Da li je završen ciklus srpskih filmskih ofanziva u kojem smo poslednjih deset godina gledali uglavnom jednu istu priču o ratu, drogi i kriminalu? I da li će Srbija imati svetlu budućnost kada Raša Andrić postane novi Veljko Bulajić, a "Munje" nova "Bitka na Neretvi"

      Da li ćemo kroz sto godina samo u srpskom filmu moći zaista da vidimo kako je izgledao život u Srbiji krajem dvadesetog veka, kako nam je rekao reditelj Miloš Radović? Ili će glumica Svetlana Bojković biti u pravu kada danas govori da je reč o svojevrsnoj modi u izboru manje-više istih scenarija po kojima su snimani filmovi poslednjih godina, što ona označava kao filmsku nepismenost i primitivizam.
       Da li je završen ciklus srpskih filmskih ofanziva u kojem smo poslednjih deset godina gledali uglavnom jednu istu priču o ratu, drogi i kriminalu? Da li je preostalo nešto života posle nasilja i ubistava kojima su se bavili domaći scenaristi? Nismo li, uprkos svim tragedijama koje smo živeli, ostali patološki normalni ljudi željni običnih, malih, svakodnevnih tema?
       U anketi koja pokušava da odgovori na ova pitanja, učestvuju neki od aktera i stvaralaca bez kojih ne bi bilo domaćeg filma: producent, glumac i reditelj Ljubiša Samardžić, scenarista Gordan Mihić, glumac Nikola Đuričko, reditelj Miloš Radović, reditelj Boban Skerlić, glumac Nebojša Glogovac, reditelj Gorčin Stojanović, glumica Svetlana Bojković, dramaturg i reditelj Isidora Bjelica, dramaturg i profesor na FDU Nebojša Pajkić, reditelj Radivoje Andrić i filmski kritičar "Politike" Milan Vlajčić.
       Autor filma Do koske, reditelj Boban Skerlić, kaže da mi nismo živeli normalan život pa nismo mogli ni da pravimo normalne filmove:
       "Ja sam Do koske radio iz unutrašnje muke i potrebe, jer u situaciji kada oko sebe imaš ljude koji kopaju po kontejnerima, izbeglice, unesrećene i osiromašene, neukusno je da se baviš estetičkim i larpulartističkim pitanjima.
       Da bi jugoslovenska kinematografija bila tematski i žanrovski raznovrsnija, treba prvo da dobije šansu da izađe iz tih priča, a tu dolazimo do neizbežnog pitanja novca. Ti filmovi, osim što se bave aktuelnom stvarnošću, jeftiniji su od drugih koji se bave nekim drugim žanrom. Po sili produkcijskih mogućnosti ljudi rade film u koji ne moraju da oblače glumce u skupe kostime ili da zidaju objekte ili da prave scenografije iz prošlih vremena. Izađu prosto s kamerom na ulicu i ako im neko slučajno uđe u kadar, taj je deo njihovog filma. Kad biste danas snimali film u Beogradu iz 1910. godine, morali biste da rušite bandere i bilborde po gradu, na primer. Aktuelnost je najjeftinija, kao što je bila slovenačka TV drama osamdesetih. Dve sobe, tri eksterijera, jedna kafana i što manje lokacija. Bio je pokušaj da se radi film Ženski rodoslov. Istorijski spektakl. Kad su krenuli da računaju, samo 500 kostima, bez obzira sa kojom cenom ih pomnožili, dobijete dramatičnu cifru."
