Postojeća starosna granica definisana je pre pedeset godina. Danas, za mene žena od pedeset pet godina nije starica koja treba da bude u penziji

      U vreme promene vlasti, socijalna karta Srbije izgledala je ovako: 735 000 nezaposlenih, 770 000
       radnika na prinudnim odmorima,
       400 000 izbeglica, 200 000 raseljenih lica i 1 500 000 penzionera.
       Oko 700 000 ljudi ni danas nije u mogućnosti da pokrije troškove potrošačke korpe, dakle nije u stanju da se elementarno prehrani. U međuvremenu počela su otpuštanja radnika sa tendencijom da se pojava omasovi. Gordana Matković, ministarka za socijalna pitanja u Vladi Srbije, moraće da vida rane osiromašenoj naciji i da preuzme ulogu srpske majke Tereze.
       Pre ministarske avanture radila je na Ekonomskom institutu i predavala postdiplomcima na Beogradskom univerzitetu. Kao stručnjak u oblasti demografije, radne snage, zaposlenosti i socijalne politike, izabrana je za direktorku Centra za međunarodne projekte. U jednom svom naučnom radu je upozorila: "Ukoliko se nastavi sa ovako malim natalitetom, u Jugoslaviji će u naredne dve decenije broj ljudi u sedmoj deceniji života biti uvećan za više od 700 000, odnosno svaki treći stanovnik spadaće u kategoriju starijih." U nadležnosti Ministarstva je da pre svega brine o dve kategorije najugroženijih: deci i penzionerima. Ministarka Matković govori za NIN o predstojećoj reformi penzionog sistema. Ipak, na početku razgovora bavimo se akutnijom temom, radničkim protestima i štrajkovima, koji sve više postaju deo naše svakodnevice.
      
       Između sindikata i predstavnika vlade nije uspostavljen socijalni dijalog. Preti i jedna i druga strana. Zbog čega je to tako?
       - Velika je konfuzija oko toga šta je samoupravljanje, šta je tržišna ekonomija i kakve su uloge svih nas u tim uslovima. To je sigurno jedan od razloga zbog kojih se događa ovo što se događa. Naravno, aktuelna je situacija sa zakonom o radu. On je dizajniran, pre svega, za tržišnu ekonomiju. Postoji mnogo toga što je društveno vlasništvo, ali mi ne možemo da čekamo da sve pređe u privatne ruke. Tranzicija i jeste bolna zato što ne može biti idealan sled koraka. Postoji još jedan deo problema koji ja definišem tako što kad kažemo promene, onda mnogo ljudi misli da ćemo se vratiti u one zlatne sedamdesete koje su, u stvari, podrazumevale da smo živeli dobrim delom od nečijih tuđih para, što mnogim ljudima nije jasno. Izvesnost je jedan od važnih elemenata kvaliteta života i čini mi se da je to nešto čemu se teži, a zapravo tržišna ekonomija nosi mnogo neizvesnosti. S druge strane, štrajkovi su deo demokratskog života. Na to ćemo morati da se naviknemo. Mislim da je za nas kao vladu jako važno da ne poremetimo svoje prioritete pod pritiskom onih grupa koje su jake u društvu prosto zbog toga što su po prirodi stvari brojne.
      
       Iz razgovora sa radnicima vidi se da su pomalo uvređeni zato što političari vole da kažu da se ponašaju kao "kočničari" reformi. Da li bi sve bilo drugačije da su političari bili iskreniji u predizbornim govorima i kasnije kad je trebalo objasniti situaciju, kad je trebalo ljudima reći šta ih čeka?
       - Prvo, to je nerealno očekivati od političara, da budemo do kraja otvoreni. Najbitnije je da nije došlo do pogoršanja standarda. Mi smo praktično u situaciji da sistem tek postavljamo na noge. Ozbiljne investicije još nemamo, ljudi koji imaju neka sredstva još se ne usuđuju da investiraju, jer situacija nije stabilna. Pokušali smo da budžet, takav kakav je, iskoristimo na najbolji mogući način, naravno uz nešto donacija koje smo imali, a da se ipak održi standard, da ne pada.
      
