Bila je to "prava lutrija", istovremeno i najoriginalniji i najriskantniji put koji je u obnovi privatnog vlasništva izabrala jedna postkomunistička zemlja. Ali i danas, posle deset godina, ostaje otvoreno pitanje da li je to bio genijalni izum, ili politički trik ili "podvala veka"

      (Specijalno za NIN)
      
       Češki model kuponske privatizacije, za spoljni svet najizvikaniji, bar u poređenju sa mađarskim ili poljskim, za domaću javnost je od samog starta, prvog oktobra 1991, bio i ostao predmet osporavanja i hvaljenja, sumnji i priznanja. I danas, deset godina posle, mišljenja su podeljena. Njegov tvorac, lider Građanske demokratske partije Vaclav Klaus je i dalje čvrsto ubeđen da je to bio jedini mogući način brzog i efikasnog prelaska državne privrede u privatno vlasništvo, a glavni kritičar, premijer i do nedavno predsednik Socijaldemokratske partije Miloš Zeman nije manje tvrd u uverenju da je to bila "prevara stoleća" naivnog češkog stanovništva.
       Ako se izuzmu glavni ondašnji i potonji akteri političke scene, kojima je privatizacija služila kao adut "za" i "protiv" u raznim predizbornim bitkama i drugim međupartijskim obračunima, većina manje-više nezavisnih analitičara ocenjuje da je češki model bio "prava lutrija", istovremeno i najoriginalniji i najriskantniji put koji je u obnovi privatnog vlasništva izabrala jedna postkomunistička zemlja. I najveći mogućni izazov za "malog čoveka: Češka (i Slovačka, tada obe u sastavu Čehoslovačke) proklamovala je privatizacioni poduhvat bez presedana: svaki punoletni građanin za samo 1 000 kruna (i u to vreme, pre jedne decenije, oko 60 maraka) dobio je šansu da postane akcionar i stekne udeo u imovini čija se ukupna vrednost procenjivala na 300 milijardi kruna (18 milijardi nemačkih maraka).
      
       Bez para i zakona
       Kao ministar finansija u prvoj federalnoj vladi posle pada komunizma, Klaus je kuponsku privatizaciju propagirao sopstvenim sloganom: "Jedini metod kako preduzeće ne prodati jeftino, jeste dati ga badava." S tim geslom je i počela privatizacija "po češki" i svojim efektima obeležila je celu prošlu deceniju ove zemlje, ne samo njenu privredu, već i društvo, deceniju u kojoj su pojmovi kao što su preduzetništvo i inicijativa, bogatstvo i vlasništvo, položaj i poštenje dobijali nove sadržaje. U tom periodu, kao direktna posledica kuponske privatizacije, nastao je i jedan novi pojam, do tada nepoznat i njoj i van nje, koji je Češka darovala svetu - "tunelovani", to jest "legalna krađa", kad se neko bogati zahvaljujući svojoj poziciji na štetu drugih.
       Danas, posle deset godina, većina poznatih ekonomista, ne samo Zeman sa svojom nemilosrdnom presudom da je to bila "velika pljačka", saglasna je da je kuponska privatizacija, kao čisto češki model prelaska državnog u privatno vlasništvo, bila uglavnom nesrećan potez. Jer, operacija se izvodila bez dva neophodna elementa kad je u pitanju privatno vlasništvo - bez novca, da bi moglo da stane na sopstvene noge, i bez zakona, da ne bi bilo zloupotrebljeno. Cilj kreatora je, međutim, bio da svoj originalni projekt sprovedu što je brže moguće i za to su iskoristili oduševljenje za promene, koje je ljude zahvatilo posle pada komunističkog režima, podgrejano obećanjem da će svi postati bogati.
       Drugi argument u prilog žurbi i takvom načinu skoka iz državne u tržišnu ekonomiju, a ne za klasičnu privatizaciju, bio je strah da bi glomazno administriranje i birokratija otegli i, na kraju, verovatno upropastili operaciju: pacijent se ne bi ni probudio iz narkoze. Autorima "kuponke" se i danas mora dati za pravo, bar u tome, jer bi traganje za tzv. strategijskim partnerima, solidnim vlasnicima, zahtevalo komplikovanu proceduru - od oglašavanja, preko sprovođenja konkursa do izbora pobednika, dugih pregovora o uslovima itd. - koja bi i u idealnom slučaju, mogla da traje mesecima. A kad se uzme u obzir koliko je preduzeća izbačeno "na tržište", onda se može govoriti i o godinama, što je za pokretače reformi bilo prosto neprihvatljivo odugovlačenje.
       Na drugoj strani, za varijantu da se "privreda proda strancima" nedostajala je politička volja, kako se danas tvrdi, iako su Mađarska i Slovačka izabrale baš taj put, mada njihove političke prilike nisu bile ništa bolje nego u Češkoj. Zato, za razliku od manje-više negativne ocene koju daju češkom modelu, renomirani ekonomisti navode mađarski i slovački recept kao primer uspešne privatizacije.
       Poseban hendikep češkog modela je što je, potpuno svesno, pušten bez prethodne pripreme odgovarajućih zakona, što se danas pravda tvrdnjom da bi čekanje na "bolje legislativne uslove" značilo isto što i odustajanje od privatizacije!
      
