Ponašanje Nenada Čanka je ili borba za prava Vojvodine ili čist egzibicionizam. Ili čist egzibicionizam u borbi za legitimna prava Vojvodine

      Nenad Čanak je možda preterao kada je razvalio tablu RTS-a na zgradi Televizije Novi Sad i kad je skinuo identifikacioni znak RTS-a sa ekrana. Treba zaista imati smisla za nadrealno, pa zamisliti jednog predsednika, makar i Čanka, jedne skupštine, kako izdaje naređenje tehničaru da izvrši ovu restriktivnu meru.
       Javno mnjenje je burno reagovalo, svakako i stoga što se iz kolektivno-nesvesnog prizvao događaj kako je Vojislav Šešelj na manastiru Prohor Pčinjski macolom razvaljivao tablu na kojoj je, beše li, pisalo kako je tu održan kongres ASNOM-a.
       Na drugom kraju zemlje, Rada Marinkov (DSS), potpredsednik Izvršnog veća Vojvodine, navodno, pred svedocima, iznosi mišljenje kako bi pravi potez bio da se na te autonomaše isteraju tenkovi.
       Bilans: Radu Marinkova je Skupština Vojvodine smenila, a za Nenada Čanka je formiran Anketni odbor da ispita slučaj. I odmah da kažemo, Rada Marinkov je negirao da je izjavio to što mu se pripisalo, ali je iz nekog razloga to učinio kada je već bio smenjen. Čitav događaj u Skupštini je opisao kao klasičan primer linča političkog neistomišljenika.
      
       Šešeljizam
       Što se Čanka tiče, ispostavilo se da je iskoristio priliku i da se valjano ispsuje, što mu je takođe uzeto za zlo mada mu se ne dešava prvi put. Može se reći čak da u poslednje vreme pokazuje povećanu nervozu, a on bi svakako rekao da je to stoga što vlasti u Beogradu za proteklu godinu nisu učinile ništa da se Vojvodini vrati nešto od njenih nepravedno uzetih autonomnih prava. Situacija se zaoštrila, pa se radikalnom vojvođanskom bloku pridružio i Jožef Kasa, lider Mađara, preteći napuštanjem republičke vlade u kojoj je potpredsednik.
       Osim rasprave na temu ugrožene autonomije, odmah je počela i široka javna debata o tome može li se politički diskurs koji Nenad Čanak primenjuje smatrati celishodnim i postojećim, je l'da, demokratskim uslovima. Pokazaće se, međutim, da odgovor na to pitanje opet može zavisiti od toga kakav ko odnos zauzima prema pitanju vojvođanske autonomije.
       Milan St. Protić, koji za sebe kaže da ga za Čanka vezuje više lično prijateljstvo nego političko uverenje, smatra da Čanak ima potpuno pravo da skreće pažnju na svoje političke ciljeve na način koji smatra najboljim, tim pre što, kaže Protić, kada se to učini na fin i pristojan način, novinare to ne zanima. "Uostalom, da li je Čanak nekome naškodio? Ako nekom jeste, možda samo sebi", kaže Milan St. Protić.
       Nekako sličnog mišljenja je i Mile Isakov, lider reformista Vojvodine i Čankov saborac u bici za vojvođanska prava.
       "Predsednik Skupštine to ne sme da radi, ali Čanak sme. On se izborio za takav nakonvencionalan način i stvorio je imidž u kome mu je sve dozvoljeno. Nije Čanak važan zato što je predsednik Skupštine, nego bih rekao da je obrnuto, to mesto je postalo važno, jer je na njemu Čanak", kaže Isakov.
       I, mada bi sam Čanak mogao reći da je sve uradio u cilju skretanja pažnje na svoj pravedni stav, i da ga drugo ne zanima, njegovo ponašanje prouzrokovalo je bes u najširim koalicionim krugovima, dakle u DOS-u, i to sasvim nezavisno od njegove borbe za vojvođanska prava. U tom smislu, događaj u Televiziji samo je još jedna kap u čaši koja opasno preti da se prelije.