       Vi ste proteklih meseci upozoravali da ako nam ponestane strpljenja, možemo da završimo kao Rumuni ili Bugari.
       - Nisam mislila u tolikoj meri na štrajkove koliko sam mislila na usporene reforme koje uspore i razvoj i dolazak do cilja - boljeg standarda i kvalitetnijeg života. To je, u stvari, ono što bi bilo strašno.
      
       Šta je država spremna da uradi za ljude koji će ostati bez posla? Da li postoje konkretni planovi i programi?
       - Biće to jedan od najvećih izazova ne samo kad je reč o uspostavljanju fleksibilnijeg tržišta radne snage nego pre svega kad je reč o novom zapošljavanju; znači, o osposobljavanju ljudi da pretvore svoju ideju u biznis. To podrazumeva izgradnju čitave mreže institucija. Veliki je to posao i smatrali smo da za njega treba da bude oformljeno posebno ministarstvo. Tako je nastalo Ministarstvo za rad i zapošljavanje i ono se primarno bavi tim problemima.
      
       Pred nama je reforma penzijskog sistema. O tome se priča i izgleda da mnogi strahuju od onog šta ih čeka. Čuje se da će se pooštriti kriterijumi, da će penzije ubuduće biti niže.
       - Mi smo relativno brzo oformili radnu grupu i napravili Nacrt zakona. Ono što je veliki problem, to je što je najveći deo penzijskog sistema regulisan na saveznom nivou. Naš predlog podrazumeva prestrukturiranje postojećeg penzijskog sistema; znači, tekućeg sistema finansiranja. On je sveobuhvatan, odnosi se na ceo sistem. Međutim, shvatili smo da treba da čekamo još narednih godinu dana da bi se stvorili uslovi da taj sistem implementiramo na republičkom nivou. Situacija je takva da godinu dana ne možemo da čekamo, veliki su pritisci na budžet, velika su izdvajanja iz budžeta kojima se dopunjava penzijski fond. Onda smo odlučili da napravimo sporazum sa saveznom vladom i da se samo nekoliko elemenata izmeni u postojećem sistemu, da se na saveznom nivou zapravo dozvoli da se nekoliko elemenata vezanih za penzijski sistem reguliše na republičkom nivou, a za godinu dana, ukoliko bude savezne države, primenimo i način obračuna penzija i da potpunije i kompletnije promenimo taj sistem.
      
       I kada će ljudi odlaziti u penziju po novim kriterijumima, da li od januara kako se govorilo ili...?
       - Od januara, ukoliko... Teško je predvideti kojom brzinom parlamenti rade ali bi te neke promene mogle da budu od januara.
      
       Odakle novac za penzije, da li je reč o novcu donatora i šta kada donacija više ne bude?
       - Mi nismo tako postavili sistem. Znate odakle novac? Upravo iz principa da socijalna funkcija ima socijalnu funkciju a da ekonomska funkcija ima ekonomsku funkciju. Znači, mi više ne pomažemo neuspešna preduzeća niti radnike na plaćenom odsustvu, ali budžet ipak dodaje pare za penzije. Potpomagaćemo penzijski fond ali moramo da pravimo neke racionalizacije da bi on mogao da postoji, jer je ovakva situacija neodrživa.
      
       Očekuje se da će mnogi ljudi odlaziti u penziju kao viškovi radne snage. Kako će se izaći na kraj sa tim novim talasom penzionera, koji će verovatno biti velik?
       - Pošto će se produžavati starosna granica penzionisanja, u penziju će ići oni koji budu ispunili taj uslov u pogledu starosne granice. Kod nas se dugo putem penzionisanja rešavao problem nezaposlenosti. To je neodrživo iz demografskih razloga i zbog toga i razvijene zemlje teže promeni sistema. Znači, ako vi sada dođete u situaciju da kažete: rešavaću problem nezaposlenosti ranim penzionisanjem, ne samo što taj ko je radio, prestaje da plaća doprinose nego se još iz postojećih doprinosa mora plaćati njegova penzija. Vi time opterećujete cenu rada, znači za poslodavca je skuplje, bez obzira da li to mora kroz porez ili će iz budžeta da se dodaje ili kroz doprinose koji su visoki i vi stvarate skuplju radnu snagu nego što bi ona morala da bude. Tako se, u stvari, sprečava zapošljavanje.
      