       Neometana krađa
       Privatizacija je tako krenula, milijarde su puštene na slepo, pa kom opanci-kom obojci, u dva talasa, prvo malih preduzeća, potom velikih koncerna, rastavljenih na sastavne firme. Svaki građanin s kuponskom knjižicom za koju je platio 1 035 kruna (ulog od 1 000 i 35 plus, kao naknada za papir) mogao je da izabere preduzeće čiji će biti akcionar i dobiti odgovarajući broj akcija. Nikli su tzv. investicioni fondovi u koje su novi akcionari ulagali akcije ili su ih prosto prodavali, da bi za svoju hiljadarku dobili pet ili deset. Nije bilo nikakvih ograničenja, nikakvih prepreka. Proces je rezultirao velikim saldom ili praznim džepom - kako za koga. Veliki vlasnici (koji su otkupljivali akcije od građana koji nisu verovali u dividende) izvukli su iz preduzeća sve što su mogli, a sitni akcionari su na kraju ostali sa bezvrednim hrpama papira u rukama.
       Zato što nije bilo ni zakona ni kontrole, nije bilo ni granice između krađe i vešte, uspešne investicije, sve se gubilo u magli svedozvoljenosti radi ponovnog ustoličenja njegovog veličanstva privatnog vlasništva. Tako su mangupi stekli milijarde, bukvalno opljačkavši pojedince i firme, a paradoks je u tome što su oni, svih tih godina dok su krali, uživali visok društveni ugled, kao "izuzetni finansijeri". Dok nisu s lovom zbrisali iz zemlje. Još je veći paradoks da nisu uradili ništa nezakonito (jer nije bilo zakona koji bi kršili)! Postupali su kako im se htelo, radili ono što se moglo, jer nije bilo nikakvih ograničenja.
       Bivši viceprezident Svetske banke Josef E. Stiglic ima prosto objašnjenje za tu pojavu, pozivajući se na pravilo koje je važilo u svim sistemima i svim periodima: "Ljudi uvek postupaju onako kako je za njih najbolje. To je osnovni princip. Ako se najlakše postaje bogat krađom, onda će sigurno krasti." On smatra da je, u češkom, i u svakom takvom slučaju ključni problem u tome što je na početku transformacije bilo "lakše krasti nego pošteno zarađivati". Ljudima se pružila prilika i oni su je iskoristili: "Napeli su sve svoje snage da se obogate na nepošten način."
      
       Osiromašena država
       Druga negativna crta kuponske privatizacije je da nije obogatila Češku. Deset godina posle, njena privreda postiže rezultate koje je imala na početku transformacije. I imovina države se smanjila, ali je zato višestruko povećan državni dug. Realne plate su tek prošle godine dostigle nivo iz 1989, dok je, na primer - navode ovdašnji komentatori - situacija u Mađarskoj i Slovačkoj, pa i Poljskoj drukčija: bogatstvo zemlje je povećano.
       Takav je za Češku bio efekat njene kuponske privatizacije, dok je njene partnere u "Višehradskom kvartetu" ta sudbina mimoišla jer ih genijalnost tog modela transformacije nije začarala. S Češkom se dogodilo što se dogodilo, jer novi vlasnici bivših državnih firmi, i kad nisu krali, nisu imali novca da investiraju u njihovu modernizaciju i nove programe. Za razliku od preduzeća koja su kasnije preuzeli stranci ili koja su pridobila (za udeo u vlasništvu) strane investitore sa solidnom finansijskom zaleđinom, "kuponske firme" su ostale na onom na čemu su bile kad su bile državne. Ako nisu propale. Tako su na scenu stupile, još uvek, državne banke, ali je karakteristično da su kredite dobijali uglavnom oni vlasnici firmi koji su imali dobre političke veze (s partijom na vlasti, a to je bila Klausova Građanska demokratska partija). Iako su u izgradnji novog tržišnog sistema proklamovali ekonomski rezon kao jedino važeći, tvorci reforme su faktički dopustili praksu (konkretno takvu, na ličnim vezama zasnovanu trgovinu kreditima) koja je odudarala od svih ekonomskih pravila. Posledica su, sve do današnjih dana, stotine milijardi gubitka u vidu nenaplativih zajmova koje danas čine češki javni dug.
       Trebalo je, međutim, da prođu godine da bi spao veo: tek je kriza 1997. otkrila pravo stanje stvari u "kuponskim" firmama i razobličila "ugledne finansijere". Dugovi, na osnovu kredita, osetno su poskupeli (i za 20 odsto godišnje), pa su i pošteni, ali finansijski slabi vlasnici prestali da plaćaju. Nije bilo odakle. Pravo (u međuvremenu su doneti neki zakoni) počelo je da deluje, došlo je do prvih bankrotiranja prezaduženih preduzeća, ljudi su ostajali bez posla, mnoge firme nisu imale ni za plate. Tek su tada poletni akcionari iz 1991. na vlastitoj koži osetili dejstvo kuponske privatizacije. Ako im je na startu bilo prijatno što su znali da za svoju kuponsku knjižicu, za koju su platili 1 000 kruna, mogu da dobiju deset i dvadeset puta više, sada su se suočili sa neprijatnom stranom svoje velike šanse.
       "Bila je to izuzetna šansa, kako se osloboditi države kao vlasnika" - uveren je i danas Tomaš Šabatka, direktor fabrike hartije "Sepap", u severnoj Češkoj, koja je uspela da izbegne zamke investicionih fondova i provaliju kredita i sada, zahvaljujući prelasku u vlasništvo austrijskog koncerna, smelo gleda u budućnost. Ova fabrika treba da posluži kao dokaz da su i "kuponske fabrike" veoma uspešne, ali to ipak nije dovoljno da poništi globalnu ocenu da se kuponska privatizacija, u poređenju sa drugim modelima, i zemljama, u Češkoj nije posrećila.
      
