Droga kraljeva, kokain, postala je još jedan od simbola našeg visokog društva. Hoće li to društvance završiti po zatvorima kada upotreba droge, uskoro, postane krivično delo

      Imali smo i sreće - ostavljeni bez dinara i bez maraka, ostadosmo, eto, i bez prilike da se navučemo na kokain, tu "kraljevsku drogu" koja je, ipak, pronašla svoje konzumente i ovde, u Srbiji. Ostali, skloni omamljujućim sredstvima težim od tradicionalne šljivovice i vinjaka, morali su da se zadovolje raznim tabletama, marihuanom, ili (takođe tradicionalnim) heroinom. Kokain je, pak, postao "privilegija" malog sloja koji sebi može da ga priušti.
       Usred akcije "Igraj za život - droga ne" pronađen mrtav u stanu svog prijatelja, tek je pevač Rođa Raičević, ironično, svojom iznenadnom smrću stvarno skrenuo pažnju javnosti ka problemu droge, pogotovo pošto su se u štampi pojavili napisi o tome da se ovaj pevač narodne muzike, popularan naročito tokom prve polovine devedesetih, zapravo "overio" - preterao, drugim rečima, sa upotrebom droge, kokaina najverovatnije, kako je javio "Glas javnosti" pozivajući se na izvore bliske policiji. Sama policija nije se zvanično oglasila u pogledu ovih glasina, dok domaćom estradom, prema informacijama do kojih je NIN došao, kruži priča da je Rođi Raičeviću glave došla neverovatna mešavina kokaina, heroina, i - vijagre. Zadržaćemo se na kokainu.
      
       Krijumčarenje
       Nije bez razloga nastala dobro znana doskočica "Za vreme Tita bilo je i 'šita', a kod Slobe, samo 'lobe' (belo, kokain)." Kokain je, naime, do početka devedesetih, ratova i svega ostalog, na ovim prostorima bio gotovo nepoznat - svega su 2,3 grama ove droge bila zaplenjena u Beogradu do 1990. godine, priča za NIN Mladen Lojović, bivši policijski inspektor angažovan na suzbijanju narkomanije a sada vlasnik detektivske agencije "357".
       Tek će posle te 1990. kokain početi da pronalazi svoje mesto u novonastajućem džet-setu ovdašnjem, a izvesna prekretnica bio je 17. jun 1991. godine, kada su na surčinskom aerodromu uhvaćeni Čileanac i Meksikanka sa paketom kokaina težine 12,236 kilograma, namenjenim tržištu u Rimu. Dobavljačima kokaina Beograd je tek u to vreme počinjao da postaje zanimljiv, pošto su rokeri navučeni na heroin stali da se povlače u senku ustupajući svoje mesto izvođačima nekih drugačijih, zavijajućih turbo ritmova...
       Podaci koje je u razgovoru za NIN izneo inspektor Goran Drašković iz Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije zadužen za narkotike, pokazuju da su između 1992. i 1997. godine zaplenjivane više-manje slične količine kokaina, između 100 grama i jednog kilograma (reći će inspektor Drašković i da istraživanja kažu da izrazito efikasne policije uspevaju da zaplene najviše jednu desetinu ukupnog uličnog prometa droge), dok se nakon toga, u poslednje tri-četiri godine, "primećuje ozbiljan rast" - 1998. godine zaplenjeno je čak 118 kilograma kokaina (114,5 samo u jednoj zapleni u Šapcu), a sledeće, 1999, nešto više od 11 kilograma. Istina, poslednje godine prošlog veka zaplenjeno je "svega" oko dva i po kilograma kokaina, ali to govori samo o nešto manjoj efikasnosti policije a ne o narušavanju uzlaznog trenda.
      