       Da li je tačno da se starosna granica pomera na šezdeset pet godina za muškarce i na šezdeset za žene?
       - To je naš inicijalni predlog. Mi sad ulazimo u pregovore sa socijalnim partnerima, sa političkim grupacijama. Videćemo da li će to na kraju tako biti definisano. Postojeća starosna granica definisana je pre pedeset godina. Danas, za mene žena od pedeset pet godina nije starica koja treba da bude u penziji. Naravno, ima mnogo ljudi koji bi voleli da žive od rente ili nekog drugog izvora prihoda, da ne moraju da rade.
      
       S druge strane, istraživanja pokazuju da se za razliku od evropskog, životni vek ovde skraćuje, Jugosloveni žive kraće od svojih suseda. Dalje, kada će doći na red za posao armija mladih nezaposlenih ljudi?
       - Dogodiće nam se parcijalno tržište radne snage, gde će čak biti relativno malo fluktuacije. Znači, vi ćete imati jedan zastareo javni sektor gde će mladi ljudi teško ulaziti, pa će se stoga mnogo više okretati onome čemu se okreću i danas, jednom modernijem delu i proizvodnog i uslužnog sektora gde se u krajnjoj liniji traže neka modernija znanja, gde se traži i znanje jezika i računari i fleksibilnost i gde se pristaje da se radi sa mnogo manje izvesnosti. Javni sektor je svuda na svetu bolje zaštićen, manja je fluktuacija radne snage.
      
       Mnogi strahuju da neće dočekati penziju zbog pomeranja starosne granice.
       - Očekivano trajanje života se dramatično promenilo. S te strane taj argument prosto nije dovoljno validan. Ali, da postavimo pitanje na drugi način. Ovakav način finansiranja penzija se još dugo ne može izdržati. Mi ćemo sledeće godine morati da izdvajamo sredstva za vraćanje duga inostranstvu. To će biti trideset milijardi dinara u narednoj godini, što daleko prevazilazi ono što se odnosi na socijalna davanja iz budžeta ove godine. Mi ćemo imati obavezu da kao država što više intervenišemo razvojno i u toj situaciji se za mene onda postavlja pitanje da li ćemo mi isplaćivati penzije; znači, da li ćemo štititi one koji imaju osamdeset godina i koji su manje u mogućnosti da rade u sivoj ekonomiji ili ćemo štititi one koji imaju pedeset pet godina. Za mene je neisplaćivanje penzija mnogo veći problem.
      
       Od čega će zavisiti buduća visina penzija?
       - Ono što će se sada menjati, to je način indeksacije penzija. Dakle, imajući u vidu i činjenicu da postoji siva ekonomija i da je neodrživo da ovaj odnos između prosečne penzije i plate bude ovakav kakav je, odlučili smo se za indeksaciju penzija koja bi, s jedne strane, obezbeđivala da penzije ne rastu sporije od troškova života, a s druge strane, da imaju udela i u ekonomskom razvoju. Znači da oba faktora utiču na njihov rast a ne samo prethodne plate. Ono što je isto važno, to je što ćemo šire otvoriti vrata dobrovoljnom osiguranju. Znači, praktično, iako niste u radnom odnosu, moći ćete da se osiguravate.
      
       Strah od promena je jedan od dominantnih strahova kod nas, pre svega zbog toga što ljudi ne osećaju socijalnu sigurnost i što su egzistencijalno ugroženi. Koliko će trebati vremena da ova vrsta straha utihne?
       - On neće nikad utihnuti, samo je pitanje koliko će veliki deo društva biti u tom egzistencijalnom strahu. Možda je moje ubeđenje pogrešno ali ja sam zaista ubeđena da je na kraju taj ekonomski momenat bio jako važan zbog čega je došlo do promene raspoloženja među građanima. Ja to kažem - voda je došla do grla i u toj situaciji onda je prosto i razumljivo zašto ljudi nemaju strpljenja.
      
       Kako podnosite ovoliku nestrpljivost, uglavnom onih koji su prošlu deceniju prespavali?
       - To nas iz vlade frustrira, pogotovo zato što i mi delimo sudbinu naroda. Ali, to je prosto ljudsko osećanje i čini mi se da smo svi slobodniji u izražavanju tog osećanja.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