       Novi principi
       Spor oko toga da li je privatizacija morala baš tako da se izvede ili ne i kakav je njen realan učinak, u stvari, nije ni prestajao, a sada je ponovo buknuo povodom njene desetogodišnjice.
       Premijer Miloš Zeman smatra da su građani bili grubo prevareni, jer im je obećano da će se, zahvaljujući svom skromnom novčanom ulogu, brzo obogatiti. Istina je da je on i onda, tokom kampanje pred izbore 1992, tvrdio da je to "prevara stoleća" i da je "nemoguće izgraditi kapitalizam bez kapitala", bilo sopstvenog, bilo stranog. "Kuponska privatizacija je bila genijalni politički trik. Obećanje da će svako steći bogatstvo donelo je Građanskoj demokratskoj partiji pobedu na izborima 1992, ali je to bila podvala stoleća i to su građani na kraju ipak shvatili, na svom sopstvenom iskustvu sa pseudoakcionarstvom."
       Kreator projekta Vaclav Klaus, međutim, ni danas se ne da i tvrdi da je samo izabrao najbolji način da se privreda u vlasništvu države što brže prebaci na tržišni kolosek, a to "bez privatnih preduzeća nezavisnih od države ne bi bilo mogućno". S obzirom da nije bilo mogućno brzo naći idealne vlasnike, izabran je taj put, s tim da se građani, novi vlasnici i državni organi uče uporedo s privatizacionim procesom "na problemima koji se javljaju" i tako na delu "shvate principe tržišne ekonomije". Cilj je postignut, tvrdi Klaus, jer je, na kraju, "većina preduzeća dobila svoje strategijske vlasnike".
       O preduzećima koja i danas grcaju, ili su krahirala ili su državnim dotacijama nekako opstala, nerado se govori. Danas zvuči cinično kada jedan od najbližih tadašnjih Klausovih saradnika, pre deset godina zamenik ministra finansija, danas biznismen, Dušan Tšiška kaže da su kreatori projekta znali da će mnogi stradati, ali da je najvažnije bilo "završiti s državnim vlasništvom": "Da li je to ekonomski ispalo bolje ili gore, tada je to bilo sekundarno. Politički cilj bio je mnogo važniji."
      
       BRANKO STOŠIĆ
      
      

Teoretski srećnici Jedan od autora češkog modela Dušan Tšiška izračunao je da je, u proseku, svaki učesnik u "kuponskoj privatizaciji" za svoju knjižicu dobio 15 000 kruna, petnaest puta više od uloga. A nekima je njihova hiljadarka, teoretski, mogla da donese i pola miliona. Vlasnik kuponske knjižice koji je kao "svoje" preduzeće na startu izabrao Elektranu "Opatovice" dobio je 50 akcija i da ih je (obdaren da predvidi šta će se dogoditi) prodao 14. marta 1994. godine, kada su dostigle maksimalnu vrednost, stekao bi 502 500 kruna.        Samo šest hiljada manje dobio bi vlasnik knjižice koji se opredelio za CCKD-Prag, pod uslovom da je predvideo da je njegov srećan dan 16. mart 1997.        Niko ne zna da li je takvih dalekovidih srećnika uopšte bilo, izuzimajući upućene, ali se zna da je najmanje dva miliona ljudi ostalo sa akcijama koje danas ništa ne vrede.