Od visoko prosečnog do odličnog - to je ocena sa polovine ovogodišnjih muzičkih svečanosti

      Sredina Beogradskih muzičkih svečanosti, tokom mnogih poslednjih godina predstavljala je neku vrstu proklizavanja kroz festival, kako bi se, bezbolno, sastavio početak sa krajem. Nije ovoga puta tako bilo. Mnoštvo kamernih ansambala, ansambl Arte sa Biljanom Radovanović, Korintski trio iz Sjedinjenih Država predvođen našim violinistom Stefanom Milenkovićem, Kvartet Kodaj iz Mađarske, Festivalski ansambl sa Premilom Petrovićem i gostima iz Nemačke, Ljuintetto Cappella Nuova iz Švedske, svaki na svoj način, učinili su Bemus zanimljivim u dijapazonu od visoko prosečnog do odličnog.
       Koncert Jasminke Stančul bio je očekivan, sa mnogo razloga, kao udarni spektakl. Ali, posle Aleksandra Madžara i samo koji dan ranije, Aleksandra Šandorova i Rite Kinke (izvan festivalskog programa), kriterijum je naglo porastao. Da pijanistkinja odnegovana u klasi Arba Valdme i sa uspešnom karijerom u evropskim muzičkim centrima raspolaže tehničkim kvalitetima najvišeg stepena i da je njena muzikalnost na istom tom mestu, ostaje nesporno. Ali... to je postalo opšte mesto današnjeg stanja pijanizma. Možda je taj dominirajući utisak bio iznuđen i samim programom sačinjenim od sonata Domenika Skarlatija i dela Johanesa Bramsa. A možda ovo veče na Bemusu nije bio njen trenutak spremnosti intimnog razotkrivanja kojim je opčinila publiku pre nekoliko godina, svirajući odabrane sonate Betovena.
       Nešto slično dogodilo se i na koncertu Miše Majskog koji slovi kao jedan od najboljih violončelista sveta, u ovom trenutku. Sudeći po opštem raspoloženju u sali Kolarca, tu se već preteralo. Nije ni dobro ni lepo upoređivati muzičare, od izvesnog ranga, ali se ipak mora. Šta bi se dogodilo u nekom vremenski bliskom sučeljavanju sa čelistom Jo Jo Ma? Primetno neuigran tim Majski - Pavel Gililov provukao se kroz sonate Baha i Bramsa sa povremeno paralelnim i bitno različitim tumačenjima muzičkih ideja.
       Tek u drugom delu u retko izvođenoj Sonati Dmitrija Šostakoviča počeo je da se otkriva originalan muzički koncept, Miša Majski je preuzeo stvar u svoje ruke i sve je počelo da zvuči bar približno onako kako se očekivalo. Bisevi, izvedeni na zahtev publike podigli su atmosferu, i sve se, naravno, završilo ovacijama. Onakvim koje zapravo navode na utisak da je beogradska publika željna i žedna muzike, ali i da apriorni autoritet čini svoje.
       Utom je u program Bemusa utrčala sopran Katarina Jovanović, dobitnica nagrade Monserat Kabalje i finalistkinja neke vrste konkursa Plasida Dominga. Iz klase svog prvog pedagoga Irine Arsikin ponela je izvrsnu tehniku pevanja, smelost da se upusti u suptilnosti izvođenja solo-pesama i skromnost i poštovanje pred muzikom kojoj je posvećena. Ako je u prvom delu programa još bilo moguće primetiti tragove neodležanog gripa zbog koga koncert umalo nije otkazan, u drugom, atmosfera u sali i sve njene pevačke moći došle su na pravo mesto. Mnogima se otimao uzdah očaranja, a ponekom i uzdah zbog činjenice da ono najbolje što smo odgajili, više ne živi ovde. Neka ostane da je muzičar u punom smislu pojma stanovnik planete, ali ipak, zar baš mora da se dogodi da Katarina Jovanović peva u Verdijevoj "Travijati" u Madridu, a da to ne učini kod svoje kuće?
       Mnogo se očekivalo od gostovanja Irene Grafenauer na beogradskim svečanostima muzike. Dobilo se i mnogo više. O njenoj flauti mogu se pričati samo bajke, bilo da je reč o muzici klasičnih kompozitora ili o relativnim savremenicima. A kada smo kod njih, uz dužno poštovanje onih koji opus Ivana Jevtića dižu visoko u nebo, tokom izvođenja njegovog koncerta za flautu provirila je misao da u ruke Mandušića Vuka, svaka puška biva ubojita, to jest, da Irena Grafenauer sve što dotakne, pretvara u zlato.
       Dolazak ljubimice naše publike doneo je još nešto fantastično. To je klarinetista Mate Bekavac, jedan od najboljih muzičara koji se u svetu mogu sresti. Mate Bekavac prevazišao je svaku predstavu o mogućnostima instrumenta. U duetu sa Irenom Grafenauer, u Koncertu za flautu i klarinet Žana Fransea prisustvovali smo pravoj svečanosti zvuka, retko ostvarenom skladu dve umetnički srodne duše i virtuozitetu bez poređenja. Beogradski orkestar "Dušan Skovran" sa Aleksandrom Pavlovićem potvrdio je svoj visoki ugled i sposobnost prilagođavanja solistima, uz obavezni dodatak sopstvene umetničke kreativnosti.
       Od kamernog hora iz Francuske pod imenom Accentus mnogi su očekivali izvođenje muzike iz davnih vremena, u skladu sa imenom koji nosi. I tu nas je dočekalo iznenađenje. Francuzi su pevali kompozicije a capela savremenih kompozitora, manje ili više poznatih. Eto primera sjedinjenih ljudskih glasova u zajedništvo visokog profesionalizma i topline koju samo najsavršeniji instrument- ljudski glas može da proizvede.
       I na kraju ovog kratkog raporta sa Bemusa, nekoliko reči o delu Simfonija harmonije nebeskih otkrivanja u izvođenju hora studentkinja FMU i prelepog soprana Snežane Savičić, pod vođstvom Darinke Matić-Marović. Reč je o muzici iz XII veka, otkrivenoj pre dvadesetak godina, može se reći iz srca monahinje Hildegard fon Bingen. Životna priča ove žene više je nego zanimljiva, ali muzika koju je ostavila za sobom, iako muzički neuka, baca u senku svaku pomisao na spektakularnost i okreće nas, ovovremene prema stvarno ljudskom, ukoliko to definitivno nije izašlo iz mode. Prvi put svesno odstupam od pokušaja verbalnog opisivanja nečega što bi, pretočeno u reči, postalo ili banalno ili patetično. Ko je slušao, čuo je i razumeo.
      
       MILENA MILORADOVIĆ