Predstavnici generacije koju je Sveta Lukić umesno i "tačno" nazvao "rezervnom", u svojim delima svedočili su veliku istočnu priču o umetnosti i ideologiji

      Da je živ, Sveta Lukić bi ovih oktobarskih dana napunio 70 godina. Za neke normalne zemlje to bi bio normalan ljudski vek. Ali je u ovoj zemlji, koja i dalje ima problema sa svojim granicama, pa čak i sa svojim imenom, kategorija normalnosti tokom protekle decenije sasvim relativizovana. Može se to videti i po sudbinama pisaca. U godinama u kojima smo se mučno rastajali sa kolektivnim zabludama najrazličitijih mogućih vrsta, opraštali smo se, pre vremena, i od najznačajnijih srpskih književnika. U morbidnoj "rednji", za koju znam da je u nekakvoj vezi sa minulim sumanutim vremenima, mada je zametno objašnjavati kakvoj, otišla je cela jedna generacija srpskih pisaca u stvaralačkom zenitu: Danilo Kiš, Borislav Pekić, Miodrag Bulatović, Ivan V. Lalić, Sveta Lukić, Aleksandar Ristović, Slobodan Selenić, Živojin Pavlović... Svi pre sedamdesete. Ma koliko karakterom, biografijom i poetikom među sobom različiti, češće u odnosima uzajamnog animoziteta nego prijateljstva, predstavnici te generacije, koju je upravo Sveta Lukić umesno i "tačno" nazvao "rezervnom", u svojim delima svedočili su veliku istočnu priču o umetnosti i ideologiji, o životnim snalaženjima i nesnalaženjima preosetljivih intelektualaca koji su rečima pritiskali veliki nevidljivi zid, i onda u jednom trenu, ranije nego što se očekivalo, definitivno od toga odustali, rekoh definitivno, neopozivo, smrću, kao da su se dogovorili da zajedno dignu ruke od uzaludnog, ma koliko iskupljujućeg posla.
       Sveta Lukić bio je prvi pravi pisac koga sam upoznao. Negde krajem 70-ih gostovao je među nama, tadašnjim studentima "jugosvetske", na beogradskom Filološkom fakultetu. Uobičajeni sat predavanja na kojem je Sveta govorio o svom viđenju književnosti produžio se preko svake mere, jer smo ga pitali i ovo i ono, a on, vidno iznenađen našom obaveštenošću, u dobroj formi, trudio se da nas ne ostavi bez prihvatljivih odgovora. Tih godina je u srpskoj književnosti dominirala "stvarnosna proza", Lukić je skovao taj termin i odmah zbog njega bio izložen oštroj kritici. Posle predavanja ostao je sa mnom i sa još nekoliko mojih kolega da "raspravimo" još neke detalje... Nekoliko meseci kasnije sretnem ga u knjižari "Srpske književne zadruge", i uredno se javim, mada sam bio siguran da je već sve zaboravio. Ne, prepoznao me, pa smo i tu razmenili nekoliko rečenica. Ali me nekoliko godina kasnije prevideo, na promociji neke knjige u izdavačkoj kući "Rad". Dobar dan, predstavim se, onako malo ležerno, mislim, znam čoveka, da li biste nam dali taj tekst za "Književne novine"? Bio je rezervisan, promrsio je nekakav poluodgovor. Sutradan, međutim, eto ga u redakciji, i već sa vrata govori: neki vaš mladac tražio mi je tekst, onda me ugleda, a, da, vi ste mi tražili... Tu se mi po drugi put upoznamo, posle smo nastavili da se upoznajemo. I tako smo nastavili da negujemo osećanje uzajamne bliskosti, bez obzira na sve razlike ili možda baš zahvaljujući njima. Sveta Lukić bio je blagonaklon, nesvadljiv čovek, barem sam ga ja takvog poznavao.
       U književnoj sredini u kojoj su čegrst i surevnjivost uobičajene atmosferske pojave, Sveta Lukić čuvao je dobru volju. Sa godinama postajem sve sigurniji da je tu osobinu najteže održati u životu (ama u rđavu!), kod nas se podsticajna reč čuje isuviše retko, što u izvesnoj meri može biti i dijagnoza vladajućeg stanja ovdašnje kulture. Većina misli: ako nešto lepo i dobro, svejedno što je zasluženo, prećutim za drugog, to će ostati samo meni. Teško. Za razliku od tog neoglašenog, a vrlo delujućeg pravila, Sveta se nije ustezao da pohvalno govori o drugome, čak mi se sada čini da je u tome pomalo i preterivao. Dobra volja je, međutim, dobra volja. Tamo gde se mnogo cepidlači, tu karakter otkriva sebe, ne drugog.
