NAZIV: Novovekovne političke ideje u Srba - knjiga prva
AUTOR: Dragan Simeunović
IZDAVAČ: Institut za političke studije i Istorijski arhiv Beograda, Beograd, 2000, str. 514

      Dr Predrag J. Marković
      
       Od knjige "Istorija političke misli u Srbiji XIX veka", Vase Čubrilovića, koja je izašla daleke 1955. godine, do ove knjige u našim društvenim naukama nije bilo sinteze istorije političkih ideja u rasponu od dva veka.
       Simeunovićeva knjiga težište baca na analizu ideja i njihovo stavljanje u kontekst evropskih i svetskih političkih ideja datog trenutka. Političke ideje u Srba prate se uglavnom analizom najistaknutijeg predstavnika određenog političkog koncepta. Počinje se od Dositeja, tog kako ga Simeunović opisuje "zdravorazumskog prosvetitelja". Ovde se vidi da je Dositej u sebi spojio opšteevropsko i posebno srpsko: on je bio i pravi Evropljanin doba prosvećenosti, i pravi Srbin iz doba narodnog ustanka.
       Razvoj ideje o srpskoj državi prati se još od vremena grofa Đorđa Brankovića, sa posebnim akcentom na Iliji Garašaninu, a iz zaborava su izvučeni i manje poznati državni i nacionalni programi (Konstantina Nikolajevićai i Atanasija Nikolića). Mimo usko shvaćenih srpskih okvira, Simeunović u korpus srpskih političkih ideja uključuje i Huseina Gradaščevića, Zmaja od Bosne i to opravdava svojom analizom.
       Poučna je priča o Vladimiru Jovanoviću, čija veličina nije bila u tome što je prvi uneo postulate liberalizma u srpsku političku teoriju i praksu, već u tome što je odabrao liberalne ideje pogodne za prilagođavanje osobenim uslovima Srbije. Drugo, on je bolje nego iko pre njega umeo da srpske ustanove i tradicije prikaže pred svetom kao slobodoljubive i demokratske i to modernim jezikom, razumljivim ušima tadašnjih Evropljana.
       Svetozar Miletić je izvučen iz polusenke zaborava i pogrešnih tumačenja. Olake optužbe Miletića za nacionalizam, Simeunović odbacuje pokazavši da je Miletićev nacionalizam demokratski, što je bilo u potpunom skladu sa opštom evropskom klimom oko 1848. godine. Danas se zaboravlja da je to bila epoha u kojoj se skoro podrazumevalo da vatreni demokrata bude i vatreni nacionalista.
       Dok je Vladimir Jovanović teorijski razrađivao ideje liberalizma, Jovan Ristić je prvi srpski liberal koji je dobio priliku da svoje ideje isproba i u stvarnosti (Ustav 1869). Njegov akcioni princip je bio "treba znati kako, i moći kako se može". Državnički patriotizam je pokazao od 1875. godine, kada je pokrenuto istočno pitanje. Ristić je uspeo da Srbija na Berlinskom kongresu dobije najviše što je bilo moguće u tom trenutku. Njegov princip srpske spoljne politike bio je stalno balansiranje između velikih sila, pre svega između Rusije i Austro-ugarske, i približavanje jednoj ili drugoj kada je to povoljno za Srbiju. "Biti sa velikim samo kada su prinuđeni na saradnju" drugi je princip Ristićeve politike koji treba zapamtiti.
       Kod Svetozara Markovića su analizirane njegove ideje o nacionalnom pitanju. Kasnije je zanemareno njegovo upozorenje da oslobođenje i ujedinjenje Srba i ostalih okolnih naroda ne sme biti mehaničko. Svetozar Marković je po Simeunoviću, bio za federalno uređenje Balkana na tri institucionalna nivoa.
       Simeunović izvlači iz zaborava Dimitrija Mitu Cenića, prokaženog kako od građanskih kritičara zbog revolucionarne revnosti, tako i od oficijelnih marksista zbog navodnog anarhizma i nećajevštine. Cenić se nije plašio nijednog autoriteta, čak je prvi srpski politički teoretičar koji je polemisao sa stavovima Marksa i Engelsa, a što je naročito zanimljivo, još je 1881. godine pisao o pobedi socijalističke revolucije u Rusiji.
       Iznova je tumačen i Dimitrije Tucović. Srpski intelektualci-marksisti su se često povodili za albanskim autorima koji su kod Tucovića nalazili posebnu simpatiju prema Albancima. Tucović je, međutim, bio samo racionalan i smatrao je da se Albanci ne mogu pridobiti silom na zajednički život u okviru saveza balkanskih država. Ta ideja ne gubi aktuelnost ni u 21. veku.
       Na početku ovog teksta već napomenusmo da je to tek druga ovakva sinteza u našim društvenim naukama uzetim na gomilu. Podatak koji je pohvala za Simeunovićev napor bez presedana, ali pokuda za na peru lenju zajednicu društvenih "naučnika". Simeunovićeva knjiga je po obimu najveća, a po analizovanim misliocima najobuhvatnija dosad napisana istorija srpske političke misli, ili bolje rečeno, srpskih političkih mislilaca. Sudeći po naslovu, ovo je prvi tom jedne još veće celine. Nestrpljivo očekujemo dalje tomove.