NASLOV: Ivanov
AUTOR: A. P. Čehov
REDITELJ: Nikita Milivojević
POZORIŠTE: Grad teatar Budva

      Vladimir Stamenković
      
       Ako je tačno, a jeste, da je u čehovljevskom pozorištu "želja za prepoznavanjem" aktuelnog ljudskog života bitan činilac u usmeravanju gledaočevog doživljaja, onda je osnovno, kad se igra komad kakav je "Ivanov", da se pronađe način za izlaženje u susret toj potrebi publike uprkos tome što ona svet prikazan na pozornici zna samo iz klasične literature, što on nije sadržan u njenom neposrednom iskustvu.
       Na to pitanje, reditelj Nikita Milivojević je nastojao da odgovori indirektno, bez pribegavanja grubim i nasilnim aktuelizacijama. On je radnju postavio na prostran kosi travnjak, među baštenske klupe, oko kartaškog stola apsurdno izniklog na travi, na scenu koja sama po sebi ništa ne kazuje, ništa ne sugerira. U tom neutralnom prostoru, Nikita Milivojević je pokušao da reši jedan pre formalni nego sadržinski problem, da odredi žanr svoje predstave kontrapunktskim spajanjem tragedijskog i komedijskog, dramatičnog i grotesknog u harmoničan, sređen dramski organizam. Iza toga se nazirala i težnja da se život opiše kao amalgam tragičnog i trivijalnog, da se u tom spoju prepozna konstanta ljudske egzistencije, ono opštečovečansko što se pojavljuje u svim vremenima.
       Ali, u predstavi je to sučeljavanje sprovedeno isuviše mehanički, više na nivou celine nego u pojedinačnim detaljima radnje. Umesto da dramatični događaji budu stalno uronjeni u svakodnevna zbivanja, u nedramatično i beznačajno, da se neobično fantomski pojavljuje u običnom, i obratno, što bi pokazalo težinu stvarnosti koja pritiska i uništava čoveka, na pozornici je došlo do gotovo potpunog razdvajanja dva aspekta iste, jedinstvene priče, do mimoilaženja individualnog, u osnovi sentimentalnog, i grupnog, koje je najčešće groteskno. Osim toga, sporedni likovi, mada su ih igrali takvi majstori kakvi su Petar Kralj (Šabeljski), Mladen Nelević (Borkin) ili Mira Banjac (Zinaida) nisu suštinski uticali na dramu glavnih junaka, niti su osvetljavali Ivanova s raznih strana, već su jedino obrazovali slikovit, folklorni ram, okvir u kojem se oni pojavljuju. Tako je naposletku u prednji plan došlo ono što se događa u jednom klasično konstruisanom melodramskom trouglu, što čini podlogu radnje, ali u čemu se ona ne iscrpljuje.
       U tom trouglu, dva lika, Ivanov i Saša, u tumačenju Svetozara Cvetkovića i Jelene Đokić, umnogome su, srećom, prekoračivali granice kanonske melodrame. Ivanov je bio umoran, bezvoljan, iznutra sleđen čovek, u stvari nesposoban da premosti poslednji razmak koji ga deli od drugih ljudi, pa otuda i mrtav još za života. Glumac je to predočavao jednostavnim, sugestivnim sredstvima, rukama koje beživotno vise niz telo, presečenim krikom na usnama, otrovnim bledilom lica bez vidljivih tragova emocija. A u Sašinim sjanim očima, ponekad uznemirenim, često zamućenim i na ivici suza, ogledala se duša mlade, nesrećne devojke, koja sa zaprepašćenjem i užasom otkriva dvosmislenost i nepouzdanost čak i svojih najdubljih, najiskrenijih osećanja.
       Ta melodrama je produbljivana i time što je reditelj u nju ugradio i jedan središnji simbol koga nema kod Čehova, uvodnu i završnu u kojima mlada ljubavnica sipa po nekoliko kapi životodajne tečnosti na glavu svog usnulog, pa potom i mrtvog dragana, u suštini jednu eliptičnu sugestiju da život nije ništa stvarniji, nimalo značajniji od čaše vode prosute na sprženu travu, na isušenu zemlju.