       Upravo je pozorišni reditelj Gorčin Stojanović trebalo da radi pomenuti Ženski rodoslov prema romanu Ljiljane Habjanović-Đurović. Posle ostvarenja Ubistvo sa predumišljajem (po istoimenoj knjizi Slobodana Selenića) i Stršljena, Stojanović ovih dana snima film čija se radnja događa u kafiću, 23. marta 1999. godine. Ljudi sede, pričaju, bave se svojim ljubavima i preljubama, i niko ne spominje bombardovanje, iako je to "dan pre". Scenario je napisao Goran Marković prema svom pozorišnom komadu Parovi, a film će se, kako nagoveštava reditelj, zvati Dan u životu po Lenonovoj pesmi. Povodom NIN-ove teme, Gorčin Stojanović kaže:
       "Ne mislim da jedna tema koja je samo zagrebana, može biti iscrpljena. Naš film ne može biti drugačiji nego što je društvo u celini i budući da se društvo dugo neće promeniti i osloboditi tih tema, neće ni film. Mi se još nismo direktno suočili s tom našom stvarnošću, niti smo se bavili pitanjem krivice, odgovornosti, nismo se bavili moralnim i ljudskim pravom u tim filmovima. Prave ratne priče su univerzalne i neiscrpne. Jedan od mogućih modela je odgovor unutar američke kinematografije povodom Vijetnama. Tako imate Kopolinu Apokalipsu, ali i "vijetnamski sindrom" u komercijalnim filmovima koji na sasvim drugačiji način govore o ovom problemu. Ako se Amerikanci nisu oslobodili svog Vijetnama, sumnjam da ćemo se mi uskoro osloboditi naše ratne priče.
       Mislim da nikako ne smemo da se oslobodimo tema koje nas tište, a ako bismo snimali 15 filmova godišnje, onda ne bismo snimali samo one s ratnom tematikom. Istini za volju, treba reći da naši filmovi bar ne lažu, ili ne lažu puno, i to je njihova prednost."
      
       Nebojša Pajkić je u film ušao na velika vrata, scenarijom jednog od najgledanijih filmova Dečko koji obećava. Njegovi su scenariji i za filmove Pismo-glava, Šest dana juna, Una, Davitelj protiv davitelja. Producent je nedavno snimljenog filma Dorćol - Menhetn:
       "Mi ne možemo govoriti o srpskoj kinematografiji jer ona nema veze s idejom srpskog filma. Ovdašnji filmovi služe za obrtanje novca grupe kriminalaca. Očigledno je da gledalište nije zasićeno tim filmovima, ali ne treba zaboraviti da smo imali stotine filmova s tematikom iz NOB-a koje smo morali da gledamo preko škole, baš kao što je Nož gledan preko SPO-a za pet dinara." Pomenuti film Dorćol - Menhetn spada u niskobudžetna ostvarenja, u porodičnu manufakturu bračnog para Pajkić-Bjelica, pa rediteljka Isidora Bjelica ovom prilikom objašnjava: "Dorćol - Menhetn je na dijametralno suprotnoj strani od Ranjene zemlje i ostalih NATO filmova. To je andergraund film, rađen bez budžeta (uputili smo pisma na 400 adresa, ali nismo dobili ni dinar), nastao kao izraz našeg nezavisnog mišljenja i ideje da se može snimiti nešto što je reakcija na stvarnost, ali nije patetično. To je reakcija na događaje iz kreveta. Moja ideja je da je seks jedini spas od bombi i idiotizama. Kada u domaćoj kinematografiji bude više zastupljena digitalna kamera, imaćemo tematski i žanrovski veću lepezu filmova. Poslednjih deset godina ljudi su snimali filmove pod nemogućim uslovima, paktirajući s političarima ili s raznoraznim direktorima. Rešenje je u andergraund digitalnim filmovima, jer onda klinci neće morati da sede s političarima i od direktora kamče pare. Digitalne produkcije zahtevaju i male digitalne bioskopske dvorane u kojima bi se prikazivala domaća, evropska i američka B produkcija."
       Odnedavno - mladog glumca Nikolu Đurička bije glas da je Bata Živojinović današnje kinematografije, pošto nema filma u kome ne igra. Ove godine je imao pet premijera, od toga neki su filmovi snimljeni prošle, neki pretprošle godine:
       "Rat, korupcija, kriminal... To je ono što nas je okruživalo. Ne biram ja teme filmova, a bojim se da ih ni scenaristi ne biraju, već to čine producenti koji procenjuju šta je to što može da prođe. S druge strane, kod nas nije tolika produkcija da bismo mogli da izmišljamo. Snimamo četiri filma godišnje, pa je normalno da su tri o ratu. Kad bismo snimali 80, onda bi se u 20 filmova obrađivale ratne teme, a u ostalima bismo imali i prasiće koji govore i ja bih baš voleo da ih gledam."
