Godinu dana vladajuća koalicija nije našla vremena ni da postavi rukovodstvo u strateškoj firmi kakva je nacionalna naftna industrija. Za to vreme ne samo da nije zaustavljeno propadanje i pokrenut razvoj, nego se još nadovezao političko-imovinski spor čiji je NIS,srpski ili vojvođanski

      U četvrtak, kad NIN izađe iz štampe, biće verovatno imenovan novi generalni direktor Naftne industrije Srbije i članovi Upravnog odbora, ali verovatno ne i predsednik Upravnog odbora. Čitavih godinu dana čeka se da vladajuća koalicija od svih državnih i međustranačkih prioriteta kojima je silno okupirana, obrati pažnju i na nacionalnu naftnu industriju, neki smatraju najveće, a neki drugo po veličini (i značaju) preduzeće u Srbiji, odmah posle Elektroprivrede.
       Mesto predsednika Upravnog odbora obećano je, još u predizbornoj kombinatorici, predsedniku Skupštine Vojvodine Nenadu Čanku. Međutim, kako je Čanak izjavio, "Đinđić ga je dvadeset puta do sada prevario", tako da je ovo imenovanje, u trenutku pisanja teksta, potpuno neizvesno. Čanka je od te funkcije dodatno udaljio, da ga nazovemo, incident sa TV Novi Sad, tako da je raspoloženje u DOS-u da se Čanku poveri ovo mesto, osetno splasnulo. O tome će, najverovatnije pre imenovanja u četvrtak, ponovo da raspravlja Kadrovska komisija DOS-a. "Koga god mi daju, ja ću sa njim da radim", kaže ministar energetike u Vladi Srbije Goran Novaković.
      
       Vizija
       Ostala mesta, dakle direktora i članova Upravnog odbora (sedam od predstavnika stranaka i četiri od predstavnika sindikata), za sada su dogovorena. Direktor bi (najzad) trebalo da postane Dimitrije Vukčević, sadašnji zamenik ministra energetike. On je, da podsetimo, još u martu, prema mišljenju tadašnje konkursne komisije, testove iz poznavanja preduzeća u koje treba da dođe za direktora i vizije njegovog razvoja, najbolje uradio. Međutim, "nešto" se desilo unutar DOS-a, tako da on nije imenovan, pa je u v.d. statusu ostao sve do sada Jovan Vulić. Njemu su, opet, gotovo vezane ruke, jer nema čak ni pravo potpisa.
       Zaposleni u NIS-u nisu baš oduševljeni kadrovskim rešenjem za prvog čoveka preduzeća, sa argumentom da Vukčević nije iz te priče - radio je pre dolaska u Jugoslaviju u ICN-u i ne poznaje iznutra tako specifičan sistem kao što je NIS. Njime, smatraju ljudi koji su tamo već decenijama, može da rukovodi vrlo mali broj ljudi. Na Kembridžu se ne uči naša realnost i tu će da nastane kratak spoj. Priče o modernom menadžmentu su besmislene, jer je ovde sve izvan ekonomske logike, zakona i principa, smatraju protivnici ovog imenovanja.
       Sa ovim se ne slaže ministar energetike Goran Novaković. U razgovoru za NIN Novaković kaže da, prvo, on ni na koji način nije učestvovao u izboru direktora, niti bilo ko iz vlade. Prosto, čovek je pobedio na konkursu. Drugo, apsolutno su netačne priče da je sam Vukčević bio član Konkursne komisije "pošto bi to bilo sasvim besmisleno". Argument da Vukčević ne može da se snađe, ne stoji, a razlog je, kaže ministar, sledeći: ako hoćemo da zadržimo sistem kakav je sada, onda su idealni ljudi koji su tu trideset godina. Ali ako hoćemo nešto da promenimo, onda je neophodna sveža krv, pored direktora mladi novi ljudi, neopterećeni bilo čime. Oni bi naučili posao od onih iskusnih i za godinu-dve vodili NIS.
      
