Prvo suđenje za političko ubistvo kod nas počelo je naglim obrtom: izvršioci poriču delo koje su priznali u istrazi, glavni okrivljeni tvrdi da mu je nova vlast nudila nagodbu, a oštećeni u svemu i dalje vide politiku

      Mogućnost optuženih da se brane i lažima, a da je na sudu da utvrdi istinu, dobila je potvrdu već na samom startu suđenja bivšem šefu Službe državne bezbednosti Radomiru Markoviću. Javni tužilac Milan Dragutinović ostao je bez dvojice glavnih svedoka optužbe. Prvi i drugi optuženi, imenjaci Nenad Ilić i Nenad Bujošević, pripadnici ove službe, koji su u istrazi teško teretili Markovića da je naručio, organizovao i preko njih izvršio zločin na Ibarskoj magistrali, na glavnom pretresu u beogradskoj Palati pravde, glatko su sve porekli. Perući lično ruke, porekli su i bilo kakvu umešanost trećeoptuženog Markovića u događaj od 3. oktobra 1999. godine.
       "Nemam nikakve veze sa smrću četvorice poginulih (Veselina Boškovića, Vučka Rakočevića, Dragana Vušurovića i Zvonka Osmajlića)", hladnokrvno je saopštio Nenad Ilić pred Krivičnim većem Okružnog suda. "Pozvao me je pretpostavljeni Nenad Bujošević 20. februara ove godine, bilo je to u prostorijama Instituta za bezbednost na Banjici, i rekao da ima zadatak za mene, kojim treba da sperem ljagu sa naše specijalne jedinice i cele službe."
      
       Nagodba
       Plan koji mu je izneo pretpostavljeni, objasnio je Ilić, bio je da njih dvojica prihvate krivicu za organizovanje zločina na magistrali, a zauzvrat im je obećano da neće biti duže od pet-šest meseci u zatvoru, da će po izlasku dobiti nov indentitet, čak i materijalnu naknadu, uz obećanje da iza svega stoji "vrh", i da uskoro sledi i novi zakon o "zaštiti svedoka", a posebno da ulogu u svemu tome prihvata i šef Rade Marković.
       Cilj je bio da se krivica baci na bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, kome bi se potom sudilo u zemlji. Milošević ne bi morao da bude izručen Hagu, a ne bi se ugrozile ni donacije iz inostranstva. Glavni čovek cele akcije unutar prostorija SDB-a, po rečima Ilića, a kasnije i Bujoševića, bila je izvesna nepoznata osoba koju prvi put vide, koja im nije pokazala ni službenu legitimaciju, osoba kojoj ne znaju ime ili bilo koji drugi podatak, koja je obojici ponudila kucani tekst sa podacima koje je trebalo da iz njega reprodukuju. Njemu su obojica vratila "skripta" koja su naučili napamet; o tome ne pričaju nikom, čak ni svom komandantu Miloradu Lukoviću Legiji, koji ih obojicu, zajedno, vodi istražnom sudiji, posle čega su uhapšeni.
       Obojica su, kao razlog za promenu iskaza, naveli da se ništa nije ostvarilo od obećanja, jer čame već sedam meseci u zatvoru, nema ništa od zakona o "zaštiti svedoka", Milošević je izručen Hagu, a Rade Marković nije uopšte prihvatio da tereti bivšeg predsednika SRJ.
       Sada je na sudu da, tokom postupka, utvrdi da li su Ilić i Bujošević dali lažni iskaz sada, ili tokom istrage kada su tvrdili da je Marković kontaktirao Bujoševića - pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) RDB-a početkom jula 1999. godine, rekavši njegovom neposrednom starešini Miloradu Lukoviću (koji koristi i prezime Ulemek, kao i nadimak Legija) da će ga zvati, i dogovorio likvidaciju "jednog lica" koje dotura separatistima na Kosovu oružje, drogu i novac, ali pošto "lice" ima dobre pozicije u državnim strukturama Republike Srbije, likvidaciju valja obaviti diskretno, odnosno fingirati saobraćajni udes. Bujošević je za pomoćnika u akciji izabrao svog saborca iz JSO Nenada Ilića zvanog Rambo, koji je zadatak i izveo kamionom šleperom koji je pripadao RDB-u. Bujošević i Ilić su u istražnom postupku priznali krivicu pravdajući se da nisu znali ko se sve nalazi u putničkom automobilu.
       Još tada je bilo nejasno zašto bi neko "dobrovoljno" sarađivao, kad zna da će se, zajedno sa onima koje dovede u vezu sa likvidacijom četvorice funkcionera SPO-a, suočiti ne samo sa teškom zatvorskom kaznom (možda i smrtnom), već i sa tradicionalnom crnogorskom krvnom osvetom. Već na glavnom pretresu takve pretnje su se mogle čuti od nekih članova porodica poginulih.
      
