Pustinjske ptice sasvim se dobro snalaze i u Švedskoj, pa zašto ne bi i u Vojvodini? Broj zainteresovanih poljoprivrednika se povećava, jer od noja gotovo sve može da se proda

      Vojvodina nije pustinja, znamo. Noj je pustinjska životinja, znao je Brem. Međutim, u Vojvodini, danas, desetine najvećih ptica žive mirno i prilagodljivo. Uglavnom čekajući klanje. Vrsta: noj afrički (Struthio camelus).
       "Guljaš čarda" u Hajdukovu probila je led, da bi zatim još nekoliko poljoprivrednika krenulo u avanturizam koji, nadaju se, obećava. Za razliku od farme u Hajdukovu, gde se mogu naći i restoran, sobe za iznajmljivanje, mini-zoološki vrt, dečje igralište - rečju, turistička atrakcija, gazda Antal Šarkanj iz Martonoša pravi je seljak čiju porodicu i imanje odnedavno veseli deset mladih, petomesečnih nojeva. Dakle, NIN se uputio u Martonoš, selo nadomak granice s Mađarskom, između Horgoša i Kanjiže.
       Prvi susret s nojevima van beogradskog "Vrta dobre nade" prošao je u ljubopitljivom promaljanju dugih vratova kroz visoku ogradu. Vole sve što svetluca, pa ih je tako privukao objektiv fotoaparata (umalo da ode i redakcijska hemijska olovka). U dvorištu peska nema, Šarkanj potvrđuje da je priča o nojevskom zabijanju glave čist mit. Ipak, pesak je i te kako poželjan zbog njihovog samokupanja, kao i, logično, lakšeg održavanja "nojarnika".
      
       Fiskultura
       Nojevi dugo žive, brzo rastu. Dok su mladi, rastu i po santimetar i po u danu. Tupi kljunovi su im poluotvoreni, perje nakostrešeno. Toplo im je, objašnjava gazda, mada je tog dana temperatura bila oko 20 stepeni. Uvek su zajedno, u jatu koje ne leti. "Kad jedan nešto počne, ostali kreću za njim." Svakog jutra obavljaju ritualnu fiskulturu: nekoliko puta trče od jednog kraja dvorišta do drugog i nazad, u međuvremenu izvodeći neobične, dirljive piruetske figure. Valjda im fali istrčavanje (noj može da dostigne brzinu i od 65 kilometara na sat).
       Šarkanj tvrdi da nisu agresivni, da su tihi, smerni, veoma zahvalni za komšiluk. I dalje ne zna kog su pola. Znaće se za manje od godinu dana, mužjaci će dobiti crno, ženke će dobiti smeđe perje. Raščihano, mekano, nalik dlaci. "Devojčice" će, po planu, biti teške od 90 do 130 kilograma, "dečaci" od 110 do 150. Važno je da će do kritične zime biti stariji od šest meseci, čime se rizik od manjkavanja smanjuje. A tu je i veterinar iz Horgoša. Dodatne informacije o nojevima on pronalazi na Internetu.
       Noju su krila zakržljala, ali zato ume opasno da šutira. Kao konj. Legenda kaže da je izgubio sposobnost letenja pošto je u svojoj oholosti verovao da će dostići Sunce. Zraci su mu spalili krila, pao je na Zemlju i od onda na prsima nosi znak svog pada, goli, rožnati žulj. Tu nema mesa, nema rebarca.
       Šarkanj je na ideju o uzgoju nojeva došao kada je na mađarskoj televiziji video reportažu o Izraelcu koji se obogatio gajeći i izvozeći nojevo meso u Francusku. "Kod nas je hrana jeftinija nego u Izraelu. Ako se njemu tamo posao isplatio, zašto ne bi i nama ovde?" Ali, "ili će da bude 'bingo', ili će biti kao da sam slupao auto od čije prodaje sam ih kupio".
       Piliće je nabavio u Mađarskoj, platio 250 nemačkih maraka po komadu. Do 14 meseci starosti, kada će sazreti i za eventualnu klanicu, procenjuje da će ga svaki koštati 800 DEM. Jer, nojevi su izuzetno proždrljivi. Njih deset dnevno pojede pet kilograma koncentrata i "pola lade" seckane deteline (odnosno, između 60 i 70 kilograma). Što se klanja tiče, na putu do Martonoša nezvanično saznadosmo od policajca autostopera da je za taj poduhvat potrebno osam ljudskih ruku. Kasnije, pak, Šarkanj reče da se drugačije radi, ne više s macolom. "Najnoviji evropski standardi" nalažu ubijanje elektroškom, presecanje vrata posle deset minuta i, potom, puštanje krvi.
       Na Zapadu je meso noja sve popularnije, naročito od pojave "ludih krava" i epidemije slinavke i šapa. U Švedskoj postoji preko 100 farmi, hladnoća im problem nije. Osim toga, nojetina nije masna, holesterola ima koliko i pile kokoške, puna je belančevina. Nije ni žilava, slična je mesu morke. Šarkanj kaže i da noj, koliko je poznato, nijednu bolest ne može da prenese na čoveka. Bilo kako bilo, cena kilograma je između 25 i 30 DEM! U Nemačkoj čak i 45 DEM. Cena "žive vage" je između osam i deset nemačkih maraka.
       "Živa vaga" je živa životinja na vagi. Preciznije, čistog mesa noja jedna je trećina. Razrađenom biznisu, što je u Srbiji daleko od slučaja, uspeće da berićetno proda i kvalitetnu, traženu kožu, nokte i perje noja (pitati u "Mulen ružu"). Zato noju raste rejting. Isplativ je.
       Jaje za razmnožavanje košta od stotinu do 150 DEM. Veličine je 24 kokošija jajeta, u proseku teško kilogram i po. Naravno, retko ko će ga kupiti za ishranu, ne samo zbog cene, već i zbog količine, iako se ovaj specijalitet za 1 510 dinara pravi u restoranu na "Guljaš čardi". Ne piše za koliko je osoba.
      