       Pljačka?
       E, ovde sa kadrovskog plana prelazimo na politički - šta će uopšte biti sa NIS-om za godinu-dve? Da li će biti jedno preduzeće, ili će biti rasparčano (modernije rečeno, dekomponovano) na sastavne delove, ili će biti reorganizovano tako da se grupiše po delatnostima od kojih će svaka ostvarivati sopstveni profit? Nijedna priča ovde ne može bez politike, pa ni ova - treba odgovoriti na političko pitanje - čiji je NIS? Da li vojvođanski, srpski, ili jugoslovenski? Nenadu Čanku, koji se jedini nije odazvao našem pozivu za razgovor o ovoj temi, pripisuju izjavu da je NIS vojvođansko preduzeće i da Srbija godinama crpi preko njega vojvođansko bogatstvo. Ova teza u Vojvodini je, ruku na srce, prilično rasprostranjena. Svedoci, međutim, kažu da je Čanak prilikom svoje nedavne posete NIS-u rekao da ne traži nikakvu podelu, nego samo da se vidi šta je čije.
       Argument je sledeći: NIS će ove godine uplatiti u budžet Srbije 30 milijardi dinara. Od toga najveći deo dolazi iz Vojvodine, a od toga se ne vraća, kažu, ni trideseti deo. Za vreme Miloševićeve vladavine, preko depresiranih cena domaće nafte, iz te proizvodnje izvučeno je 503 miliona dolara, od toga iz Vojvodine 350 miliona dolara, kažu neke računice. Toliko su, praktično, potrošači prihodovali preko niže cene. Kod gasa je nešto manje drastičan slučaj, zato što je "Energogas" uvozio ovaj energent. Ali i po ovom osnovu, kako je izračunato, Vojvodina kao proizvođač gasa oštećena je za 280 miliona dolara, samo kroz razliku u ceni. Kad se sve sumira, potrošači su dobili, a NIS izgubio kroz razliku u ceni domaće proizvodnje nafte i gasa skoro 800 miliona dolara. Taj novac otišao je prioritetnim korisnicima, koji nisu određivani u Vojvodini nego u Beogradu. Ako se ovi podaci prihvate kao tačni, ostaje činjenica da su i stanovnici Vojvodine takođe koristili energente po beneficiranim cenama, pa se nije baš sve "odlilo" odatle. Međutim, ista računica kaže da je od ukupnog duga koji je prethodna vlast napravila svojom energetskom politikom, 70 odsto napravljeno u užoj Srbiji, a ostatak u Vojvodini.
       Tako dolazimo i do trenutnog stanja - Naftagas potražuje od Rafinerije Pančevo, a ova opet isporučuje derivate Jugopetrolu, oko devet milijardi dinara. Taj novac nije u funkciji vojvođanske, nego neke druge privrede. Vojvodina te "druge" dakle, nevoljno kreditira na sopstvenu štetu. Kad bi imao tih devet milijardi, Naftagas bi mogao da obnavlja sopstvenu proizvodnju, da širi istraživanje, da ide na nova koncesiona istraživanja u inostranstvu (sada radi u Turkmenistanu, po uzoru na Angolu, koja se pokazala kao odličan posao). Umesto toga, Naftagas se polako uništava - proizvodnja je sa 1,3 miliona tona opala na 800 hiljada tona, samo zato što nije investirano, nego je novac "izvučen". Time se narušava energetska baza zemlje, a ona je u nafti i gasu na prostoru Vojvodine, podseća ova škola mišljenja.
      
       Rasparčavanje
       Kad se govori o ulaganju, a sa druge strane o vlasništvu, neminovno je i pitanje ko je ulagao u izgradnju NIS-a, jer to što se rezerve nafte i gasa nalaze na određenoj teritoriji, nije dovoljno, ako se ne izgrade kapaciteti za eksploataciju. Dok "centralisti" tvrde da je i u NIS, kao i u sve ostalo, ulagala cela zemlja, ili bar cela Srbija, "autonomaši" smatraju da je to čista besmislica - rafinerije su građene na bazi programa koje su donosile ondašnje društveno-političke zajednice. Vojvodina je, dakle, imala svoje programe, napravila je 1968. dve rafinerije (u Pančevu i Novom Sadu) od kredita u zemlji i prema inostranstvu, za koje je garantovala pomenuta društveno-politička zajednica. "Vojvodina je otplaćivala dugove i niko sem nje za rafinerije nije platio ni dinara", kaže jedan od naših sagovornika upućenih u materiju.
       "Van pameti je priča da je NIS građen samo od vojvođanskih para", kaže u razgovoru za naš list Mihailo Jeremić, direktor Jugopetrola, koji posluje u sastavu NIS-a. "Rafinerija je, recimo, građena iz međudržavnog ruskog kredita, a drugo, postavlja se pitanje kako su te vojvođanske pare zarađene - robu su prodali i naplatili pretežno u Srbiji i sada tu zarađuju", kaže Jeremić.
       Ako Jugopetrol ostane i dalje u sastavu jedinstvene firme, kaže Jeremić, on će uticati da se napravi nova rafinerija u Novom Sadu, koja bi milion tona vosokokvalitetne vojvođanske nafte prerađivala, pa bi se izvozili derivati prihvatljivi za Zapad. Ako Vojvodina to ne želi, onda Jugopetrolu ni vojvođanska nafta ni rafinerije nisu potrebni - kupovaće na najpovoljnijem tržištu. "Van pameti je rasparčavanje kompanije, ali Jugopetrolu ni u tom slučaju ništa ne bi falilo", kaže Jeremić. Neki drugi, pak, smatraju da Jugopetrol uopšte nema profit i da sada živi na tuđoj grbači. Ako je to i tako, bila bi potrebna posebna analiza da utvrdi zašto, a to nas udaljava od osnovne priče.
      