       Pre dva meseca je Nenad Čanak objavio da Vojislav Koštunica ugovara udružene manevre VJ sa vojskom Republike Srpske. Vest je naišla na širok publicitet i Nenadu Čanku je bez sumnje ulepšalo dan to što su "informaciju" morali da negiraju i SRJ i RS i međunarodna administracija u BiH. Džabe je što je to očigledna besmislica, Čanak, sasvim šešeljevski, uvek ostaje kod svojih izjava. Po nekim, za nas neprijateljskim sajtovima na Internetu i danas se može videti ovaj Čankov citat, a nije nemoguće da je i savezni ministar Goran Svilanović bio u prilici da tumači izjavu visokog državnog funkcionera Čanka nekome u inostranstvu ko nema Čankov smisao za humor.
       O političkoj konstruktivnosti Nenada Čanka imaće priliku da se izjasni Anketni odbor. To nas dovodi na teren odnosa snaga u Pokrajini, koji kaže da bi Čanak, za razliku od onog što se desilo Radi Marinkovu, ipak mogao biti politički amnestiran.
       "Smena Nenada Čanka je malo verovatna, Skupština je konglomerat interesa koji je teško rasplesti. Ne verujem DS-u ni kada darove nosi ni kada preti i ne verujem da imaju snage za tako nešto", kaže Mile Isakov.
       Vojvođanski blok ovih dana vrišti na DS zbog "njegove prevrtljivosti". Vojvođanska vlada (predsednik Đorđe Đukić, DS) praktično je odustala od svoje prethodne odluke da se imenuje Aleksandar Kravić za direktora novosadske televizije i prihvatila imenovanje od Upravnog odbora RTS-a, koje je i po važećem zakonu. (Da bi se razumela situacija, možda treba citirati Jožefa Kasu koji je rekao: da je ispunjeno obećanje o vraćanju osnivačkih prava nad RTV Novi Sad Skupštini Vojvodine, ne bi ni došlo do zategnutih situacija). Demokratska stranka se, tako, u ovom slučaju našla na istoj strani sa DSS, koji je, u svom stilu, dosledno insistirajući na razlikama, objavio kako je "pružanje ruke zakasnelo".
       Već i ovakav pregled jasno pokazuje da unutar koalicije koja ima skoro sva mesta unutar stodvadesetočlanog vojvođanskog parlamenta postoji podela na blokove. Odakle to, kada, barem deklarativno, postoji konsenzus o tome da Vojvodini treba da bude vraćena visoka autonomija? Odatle što je autonomija širok pojam.
      
       Konsenzus
       "Problem je u tome što ne postoje sredstva da se realizuje taj konsenzus", kaže Gordana Čomić, potpredsednik DS i potpredsednik Skupštine Srbije. Tu misli na krajnje komplikovanu ako ne i nemoguću proceduru promene republičkog Ustava koji nam je u nasledstvo ostavio Slobodan Milošević sa svojim ustavotvorcima. Ipak, promene koje zahtevaju Čanak, Isakov i Kasa su okvirima postojećeg Ustava i podrazumevaju ukidanje svega onoga što je Miloševićeva administracija, nezavisno od ustavnog položaja, uskratila Pokrajini ("Autonomija Vojvodine je vraćanje prihoda Vojvodini zakonskim putem" - Gordana Čomić).
       Držanje poslanika DS u Skupštini Vojvodine objašnjava njihovom odgovornošću i doslednošću. "Slučaj Rade Marinkova je prošao kroz proceduru utvrđivanja činjenica. Poslanici DSS-a su napustili Skupštinu i tako se odrekli parlamentarnog sredstva da utiču na odluku o razrešenju, čime nam nisu ostavili drugu mogućnost. Isti odnos imamo i prema slučaju Nenada Čanka - predat je Anketnom odboru i od njegovog izveštaja će zavisiti opredeljenje poslanika DS-a, ma koliko vi u to malo verovali", kaže Gordana Čomić. U parlamentu Pokrajine DS ima 28 poslanika, DSS 14, LSV 23, ali su moguća odstupanja za po jedan zbog "pretrčavanja".
       Suštinsko pitanje je pitanje objektivne podrške koju Nenad Čanak ima za politiku koju vodi za svoje postupke. Dok se to ne utvrdi biće otvoren prostor da drekom i falš-podacima (75 procenata birača za autonomiju iz '74. godine, plus oni koji su za samostalnu republiku, prema Čanku) postigne za sebe poziciju da bude onaj koji će odlučivati o nivou autonomije. A to je suštinski važno pitanje, pored ostalog i zbog toga što aktuelni ustavni predlog polazi upravo od položaja Vojvodine u određivanju položaja ostalih teritorijalnih jedinica u Republici.