       "Tamo gde producenti odlučuju o svemu, može se reći da se filmovi snimaju po šablonu, jer oni procenjuju da će se to gledati. Oni prvo sakupe novac, reše kakav će film da prave, tek onda se piše scenario i to se budži na osnovu onoga što su oni smislili. A trebalo bi da bude obrnuto: pronaći dobar, uzbudljiv scenario, od kojeg će se već javiti slike u glavi, i onda tražiti novac. Pokazalo se, kada je u pitanju nezavisna produkcija, da dobijete film Munje koji je potpuno različit od svega što smo do sada gledali. Sem tog filma i Normalnih ljudi, u ostalim filmovima sam imao problem s nezanimljivom pričom, s osnovnim logičkim radnjama i replikama kojima se pokušava prepričati nešto što je bilo ili će biti. Sve je očekivano i ima pretpostavljeni put i ne možeš da kažeš 'uh, jedva čekam da vidim šta će da se desi'!"
       "Moj utisak je da ratna tema još nije za filmsku eksploataciju. I kada sam radio Nebesku udicu za mene je to bilo prerano. Ovde govorim o etičkim motivima, koji čoveka sprečavaju da eksploatiše nešto dok je svima bolno i pipavo. Videli ste da su Amerikanci zabranili snimanje filma o rušenju zgrada u Njujorku 11. septembra. Zaista bi bilo nehumano koristiti to kao temu."
       Bez sumnje najplodniji pisac scenarija u domaćem filmu Gordan Mihić, tokom devedesetih je potpisao TV serije i filmove Mehanizam, Gore -dole, Dnevnik uvreda, Ranjena zemlja koji su bili osenčeni bolom i tragikom tog vremena, ali i komedije Crna mačka, beli mačor i Kupi mi Eliota. Ove godine je napisao scenario za film Ona voli Zvezdu, koji je ozaren stanjem duše koja se ne miri sa stvarnošću, koja pomera stvari unapred:
       "Nemam iluziju da jedan film može da promeni stvarnost, ali može makar malo, makar onih sat i po ili dva u zamračenoj sali bioskopa da donese nešto malo ohrabrenja, nešto od sna u kome se zaboravlja bol. Teme o svemu kroz šta smo prošli protekle decenije još dugo neće biti istrošene, ali postoji opasnost da se filmska publika zamori i zasiti ukoliko priče i dalje budu pričane na isti način. Ako smem da navedem jedan lični primer od pre četvrt veka. Posle niza filmova o Drugom svetskom ratu, na našim prostorima se pojavio moj film Balkan ekspres čiji su glavni junaci bili potpuno drugačiji, kao i ugao gledanja na strašna ljudska stradanja. Jednostavno, kao pisac osetio sam potrebu da to učinim. Žanrovsko osveženje može da donese i Ministarstvo kulture koje bi svake godine raspisivalo konkurs za, recimo, jedan dečiji, jedan ljubavni, zašto ne i film o sportu, savremenu komediju, savremenu dramsku temu... i obavezno jedan debitantski film."
       Ljubiša Samardžić je devedesetih više proizvodio filmove nego što je igrao u njima. Smatrao je da ne sme da beži od stvarnosti i njenog desetogodišnjeg ružnog lica pa su tako u njegovoj producentskoj kući nastali Ubistvo s predumišljajem, Stršljen, Točkovi, Nebeska udica, Nataša:
      
       "Svako može da pobegne od crnila vremena u komedijama s pevanjem, igranjem i ponekom psovkom. Ali, pitanja vremena nisu komedije i s njima se, malo tužno zvuči, ne gradi velika karijera. Tematski sadržaj je lični čin i interesovanje i nemam nameru da nekome solim pamet i sporim izbor. Filmovi o ovom vremenu će dugo živeti, ne bih voleo da dugo traju. Teme o ovom vremenu su nepresušne i trajne."