       Krompir
       "Cela priča šta je čije u trenutku kad Jugoslavija još postoji, nema smisla", kaže ministar Novaković i to potkrepljuje činjenicom da polja nafte jesu u Vojvodini, ali je, recimo, struja u Srbiji, pumpe na kojima se prodaje i prihoduje uglavnom su u Srbiji "i šta ćemo onda". Postavlja se pitanje, kaže Novaković, šta će biti sa Rafinerijom Novi Sad ako ostane sama - da li će susedi zbog tržišta probati da je zatvore? Pumpe bi u takvom slučaju kupovale derivate na slobodnom tržištu, gde je najbolja kombinacija cene i kvaliteta, pošto Srbija već nema svoju rafineriju. "Sigurno je da Vojvodina treba da ima više uticaja. Zato sam rešio da više vremena provodim u Novom Sadu, da vidim šta ih tišti", kaže Novaković.
       Ima nešto što tišti i Jugopetrol, a vezano je za dalju strategiju, pa posredno i pitanje "šta je čije" - ako obe rafinerije i promet budu jedinstvene firme (kao što je Oenfau, INA, Mol), onda je prioritet da se cevovodima povežu dve rafinerije, da se napravi centar za dizel u Novom Sadu, centar za benzin u Pančevu, kaže Jeremić. Odmah iza toga idu produktovodi prema našim akciznim skladištima (na 7-8 mesta u Srbiji). "Jugopetrol ima cisterne stare u proseku po 20 godina. Nijedno novo vozilo nije nabavljeno od 1992. godine. To je, dakle, strašno. Naši kamioni ne mogu nigde van Srbije. Ako ostajemo u jednoj firmi, onda sledeća generacija vozila treba da budu male cisterne za prevoz goriva od akciznih skladišta do benzinskih pumpi. Ako to nije slučaj, trebaju nam džambo-cisterne koje će da vuku gorivo iz rafinerije u kojoj ga kupimo. Onda nam nisu potrebni ni produktovodi sa rafinerijama i akciznim skladištima, nego jači dogovori sa Jugoslovenskim rečnim brodarstvom i ulaganja u opremu rečne flote", kaže Jeremić.
       Iz ovoga i laiku je jasno da pitanje čiji je NIS i da li će biti jedinstveno ili podeljeno preduzeće, ima svoju dimenziju daleko ozbiljniju od one političke, zgodne za dnevnu upotrebu. I da nema političke priče, pitanje kuda dalje je strateško i u principu ne trpi odlaganje. Odnosno trpi, ali ne bez štete. A nova vlast već godinu dana ne daje signale da je ova problematika uopšte zanima. U sferu interesovanja vlasti ovo preduzeće uspevalo je da se ubaci samo kad sindikat zapreti štrajkom. Onda se takozvani vruć krompir ubaci u šake ministru energetike Goranu Novakoviću. Jedan takav upravo je ako ne ohlađen, onda bar odložen, dok sindikati ne podnesu program kolike plate, iz kojih izvora, kome i po kom osnovu traže. "Linearnog povećanja plata nema", kaže Novaković i napominje da se ovaj sindikat bori za klasičan lični interes i lične privilegije, koje su dolaskom novog rukovodstva opasno ugrožene, a ne za radnička prava.
      