       Turci
       Vlasnik iz Martonoša čuo je da je nojeva na našem tlu bilo i u vreme Turaka. "S Turcima su otišli i nojevi." Očigledno se ponovo vraćaju.
       Prema podacima "Guljaš čarde", u Evropi ima preko 500 većih farmi nojeva. U Švajcarskoj, recimo, čuvena je prodajna mreža mesa "Federation of Migros Cooperatives" koja godišnje proda 200 tona nojetine, a "mogla bi prodati pet puta više da ima i više uzgajivača".
       Mađari su, izgleda, ozbiljno shvatili tržišni trend, trenutno imaju oko 15 000 odraslih nojeva, za njih posebno napravljene koncentrate, pravilnike, zadruge, sajmove. Dobro im ide budući da su probudili interesovanje poljoprivrednika iz Vojvodine i kolega iz Rumunije. Švercuje se uveliko.
       Naša država do sada ništa konkretno nije preduzela. Trend nije uzeo maha, retke najave stoje. Naime, u maju je održan sastanak predstavnika Privredne komore Jugoslavije i opštinske vlade u Kikindi, na kome je bilo govora o izgradnji prve farme nojeva u tom gradu. Za saradnju se javilo petnaestak privatnika, kao investitori pominju se Francuzi. Razrada projekta je u toku.
       "Ukoliko se odmah nešto ne uradi, zakasnićemo. Ne treba da čekamo da mi odgajimo te piliće, proći će vreme", poručuje Šarkanj. Situacija je danas takva da mu se ne isplati da u inostranstvo vozi hladnjaču sa 100 kilograma mesa. Potencijalnu zaradu će mu onda progutati neophodni papiri i transportni troškovi. "Neće biti posao ovde da ih prodam. Možda komad po komad, kilo po kilo... Možda ću biti prinuđen da ih vratim u Mađarsku i prodam po otkupnoj ceni od šest maraka."
       Broj uzgajivača nojeva lagano se povećava. Najviše ih je u Vojvodini, postoji i jedna farma u Ovči, a nagovešteno je i da je izvesni seljak iz okoline Aleksinca zagrizao biznis s emuima. Istina je, opet, da su svi oni međusobno nepovezani, neorganizovani, bez ikakve podrške. "Nova stoka" na srpskom ataru još je na nivou, takoreći, eksperimenta.
       No, zašto ne otpočeti ugovornu proizvodnju nojeva? Zašto ne iskoristiti puste peskovite vojvođanske salaše? Uz propagandu, stručne kadrove, adekvatne klanice i izvozni aranžman, može i država da se ovajdi. Kad već svetsko tržište, kako kažu, vapi za proizvođačima nojeva. Čini se, pre nego za proizvođačima šljivovice.
      
       ANA VUČKOVIĆ