       Pretnje
       Dosta neuverljivo je delovala i njihova izjava iz istrage da nisu znali o kome se radi, iako su kao svoj "adut" navodili da u jedinici kojoj su pripadali vlada bespogovorna poslušnost. Već su, prilikom njihovog hapšenja, u javnost procurile informacije da su u ovoj jedinici i za najsitnije cinkarenje znali da vešaju o jarbol umesto zastave ili da "krivcu" satima drže glavu u NjC šolji. Bujošević je to istakao i sada, ali vezano za novu, promenjenu izjavu: "U službi bezbednosti sve je nenormalno, odnosno normalno je sve ono što se normalnim ljudima čini nenormalno. Ali, zadatak se prihvata i izvršava i ne proverava identitet osobe koja ga izdaje." Upitani od sudije zašto novi iskaz nisu dali ranije, s obzirom na to da im navodna obećanja odavno nisu ispunjena, obojica su odgovorili da "onda živi ne bi dočekali ovo suđenje".
       Punomoćnici oštećenih više veruju u prvu priču koja im se čini logičnijom i u skladu je sa istragom koju su i sami vodili. To treba da potvrdi i niz materijalnih dokaza vezanih za kamion ubicu koji je, kako tvrde, bio vlasništvo RDB-a, svedoka koji to potvrđuju, kao i operativne mere DB-a prema Vuku Draškoviću, o kojima je govorio na sudu Milan Radonjić, nekadašnji načelnik beogradskog RDB-a a sada četvrtooptuženi za krivično delo ubistva pomaganjem, tako što je kao načelnik beogradskog Centra obaveštavao Markovića o rezultatima tajnog praćenja i prisluškivanja Vuka Draškovića.
      
       Praćenje
       U Radonjićevom opširnom izlaganju na sudu pokazalo se da je Drašković bio "objekat interesovanja i prioritet u radu Službe celu poslednju deceniju", ali i objasnio da je to "nasledio" kada je došao na mesto načelnika. Rekao je da su 3. oktobra 1999. godine, lidera SPO-a pratili pripadnici trećeg odeljenja zaduženi "za ekstremizam i terorizam" i naglasio da je u konkretnom slučaju Drašković "bio rađen pod grupom srpski ekstremizam".
       "Uz dokaze da je kamion ubica pripadao RDB-u, dokazi o praćenju imaju izuzetnu težinu. Zašto su se nalogodavci praćenja interesovali kojom brzinom vozilo ide i gde ko sedi, kada su to atipični obaveštajni podaci, osim u slučaju atentata", objašnjava punomoćnik oštećenih advokat Dragoljub Todorović. "Naročito, pošto se u istrazi pokazalo da je načelnik Trećeg odeljenja išao i u Budvu, slikao Draškovićevu kuću, prilaze, raspitivao se kod komšija da li ga obezbeđuje DB Crne Gore, napravio foto-album i predao ga Radetu Markoviću, što je Radonić na ovom pretresu potvrdio. Ne treba podsećati da je na Vuka i u Budvi pokušan atentat."
       Ako su za praćenje preduzimane opsežne mere, postavlja se pitanje zašto su na optuženičkoj klupi samo četvorica, kada je za atentat potrebna mnogo šira logistika. To pitanje su postavljali zastupnici SPO-a, tvrdeći da je nemoguće da i vozila i neposredni izvršioci najvećeg akta državnog terorizma i svi koji su pripremali vozila za zločin budu iz jedinice pukovnika Lukovića, a da je sve to činjeno najmanje bez njegovog znanja.
       Zbog ove "selektivnosti" Vuk Drašković nije hteo da ulazi u sudnicu, iako je pozvan da svedoči, optužujući pred Palatom pravde Zorana Đinđića da štiti svoje prijatelje Legiju i Kertesa i da je "najmanje što je za njih mogao da učini to da ne dođu pred lice pravde".
       "I sada, na ovom pretresu, videlo se da Legija tu fali, ali se ne zna zašto. Da li zbog svega što je učinio 5. oktobra i prilikom Miloševićevog hapšenja?", pita se Todorović i dodaje: "Zoran Đinđić je i pisao i govorio da mu je Legija puno pomogao. To je, verovatno, imalo i određenu nagradu, kao što je izuzimanje iz ovog procesa. Mi ćemo, pored 77 svedoka optužbe, predložiti i Zorana Đinđića koji je svojevremeno u izjavi za B92 rekao da su oni za ubistvo na Ibarskoj magistrali znali još u septembru prošle godine, ali da nisu mogli da hapse Markovića jer je još bio šef DB-a."
      