       Lepota
       Bez informacija "iznutra", inače, kokain je izuzetno teško uhvatiti pošto se mogućnosti njegovog krijumčarenja, doslovce, podudaraju sa granicama mašte - Kolumbijka Marta Okampo Blando uhapšena je na beogradskom aerodromu, na primer, 3. marta 1999. godine sa 4.900 grama izuzetno čistog (80 procenata) kokaina pomešanog sa najobičnijim kremama za lice, dok je izvesni Ilija Stojanović, poznat i kao Ćopa Tapkaroš, takođe preko Surčina pokušao da u zemlju unese 3,2 kilograma kokaina rastvorenog u vinskim flašama i termoforu, tako da je čitava smesa izgledala kao belo vino ili sok od jabuke.
       U Jugoslaviju, govori inspektor Drašković, kokain najčešće stiže avio-saobraćajem i u poštanskim paketima, a u Evropu se, brodovima u luke u Liverpulu, Hamburgu, Roterdamu, Marseju i Đenovi, doprema iz Latinske Amerike, gde biljka koke, u suptropskom pojasu na visinama Anda, jedino i uspeva.
       Upravo je tako, uz oružje namenjeno hrvatskoj vojsci, kokain i počeo da pristiže na ove prostore, napomenuće Mladen Lojović, da bi zatim bio rasturan diljem Balkana budući da, zna se, ni u jeku ratova kriminalci nisu raskidali svoje poslovne veze sa kolegama iz novih država.
       Kokain je droga bogatih, slažu se Drašković i Lojović, što i nije čudno s obzirom na to da je ulična cena jednog grama ove droge u Beogradu između 150 i 200 nemačkih maraka, naspram "svega" 50 do 70 maraka za gram heroina. Štaviše, dok je i najokorelijim heroinskim zavisnicima gram dnevno sasvim dovoljan, ima ih koji, poput "poznatog, više puta hapšenog dilera", uzimaju i po dvadesetak grama kokaina dnevno. "Kokain može da se uzima na svakih pola sata, pošto otprilike toliko i traje njegov pravi efekat", objašnjava Goran Drašković. A "pravi efekat" je takav da "sam se uplašio koliko je lepo", kako reče jedan znatiželjnik koji je samo probao kokain.
      
       Elita
       "Kralj droge", uzgred, konzumira se ušmrkavanjem ("izvlačenje crte" je i najčešće), utrljavanjem u desni, pa čak i na penis, što seksualni čin tada pretvara u pravi maraton u krevetu.
       Ali, ko to može sebi da priušti? "Tvrdim da 80 posto kokaina završi među narodnjacima i političarima", izričit je Mladen Lojović. Bar za jednog političara koji je bio privođen zato što je kod njega pronađen, ili "pronađen", kokain, javnost zna - bio je to Srđa Popović, funkcioner Demokratske stranke i sadašnji savetnik premijera Zorana Đinđića za ekologiju, iz čijeg je džepa prilikom privođenja ispred Narodnog pozorišta u Beogradu decembra 1998. godine, potvrdio je inspektor Goran Drašković, izvađeno pet grama kokaina.
       Ime Srđe Popovića, međutim, tada je samo uneto u internu policijsku evidenciju lica koja su zatečena u dodiru sa drogom (ima ih oko 12 000 u SUP-u Beograd, kaže Drašković), pošto je posedovanje droge posle 1996. godine prestalo da bude prekršajno kažnjivo. Uskoro, međutim, kako predviđa član 329 Nacrta krivičnog zakona, posedovanje droge postaće čak krivično delo sa zaprećenom kaznom zatvora između tri meseca i tri godine.
       Nezvanično se, takođe, navodi da u spomenutoj evidenciji ima još političara (sadašnjih, bivših i večitih opozicionara). Štaviše, razgovarali smo i sa svedocima apstinencijalnih kriza u koje su pojedini upadali, ali, da ne navodimo konkretna imena, bar dok član 329 ne stupi na snagu.
       A narodnjaci, i ne samo oni? U ove druge spadaju (poznati policiji) jedan ostareli roker koji je na kokain počeo da troši i po tridesetak hiljada maraka mesečno, ili čuveni sportista koji je zbog "belog" prodao i stan koji je dobio od bivšeg kluba, ili još jedan sportista koga je u kokainsku groznicu uvukla veza sa, takođe veoma popularnom, estradnom zvezdom...
       Što se pak estrade tiče, tek je tu kokain pravi hit, slažu se NIN-ove sagovornice iz ovog sveta, pevačice Vesna Rivas i Vesna Vukelić Vendi. "Sigurna sam da je dve trećine estrade na kokainu i tabletama", govori Vesna Rivas, dok njena imenjakinja, pokazujući nešto manje entuzijazma u opisivanju razmera ovog problema (ili mode?), kaže da su "to većinom oni narodnjaci koji bi hteli da budu kao zabavnjaci a da zarađuju kao narodnjaci".
       Upravo tu, po mišljenju naših sagovornica, i leži uzrok problema: "Hoće da 'stave štiklu na opanak'. Neki kao da se stide što pevaju narodnu muziku, pa uzimaju kokain jer misle da će ih to približiti urbanom fazonu", priča Vendi.
       Osim ovog, osnovnog, postoje naravno i drugi motivi koji se dotiču kvaliteta osobenih kokainu ("podiže" čoveka, izaziva hiperaktivnost neophodnu valjda na unosnim tezgama u inostranstvu, za razliku od heroina koji konzumenta "spušta" u kontemplaciju), ali upotrebljava se kokain i iz mnogo prozaičnijih razloga. Citiramo Vesnu Rivas: "Ima četiri ili pet veoma poznatih pevačica koje, mesec dana pre objavljivanja ploče, počinju da koriste kokain da bi smršale zbog nastupa. Uostalom, nije meni džaba Aca Lukas javno preporučivao kokain da bih smršala."
      
