NASLOV: Ikona
AUTOR: Ljubica Arsić
IZDAVAČ: Narodna knjiga / Alfa, Beograd, 2001.

      Adrijana Marčetić
      
       Prevrednovanje tradicionalnih književnih vrednosti i "isprobavanje" njihove "izdržljivosti" u savremenom kontekstu osnovno je poetičko načelo romana Ljubice Arsić, "Ikona". U skladu s postmodernističkim tematskim kanonima, fabula romana evocira jednu dobro poznatu priču naše klasične literature - "Švabicu" Laze Lazarevića. Čitaocu neće biti teško da u "Ikoni" prepozna glavne elemente tematske građe starijeg dela: motiv sentimentalne ljubavi, prostor i vreme u kojima se odvija radnja pripovesti (Berlin druge polovine 19. veka), pojedine epizode i najveći broj likova.
       Čitalac će, takođe, lako uočiti šta je Ljubica Arsić propustila da preuzme od Lazarevića. Iz svoje verzije priče o srpskom studentu i Švabici ona je izostavila ključnu moralnu dilemu: pitanje o slobodi pojedinca i njegovom pravu na ličnu sreću u svetlu odgovornosti prema nepisanim zakonima porodice, vere i nacije, verovatno pretpostavljajući da bi takva dilema savremenom čitaocu izgledala anahrono. Takav bi se razlog možda i mogao uvažiti da je Ljubica Arsić Lazarevićevu dilemu zamenila nekom drugom koja bi delu davala sličnu težinu; ovako, u poređenju sa "Švabicom" njena verzija deluje kao osrednje uzbudljiva melodrama. Lazarevićev tragični junak, mladić rastrzan između razloga srca i moralne dužnosti, požude i glasa razuma, ni u jednom trenutku ne sumnja šta mu treba činiti. Nasuprot tome, junak "Ikone" je, floberovski rečeno, "čovek svih slabosti" koji žudi za "nečim drugačijim od ovog sveta", za samom ljubavlju kao takvom i "koji baš zbog toga nikada i nikog ne voli". On Švabicu ne ostavlja zato što mu to nalažu moralni obziri, već delom zato što mu je dosadila, a delom zato što se plaši vezivanja.
       U "Ikoni" nije "modernizovana" samo psihologija likova, već i jedna druga komponenta Lazarevićeve pripovesti: erotika. Kao što je odavno zapaženo, uzbudljivost i uverljivost erotskih scena Lazarević postiže time što manje kaže, a više nagoveštava, i što u presudnim trenucima obično "spušta zavesu". Ali, kako su danas književne konvencije drukčije, i pristup seksualnosti neuporedivo je slobodniji. Erotika je i u "Ikoni" važan element pripovesti, a opisi ljubavnih scena mnogo su češći, detaljniji i eksplicitniji nego u "Švabici"; i pored toga, ili upravo zato, bar ovom čitaocu takve scene blede su i neuverljivije nego Lazarevićeve.
       Savremena verzija "Švabice" donosi još neke važne novine, i na formalnom i na tematskom planu. Glavni junak "Ikone" nije fiktivna ličnost (mada s naglašenim autobiografskim crtama) kao Miša Maričić junak Švabice - već sam Laza Lazarević, student medicine i budući pisac. Ova transpozicija, istaknuta time što je "Ikona" napisana u trećem, a ne kao "Švabica" u prvom licu, omogućava Ljubici Arsić da proširi svoj fabularni okvir, uvodeći mnoštvo novih likova, epizoda i motiva. Uvođenje istorijske građe daje mogućnost autoru da na još jedan način "modernizuje" staru priču - da eksperimentiše različitim tehnikama citiranja. Čitav tekst romana "prošaran" je citatima, uglavnom romantičarskih, ali i drugih pesnika: Zmaja, Đure Jakšića, Laze Kostića, Disa, Šekspira, Kalderona, Poa, itd. Ovi citati imaju funkciju da "dokumentuju" junakov sentimentalni profil, uobličen u dodiru s određenom vrstom literature. Ali, koliko god ponekad bilo efektno, uvođenje citata ponekad deluje kao puki ukras: ni u postmodernističkoj književnosti intertekstualnost ne može biti sama sebi svrha.
       Tendencija ka "širenju" fabularne građe ogleda se i na stilskom planu. Za razliku od Lazarevićevog fragmentarnog i eliptičnog stila koji dočarava silinu junakovih osećanja i dubinu njegove moralne krize, stil Ljubice Arsić je kitnjast, artificijelan i, iz ugla psihologije likova, nedovoljno motivisan. To se naročito vidi po opisima koji zauzimaju veliki deo teksta. Oni su prepuni bizarnih i istovremeno digresivnih detalja, nevezanih za priču i preživljavanja junaka, i kao da su manje tu da bi potkrepili priču, a više da bi pisac pokazao svoju zanatsku veštinu i erudiciju. Utisak o stilu ponekad kvare i nategnuta poređenja ("nepopijen čaj koji je mirisao na vlažnu metlu"; "istina jasna kao berberinov dlan okrenut prema obrijanoj mušteriji"), i banalna zapažanja predočena kao tobože duboke istine o svetu ("Život je čekaonica slična onoj u lekarskoj ambulanti, svi ćute, gledaju u zemlju i čekaju da bude prozvano baš njihovo ime"). Najzad, ponesena svojim jezičkim igrama, Ljubica Arsić često zaboravlja na neophodnu dozu autoironijskog distanciranja, pa tako dobijamo ovakve rečenice: "Odlepršala je kao carić, Ana vredna kao detlić i kočoperna kao petlić, mazna, nežna, mala kao vrapčić."
       Neuspeh "Ikone" u poređenju sa "Švabicom", ipak, ne oduzima svu vrednost romanu Ljubice Arsić. Uprkos primedbama koje joj se mogu uputiti, "Ikona" je zanimljiv pokušaj suočavanja s jednim klasičnim delom srpske proze, poetički samosvojan i dosledan. Pristupajući Lazareviću s ozbiljnošću koju on i danas zaslužuje, Ljubica Arsić je u postmodernističkom ključu "dekonstruisala" njegovu novelu i dovela u pitanje tradicionalne književne, pa i ne samo književne vrednosti. Ako "Ikona" nije u svemu dala željene rezultate, ona je u svakom slučaju ozbiljno zamišljen, pažnje vredan književni eksperiment.