       Film Munje je izazvao veliko oduševljenje, pre svega među mladima, a njegovo prikazivanje ovog leta u Istri bilo je pravi događaj za hrvatsku publiku. Reditelj Radivoje Andrić je u 37. godini snimio ovaj film za koji kaže da govori o generaciji posetilaca žurki iz osamdesetih, o drogi, o tome kako mala vlast grozno promeni čoveka, o Srbiji i ex Jugoslaviji:
       "Trudio sam se da govorim o svemu, ali pomalo iz potaje. Problem sa našim filmovima je upravo u tome što mnogo guraju prst u oko. Podtekst nikada ne sme da postane tekst, ideja ne sme da bude tema. Ljudi vole da gledaju ono što im se događa, ili što im se događalo, ali ne non-stop. A to vreme non-stop filmova "uh, što nam je teško" je prošlo. Mada, moram da priznam da bi bilo bolje snimiti još 200 filmova na temu rata, zavađenih plemena, krvi, rana... nego da nam se opet dogodi ono što nam se dogodilo. Možda ćemo iz tih filmova, makar i loših, nešto naučiti."
       Televizijski gledaoci su tek posle 5. oktobra 2000. godine mogli da vide seriju Miloša Radovića koju je snimio na osnovu tekstova svoga oca Duška Radovića. Ovaj reditelj smatra da je tema filma od minornog značaja i da dobro napisan scenario opravdava bilo koju temu:
       "Srpski film, najbolji i najpoznatiji proizvod srpske kulture, u poslednjih deset godina odrastao je nezasluženo u domu za nezbrinutu decu i tamo se borio za goli život, kako je znao i umeo. Dok su se u štamparijama štampali nepotrebni tiraži nepoznatih pisaca i kompozitora, dok su se u zagrejanim dvoranama odigravali Bitef i Bemus (sa podjednakim brojem učesnika i gledalaca), srpski film je rastao na ulici, sam, nezbrinut i prozebao. Ulica ga je vaspitavala, o ulici je govorio. Spontano, iskreno i pošteno. U maloj zemlji državna administracija je dužna da proizvede bar jedan mali film godišnje. Pogotovo u zemlji o kojoj se najviše zna upravo kroz mnogo puta nagrađivane i hvaljene filmove. Danas imamo novu vlast, mladu i modernu, i njihov zadatak je da predlože kulturnu politiku. Umetnici će taj predlog razmotriti i, ako žele, po njemu postupiti. A država će uz predlog dati i pare, pa ako bude smatrala da je snimljeno dovoljno ratnih filmova i da je vreme za nešto drugo - snimiće se i to s njenim parama." Svetlana Bojković je davno kazala da "film nije moja šolja čaja", ali je ova glumica veliki ljubitelj filma. Ove godine je bila član žirija na filmskom festivalu u Novom Sadu:
       "Nedavno sam gledala divan francuski film Čudesna sudbina Amelije Pulen. Mala priča o mladosti i ljubavi, opšte mesto, ali to je pravo umetničko delo što se tiče scenarija, režije i svega što sačinjava film. Taj me je film samo podsetio da smo mi zaboravili na tzv. male priče iz svakodnevnog života, na sitnice koje život znače. Nisu valjda nasilje i droga jedino u čemu živimo? Zaboravili smo da smo ispod svega toga mi, ipak, ljudi, koji imaju svoje svakodnevne živote, male radosti, lepote. Čitala sam sjajne scenarije nekih mladih ljudi koji se upravo na ovaj način bave životom, pa se ne može reći da ih nemamo. Samo je pitanje zbog čega niko ne želi da snima filmove po njima."
      
       RADMILA STANKOVIĆ
       ZORA LATINOVIĆ