Olivera Marković: Život je kao partija pasijansa. Ako se želje ne ostvare danas, ostvariće se sutra

      Kada je rečeno da će se promocija monografije o Oliveri Marković održati u foajeu Beogradskog dramskog pozorišta bilo je jasno da je glumica želela da se vrati na mesto svojih početaka.
       Na prvim stranicama nalazi se obrazloženje žirija koji joj je 1999. godine dodelio "Dobričin prsten" uz koji se, kao deo nagrade, objavljuje i monografija o dobitniku.
       Obrazloženje je napisala Vida Ognjenović i u njemu se kaže da Olivera Marković "od najmanje uloge ume da napravi veliku, a svaku veliku da odigra kao da je samo za nju napisana".
       Potom sledi tekst autora i urednika ove knjige Feliksa Pašića pod naslovom "Dani, godine..." u kome se detaljno prati životni put ove glumice češko-srpskog porekla, od njene prve igre na priredbi povodom ubistva kralja Aleksandra, kada je svojim izvođenjem rasplakala celu salu, pa sve do trenutka kada joj je dodeljen "Dobričin prsten".
       U govoru koji je održala kada joj je uručena ova nagrada, istakla je značaj partnera na sceni koji "može da te podigne, može da te upropasti". Neki od njenih partnera napisali su tekstove u delu knjige pod naslovom "Svedoci i saučesnici". Tako su pokušali da dokuče u čemu je tajna onoga što je u svom tekstu Marija Crnobori nazvala "tople boje talenta Olivere Marković".
       Po mišljenju Vase Pantelića suština je u tome što kada gradi ulogu ona "nikada ne ide na prvu loptu" s čim se u svom tekstu složila i Sonja Jauković koja posle trideset godina rada s njom konstatuje da "nisu postojale objektivne okolnosti" koje su je mogle sprečiti da se u potpunosti posveti liku koji glumi. Njene otvorenosti ka novom seća se Rade Marković, njen pozorišni i bračni partner (imaju sina Gorana), koji njenu dugovečnost na sceni pripisuje tome "što je u stanju da igra tako različite uloge, u velikom rasponu, da se uvek pojavljuje kao nova glumica, neočekivana".
       Lik Elize Dulitl u Šoovom "Pigmalionu" bio je još jedan u nizu glumačkih uspeha Olivere Marković, ali da se ona trudila da njena gluma ostane samosvojna, svedoči Tatjana Lukjanova koja je napisala da "Olivera nije ličila ni na koga, bila je svoja, uvek svoja, i to je tajna njenog dara".
       Generacije gledalaca sećaju se magije koju je sa scene širila Olivera Marković, a da na nju nisu bile imune ni njene kolege svedoči i Mira Stupica koja je napisala "ona je uvek glumački događaj" a Petar Slavenski svoje oduševljenje njenom ulogom u "Karolini Riječkoj" opisao je na sledeći način: "jedanaest puta sam je gledao, osam puta iz prvog reda".
       Treba li naglašavati da ko je gledao kao Megi u "Mački na usijanom limenom krovu", može s pravom da kaže kako je pre Elizabete Tejlor na filmu igrala bolje od nje!
       Pozorišni kritičar Vladimir Stamenković priložio je kritiku "Majke hrabrosti" u kojoj je napisao kako je Olivera Marković "dograđivala, dopisivala autora, izvlačila dramske akcente iz onoga što je on samo ovlaš nagovestio".
       Bez obzira na modu snimanja novih verzija starih pesama niko se nije usudio da ponovo otpeva pesme koje je svojevremeno pevala Olivera Marković. O tome kako je nastala jedna od naših prvih zvezda u knjizi je pisao kompozitor Zoran Simjanović koji nam otkriva kako je Rezolucija Informbiroa zaustavila njeno pevanje ruskih romansi.
       O Oliveri Marković van scene pisala je Darinka Plaović opisavši jedan njihov provod u Beču kada je "Olivera, oslobođena svog velikog glumačkog imena" pevajući arije Franca Lehara i ruske romanse goste restorana "Grincig" podigla na noge.
       O ličnoj hrabrosti glumice koja se usuđivala da imitira Jovanku Broz dok svog senilnog muža upozorava da nisu u Borovu već u Boru i da treba da drži govor o rudniku, a ne o cipelama, pisala je Dobrila Stojnić.
       Svoju majku Goran Marković opisao je kao osobu koja "nikada nije padala u iskušenje da zastane, da se odmori, da odustane" što se uklapa u njenu izjavu zabeleženu u knjizi da "život liči na partiju pasijansa. Ako se želje ne ostvare danas ostvariće se sutra".
      
       Sutradan po promociji ove monografije pozvali smo Oliveru Marković i zamolili je da za čitaoce NIN-a kaže kakav je to osećaj znati da postoji knjiga o tebi.
       "Upravo je držim u rukama. Podigli su mi spomenik za života. Sedim u fotelji, čitam je i imam osećaj da listam svoj život."
       Knjiga je bogato ilustrovana fotografijama a za njen neupadljiv i lep grafički izgled zaslužni su Aneta Andrejević i Miodrag Vartebedijan.
       I, da se ne zaboravi. Izdavač ove monografije Savez dramskih umetnika Srbije i njegova predsednica Danica Maksimović još u jesen 1999. godine su je pripremili za štampu, a potom do jeseni 2001. godine skupljali novac za njeno objavljivanje.
      
       V. STOŠIĆ