       "Opredeljenje građana Vojvodine o autonomiji varira zavisno od prilika u okruženju", kaže Milka Puzigaća iz agencije Skan koja već više od decenije osluškuje puls Pokrajine. "Ono što se sigurno može reći, to je da između 60 i 70 procenata Vojvođana je nezadovoljno statusom Vojvodine. Druga sigurna stvar je da između tog nezadovoljstva i stranačke opredeljenosti nema podudarnosti."
       Fluidnosti stavova o tome koliko treba da bude ovlašćenje Vojvodine, Puzigaća ilustruje istraživanjem s jeseni prošle godine, kada je, pre početka krize na jugu Srbije, 43 procenta građana bilo za ovlašćenja Pokrajine po modelu iz 1974. godine. Međutim, u jeku krize taj broj je pao na 33 procenta, a povećavao se broj onih koji bi da pritisnu tas u korist centralnih nadležnosti. I tako stalno, u zavisnosti od situacije. Može se još reći da je, s obzirom na relativno stabilne prilike, trenutno u porastu broj simpatizera veće vojvođanske samostalnosti i da je sve to skupa u potpunom neskladu sa stavovima žitelja centralne Srbije koji su skloni mnogo manjim pravima za pokrajinu nego što to Vojvođani traže. Građani Srbije, misli se, bez Vojvodine, jednostavno tradicionalno nemaju sklonosti ka regionalnim samosvojnostima, čemu treba dodati i realan strah da su sve takve priče na ovim prostorima bez izuzetka završile u nekoj vrsti separatizma.
      
       Rejting
       Ovog problema je svesna i Gordana Čomić. Inače, stav vojvođanskih demokrata je o ovom pitanju "nešto između sadašnjeg statusa i samostalne republike". To je, pokazuje se, širok dijapazon mogućnosti.
       Rejting stranaka, prema podacima gospođe Puzigaća, je ovakav: DSS je najpopularniji sa 22 procenta, uprkos velikom padu (imala je 30). Trinaest procenata ima DS (ranije 10), i Čankova Liga ima 12,5 procenata (ranije takođe 10). Podaci važe za okolnosti u kojima ne postoji DOS, uz ogradu da je reč o sasvim nepredizbornoj situaciji u kojoj je velika apstinencija i visok otpor ispitanika prema ideji novih izbora. I, da ponovimo, podrška strankama nema mnogo veze sa odnosom prema autonomiji, pa se dešavalo i to da se, recimo, čak kod petine birača SRS detektuje podrška Vojvodini kao samostalnoj republici.
       Najnoviji rezultati istraživanja iz Subotice (sproveo tim Otvorenog univerziteta) takođe kažu da se Čanak ne bi mogao smatrati globalnim liderom, pošto je prema iskazanom poverenju tek na petom mestu, a da bude bolnije sva četiri prvoplasirana su "iz Beograda" (Đinđić, Koštunica, Labus, Dinkić). Ali, i ovde se ponavlja podatak da se čak 70 procenata ispitanih izjašnjava u prilog "visokog stepena autonomije".
       Dok stvari tako budu stajale - a tu se zaista misli i na neefikasnost centralne administracije u prepuštanju određenih (ustavnih) ovlašćenja Vojvodini - postojaće i mogućnost da se Nenad Čanak nameće kao lider u legitimnim potraživanjima severne pokrajine u odnosu na Beograd. Što bučniji, to legitimniji. Što bude bio bučniji, to će lakše moći svoje ponašanje da predstavi kao regularan instrument u borbi za svoje političke ciljeve, makar iza svega stajao samo čist egzibicionizam i dobra zabava nekadašnjeg, a možda i današnjeg, rokera.
       Šteta je, međutim, realna. Ili, kako to reče u poslednjem NIN-u Dejan Mijač, predsednik Upravnog odbora RTS-a koji je doneo tu toliko spornu odluku, "ako je Čanak ljut, ne bi trebalo to da prenosi na Vojvođane".
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