njenoj prošlosti od pre 30 godina koja sad izgleda kao da je prošlost od čitavog veka.
       Epizoda "Na ćošku" priča nam o Beogradu, o njegovom toponimu, o stanarima ćoška preko puta Botaničke bašte. Želeo sam da ispričam priču o 10 ljudi ali i da unesem strašan događaj vezan za "Trejd centar" u Njujorku, jer se ta nesreća dogodila upravo u toku snimanja ovog filma. Taj događaj, koji je obeležio početak 21. veka, našao je mesto u ovom filmu i pored komparacije gde smo, a gde je svet, prisećamo se da nismo bili, niti smo sada, niti ćemo ikada biti neka oaza zaštićena od globalnih dešavanja.
      
       Da li planirate da nastavite snimanje?
       - Svi imaju u planu, pogotovo RTS kome se to veoma dopalo. Siguran sam da više nikada ne bih radio pod uslovima pod kojima sam radio pre Medija centra. Uslovi pod kojima jedino mogu da nastavim snimanje jesu vreme, novac, obezbeđivanje sponzora, stvaranje samostalne produkcijske grupe. Tek posle profesionalnih standarda, bez kojih ne bih ništa radio, za sve ovo me vezuje i nostalgija prema RTS-u, jer je u nesrećnoj Aberdarevoj za tih 30 godina bilo dosta i mojih cigala.
      
       Naziv serijala "Nacionalna geografija" upućuje na istoimeni američki časopis i program National geografic.
       - To potiče od moje bolesne čežnje da izgradim jednu savršenu alatku kao što je "National geografic" koja se bavi krucijalnim pitanjima sveta, ne samo ekologijom, već i moralom i njegovom moći. Imao sam to na umu od samog početka i bezobrazno se i dalje nadam da bi serija mogla da postane nacionalna alatka koju će preuzeti mlađi. Voleo bih da je postavim, da angažujući izabranu elitu istraživača, scenarista, reditelja, na kraju krajeva ona postane institut.
       Iako Srbija nema prostranstva i iskušenja koja ta prostranstva nose, ona ima istoriju, a ima i strašnu socijalnu patologiju, koje se neće skoro osloboditi. Zato sam, s dubokim uverenjem da ne grešim, u ovih šest epizoda uneo ono što mi najpre treba da pretresemo - naš mentalitet i ono što treba da prihvatimo - drugačije navike, druge mogućnosti i puteve. Za mene je geografija filozofija, ona determiniše mentalitet, navike, patologiju, socijalni pristup svim teškim temama.
      
       Kakva je srpska filozofija, da li se mnogo razlikujemo od ostatka sveta?
       - Srbiju treba stalno podsećati da je oduvek bila deo sveta, a to što je ona posrtala, pa nije htela da bude deo sveta, za šta je ponekad imala dobre razloge, kao što je bilo u slučaju dva svetska rata ili tokom raspada Jugoslavije, to je druga priča. Mislim da Srbiji treba davati hrabrosti da se okane svoje najstrašnije osobine - inertnosti, koja je proizvod strašne muke, natezanja i neizvesnosti.
      
       DRAGANA MATIĆ