       Kreditori
       "NIS treba da prođe kroz reorganizaciju, da se smanji broj radnika, da se popravi porušeno, da se za dve godine napravi nešto jako i dobro, pa je to lakše deliti. Treba pre svega da se odvoji proizvodnja, prerada i prodaja, tako da svako radi svoj posao i da svako živi od svog rada. Rano je za konkretne planove, potrebno je sačekati bar mesec dana od kad se ustoliči novi direktor. Važno je da su svi shvatili da ne može više ovako", kaže Novaković.
       "Ko kaže da u NIS-u ima višak radnika?", pita se Mihailo Jeremić. Jugopetrol, na primer, ima manjak radnika, ali je problem što godinu dana nema ko da dozvoli da proširi delatnost, da se bavi i osiguranjem, pa bi se time rešio problem ljudi u opštim službama. I uopšte, cela politička priča smeta da se NIS rekonstruiše, što je neophodno. Odnosno, smatra Jeremić, da se transformiše u korporaciju sa najmanje tri kompanije - za naftu, gas i bušenje i istraživanje. Jeremić ima i predlog koji on ne smatra originalnim, nego normalnim - umesto da svih sedam članova Upravnog odbora budu iz stranaka, treba da bude predstavnik Narodne banke Jugoslavije, Vojske Jugoslavije i Agencije za privatizaciju, jer su to institucije zadužene za stratešku orijentaciju zemlje, a i NIS je nacionalna institucija.
       "Nema potrebe da se sekiraju šta je čije i ko će da prodaje, jer i nema šta da se proda. NIS je potpuno propala firma, koja je pojela ceo kapital, pošto su gubici premašili vrednost kapitala", kaže za NIN prof. dr Jovan Ranković, savezni ministar finansija. "Upravo sam predstavnicima NIS-a prosledio ponudu, pristiglu preko ruske ambasade, da ruske kompanije preuzmu svu hemijsku industriju - sve rafinerije, petrohemiju, sirćetanu u Kikindi, pa čak i Fabriku hartije u Sremskoj Mitrovici. Pošto kapitala nema, sve je pojedeno, mi bismo morali da se lišimo mita da ne damo našu imovinu u bescenje, nego da im ne samo besplatno ustupimo, već da od banaka koje su kreditirale NIS zatražimo otpis dela duga, kako bi se izašlo na nulu. Sve što tamo postoji kao imovina, u stvari je vlasništvo kreditora, domaćih i stranih. Pošto su izgubili kapital, kreditne linije su im faktički vlasništvo i Jugoslavija, nema u NIS-u nijedan dinar. Sve pumpe su vlasništvo kreditora i dobavljača", kaže Ranković.
       Pošto Jugoslavija duguje Rusima 400 miliona dolara na ime isporučenog gasa, oni hoće kroz vlasništvo da prebiju dug, s tim što bi preuzeli i obaveze, koje nisu male. Rusija želi da preuzme rafinerije jer ima sirovine koje mi nemamo, bar ne dovoljno, ali imamo gasovod i naftovod, kaže Ranković.
       "Nema NIS dugova uopšte", smatra Mihailo Jeremić. Dug prema Rusiji neka plati država koja ga je i napravila svojom politikom, a dug u nafti je pitanje političke odluke. U krajnjoj instanci, platiće ga stanovništvo. Ako bi se, na primer, smatra Jeremić, cena derivata nafte i benzina podigla za jedan dinar, koji potrošačima ne znači ništa, to je 60 miliona dolara godišnje. Za četiri godine dug bi se "sam" isplatio. Odnosno, isplatilo bi ga retroaktivno stanovništvo koje ga je i napravilo.
      
       Ekstraprofit
       U samom NIS-u kažu da prema onome što se događa u svetu, sa pojačanom konkurencijom i megaintegracijama čak i u bliskom okruženju, ova firma ne bi mogla da opstane. Priče o dekomponovanju NIS-a dovode do urušavanja strateške pozicije države u domenu energetike, što je krajnje opasno. Vidite da je svet lud, stalno negde ratuje - još jedan embargo ovu bi zemlju stavio u neuporedivo težu poziciju nego pre, upravo zbog prethodne politike koju sad svi osuđuju, ali nekih bitnih pomaka nema, smatra jedan od naših sagovornika "koji ne bi da se meša u polemiku".
       Povrh svih problema, NIS je drugoplasirani obveznik poreza na ekstraprofit, odmah iza Karić kompanije. Od 101 miliona maraka poreske osnovice, kompanija je prijavila porez od 60 miliona maraka, ali se to, i izvan nje, smatra nonsensom, pošto je NIS očiti primer kako je zakon pomilovao prave ekstraprofitere. Na primer, u Privrednoj komori Srbije vlasnici privatnih pumpi rekli su da im samo imovina vredi milijardu maraka. Na taj prihod nisu plaćali poreze, akcize, carine, zna se da su mnogi od njih švercovali, da bi (bar za sada) bili ostavljeni po strani. O pokojnima sve najlepše, ali treba podsetiti, smatraju upućeni u materiju, da je firma Zorana Todorovića Kundaka dobijala gorivo od NIS-a za dva dinara (po zvaničnoj državnoj depresiranoj ceni) a prodavala za 10 dinara. Zaposleni u NIS-u smatraju da jedino njihovo preduzeće nije imalo koristi, već je akumuliralo gubitak od 488 miliona dolara, a sad se još traži da plati ekstraprofit. Zamisao ovog zakona je dobra, to bi retko ko sporio, ali je problem što je definisao pretpostavke za ekstraprofit, ali ne i krajnji ishod - ko jeste, a ko nije taj ekstraprihod ostvario. Tako su, u ovom slučaju, zamenjene adrese.
       Elementarni uslov da NIS izađe iz dugogodišnje hibernacije jeste da bar dobije stalno rukovodstvo. I da ono posle potraje dovoljno dugo da nešto i uradi. Kako je na početku rečeno, to bi trebalo da se desi do kraja ove nedelje, ako se političke karte opet ne pomešaju. Ili čak, ako se u poslednjem trenutku ne promeni ceo špil.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