       Montaža
       Marković, pak, ne samo da od početka negira bilo kakvu umešanost u ubistvo četvorice funkcionera SPO-a i pokušaja ubistva njihovog lidera Vuka Draškovića, već je i sam, drugog dana pretresa, izneo tvrdnju da mu je nuđena nagodba. "Pripadnici Državne bezbednosti posle mog hapšenja tražili su od mene da kažem da je Slobodan Milošević naručio ubistvo Vuka Draškovića. Ponuđeno mi je da ću posle takve izjave dobiti novi identitet, finansijsku nadoknadu i mogućnost da izaberem zemlju u kojoj želim da živim. Od februara od kada sam uhapšen ovo mi je predlagano više od dvadeset puta. Odbio sam da okrivim Miloševića i sebe za nešto u šta nismo umešani ni on ni ja."
       Kao primer takvih pritisaka Marković je naveo da se jedan od razgovora odvijao u kući u kompleksu Instituta za bezbednost, gde ga je iz zatvora doveo blindiranim kolima Zoran Mijatović, zamenik načelnika Državne bezbednosti. Razgovoru je prisustvovao i sadašnji šef RDB-a Goran Petrović, kao i ministar policije Dušan Mihajlović.
       I dok pomenuti funkcioneri Markovićevu izjavu smatraju nebuloznom, jer okrivljeni može da se brani svim sredstvima pa i maštom, Markovićev branilac Dušan Mašić tvrdi da je slučaj sa razgovorom na Institutu koji Marković pominje - tačan. "Stražar koji je ispratio Markovića do blindiranog džipa, kada je po njega došao Mijatović, spreman je da svedoči. Bez ikakve sudske dozvole odveden je u nepoznatom pravcu i posle pet časova vraćen", kaže Mašić, uz tvrdnju da su takvi pritisci naročito vršeni u periodu do izručenja Slobodana Miloševića Hagu, a da su posle prestali. "Taj plan se i sada dobro očitava. Hteli su Miloševića da optuže za ozbiljnu i veliku stvar, jer u to vreme protiv njega nisu imali ništa. Zato i tvrdim da je ovaj postupak, najblaže rečeno, montiran. Zašto bi, uostalom, Milošević želeo da ubije Vuka kada je često govorio 'kamo sreće da ima više Draškovića, socijalisti bi vladali doveka'."
       Upravo pitanje motiva postavlja se još od 3. oktobra 1999. godine, kada se na Ibarskoj magistrali sve i dogodilo, jer Vuk Drašković u to vreme nije bio definisan ni kao prijatelj, ni kao veliki neprijatelj Slobodana Miloševića. U nizu ubistava od 1990. godine u Beogradu je ubijeno 30 političara, policajaca, ljudi na razne načine povezanih sa policijom, biznismenima i pripadnicima podzemlja. Za najpoznatije od njih, kao što su Zoran Todorović Kundak, Radovan Stojičić Badža, Željko Ražnatović Arkan, Vlada Kovačević Tref, Pavle Bulatović, Žika Petrović, Slavko Ćuruvija..., važilo je da su prvo bili jako bliski sa porodicom Milošević, a da su život svi okončali nasilnom smrću. Nijedno od tih ubistava nije rasvetljeno, a većina pokazuje iste taktičko-operativne karakteristike i "rukopis". To podrazumeva odličnu obaveštajno-tehničku pripremu, hladnokrvnost i drskost, logistiku (niz saučesnika, pomagača, novca...).
      
       Drašković
       Advokat Todorović ukazuje na jedan detalj iz knjige Dragiše Blanuše, bivšeg upravnika Okružnog zatvora u Beogradu, u kojem opisuje svoj noćni razgovor uz čašicu sa Miloševićem u njegovoj ćeliji. Kada je u jednom momentu upitao Miloševića što se nije ranije povukao i izbegao sve ono što ga je posle snašlo, Milošević mu je odgovorio: "Nisam mogao da ostavim mlade Vuku Draškoviću." Dakle, razlog držanja vlasti po svaku cenu nije bila ni Socijalistička partija, ni bombardovanje, ni obnova zemlje, već Vuk Drašković.
       Upravo suđenje koje je počelo treba da pokaže čime se Državna bezbednost zapravo bavila, zašto je bila toliko brojna i toliko tajnovita; i na kraju koliko je bila srasla sa organizovanim kriminalom, a koliko je bila instrument politike Miloševićevog režima. Upravo tu i leži najveća opasnost od kontinuiteta: u iskušenju nove vlasti da državne organe koristi za slične potrebe, što je na ovom suđenju dosta spočitavano.
      
       SLOBODAN IKONIĆ