       Sveta Lukić je jedan od najplodnijih, od najraznovrsnijih i od najradoznalijih srpskih pisaca novijih vremena, ne samo njegove generacije. Takav po prirodi, bio je više sklon sintezama nego analizama, među prvima je uočavao suštine rađajućih pojava i umesno ih imenovao. Sintagma "rezervna generacija", na primer, kondenzuje smisao jednog naročitog istorijskog, umetničkog, političkog, sociokulturnog trenutka. Premladi za učešće u ratu, prestari da ga lako zaborave, sa jasnim kompleksom prejakih očeva ili starije braće, Lukić i njegovi književni ispisnici pretvorili su se u osluškivače, a ne heroje svoga vremena. Bez uticaja na važnije, velike priče sa kojima su živeli, oni su postali uticajni u umetnosti, ako taj uticaj bilo šta znači. Esejističke knjige Svete Lukića (rasprave, studije, dnevnici, razgovori, kritike) jesu naročita hronika promena estetičke i književnokritičke misli u srpskoj kulturnoj sredini tokom druge polovine XX veka. Umetnost se u njima, rekao bih, uzima "po sebi", ali ne i "za sebe", jer je nad njom uvek nagnut strogi, premda u međuvremenu mimikrizovan korektiv ideološke pravovernosti. Otuda i ona druga Lukićeva kovanica koja je ostala u upotrebi, "socijalistički estetizam". I romani Svete Lukića takođe su na određeni način obavezni vremenu o kojem govore (od 1941, naovamo). U njima se, zbirno uzev, pripoveda priča tipična za naš građanski svet, o kraju koji je usledio odmah nakon početka. Opet ideologija, neizbežno.
       Sa Svetom Lukićem viđao sam se i sretao sporadično, tokom 80-ih i 90-ih godina, uvek u književnim poslovima i razgovorima. Razmenjivali smo knjige, ponekad se malo oko njih sporili, ali uvek je to bila rasprava ljudi okupljenih oko iste, većini nepotrebne iluzije. Radovao se kada sam pisao o njemu, jer je živeo sa stalnim osećanjem da to što on piše nije dovoljno uvaženo. I sada vidim da je bio u pravu. Premda su neki njegovi romani bili i čitani i hvaljeni ("Razlozi", "Vodeni cvetovi") danas ih retko ko pominje. Ništa neobično, reč je o obliku kazne za onoga ko je imao dobru volju, ovde se najsurovije i najbrže kažnjava tolerancija. Meni je Sveta bitan i zbog toga što je, prvi i jedini od kritičara njegove dobi, u predgovoru monografiji o Novom Beogradu, napisao da uz priče koje pišem bolje razume tu urbanu izraslinu, tu arhitektonsku krastu, taj grad, ako je to grad.
       Poslednji put družili smo se s Proleća '95. u Pirotu, na skupu o Slobodanu Džuniću, piscu koga takođe više nema i koga takođe retko ko pominje. Sveta je teško hodao, bio je odsutan, sporo se uključivao u razgovor i brzo od njega odustajao, odmahujući rukom, tja, ionako je sve svejedno. Probao sam da se šalim sa njim, nešto oko postmodernizma, samo se setno osmehnuo, ma pusti to. Kada je otišao razumeo sam da je to bilo njegovo voljno odustajanje, napuštanje poprišta, dizanje ruku. Jednostavno, više mu se nije živelo, zamarale su ga sve te priče koje više nisu bile njegove ili koje je živeo toliko dugo da ih se zasitio, do mučnine.
       Zvao me dva dana pred smrt. Glas mu je bio drhtav i kao da je dolazio iz neke nepoznate, velike daljine. - Ej, Miki - rekao je sa nešto preostale, setne vedrine - gde da ti ostavim knjigu? Rekao sam mu gde da je ostavi. Nije je ostavio, otišao je. Tu knjigu, "Zvezde na nebu socijalizma", dobio sam sa gotovo dve godine zakašnjenja, bila se negde zaturila i odnekud je iznenada izronila. Posveta je kratka, uz moje ime piše: "Za nezaborav - Sveta". Još jedan dokaz da je znao da odlazi. Poslednja rečenica tog romana je testamentarno teška, i porazna: "Bio sam ništa - ništa nije ni bilo".
       Tako ovde završava dobra volja. Ime toj volji bilo je Sveta Lukić.
      
       MIHAJLO PANTIĆ