       Heroin
       Ili, navodi ova zvezda "Južnog vetra" primer uglednog kolege koji je pod stare dane počeo da šmrče kokain, "potresao se zato što više ne zarađuje 100 000 maraka mesečno nego samo 30 - 40 hiljada, pa ne može više svakog meseca da kupi nov džip ili 'mečku' a da to i ne oseti".
       Zna i Vendi za "poznatog mladog pevača" koji je "uspeo, jer stalno kupuje kokain kod mafijaša koji drže splavove i diskoteke i ovde i na moru pa on tamo peva, a guraju ga i na televiziji".
       Uopšte, pričaju naše sagovornice, neraskidiv je splet estrade, kriminalaca i "uglednih gazda kojima je to bila samo maska za neke druge poslove, a koji su radili i za tajnu policiju". Kao dileri, pojavljuju se u estradnim krugovima i pojedini menadžeri i njihovi prijatelji koji otvoreno nude kokain, tvrdi Vesna Rivas, dodajući da svakome ko odbije da uđe u taj krug, "oni" zatim "podmeću nogu na svakom koraku".
       Kako sve to izgleda? Posle promocije novog albuma, proslave rođendana, ili već ma kojim drugim povodom, zatvaraju se vrata, i, zabava počinje, a u te svrhe se kokain, bukvalno, pronosi na tanjirima, ispričao je NIN-u slučajni svedok jednog od ovakvih okupljanja ovdašnjih zvezda i zvezdica, "antiheroja koji su postali heroji", kako ih je opisala Vendi odbijajući da navede imena svojih poročnih kolega.
       I, dok policija prinuđena članom 329 novog krivičnog zakonika ne razotkrije ove heroje-antiheroje koji su, nesrećnim sticajem okolnosti, postali uzor deci odrasloj tokom kokainskih devedesetih, građanin pokorni moraće da se osloni na sopstvene oči ne bi li prepoznao na čemu se to vaspitavaju njegova deca. U tu svrhu, evo kratkog uputstva kako prepoznati kokainskog zavisnika kad ga vidite na televiziji: raširene su mu (joj) zenice i nemirne ruke, često mršav i upalih obraza, neprestano se češe pošto oseća da mu nešto gamiže po telu, i, može da ne spava i po 72 sata. Deluje li ovo poznato?
      
       NIKOLA VRZIĆ