Uspešnih reformi i uspešne tranzicije iz komunizma u kapitalizam jednostavno nema bez jedinstva reformske vlasti i bez njenog preciznog dogovora sa narodom o žrtvama i nagradama koje ga čekaju na tom putu

      Nije lako biti sindikalac. Eto, zapucaše nezadovoljnici iz Naftne industrije Srbije iz Novog Sada u Beograd. Posle napornog puta, demonstrirali su pred zgradom Vlade Srbije, sat i nešto jače, i to - stojeći. Tražili su, (a šta bi drugo?), veće plate: dajte nam, naravno, naše pare, sve smo mi zaradili, što da drugi troše naše novce. Niko nije pominjao da tu ima i nešto državnih para i državnog monopola i državnog sprečavanja konkurencije. I pošto su već odstojali pred zgradom vlade, sindikalci su onako sindikalno krenuli kućama i skrenuli u kafanu kraj puta. Topli obrok, nego šta, svetla tekovina svetle borbe za radnička prava. I ako neko pomisli kako su se nisovci tu lepo zabavili, grešna mu duša. Protest nam i nije bio neki, vajkali su se sindikalci-štrajkači, ali nam je ručak bio još gori. Pa posle budi sindikalac, budi demonstrant, budi štrajkač.
       Nije lako biti dosovac. Pred one izbore, kada se poslednji put izašlo na crtu Slobodanu Miloševiću, dosovci su svečano napravili dogovor sa Srbijom. Obećali su reforme, reforme, reforme, promene, promene, promene... Biće nam država drugačija, modernija i evropskija, biće nam privreda tržišna i samo tržišna, nećemo od toga odustajati zarad lažnog socijalnog mira... Videli su dosovci, svaki ponaosob, sebe kao Prometeja čija vizija neće biti udavljena u suzama ljudi koji su izgubili posao, i koga rane tranzicije neće zaustaviti na časnom putu stvaranja novog društva i novog čoveka koji će u najmanju ruku jednako poštovati i svoje obaveze/odgovornosti i svoja prava. Težak posao su navalili sebi na leđa dosovci.
       Ali, kada krenu nisovci u Beograd pred vladu, kako da ih novosadski dosovci ne isprate na srećan put. Ako, zakukaju rudari Kolubare, kako da ih ne podržiš, kako da im iz kola ne zatrubiš na pozdrav, naročito ako te je dosovska raspodela vlasti učinila srećnikom koji pod jedan - nije nadležan za štrajk rudara, pod dva - resorni ministri nisu iz tvoje stranke, pod tri - zahtevi štrajkača ne znače zavlačenje ruke u tvoj budžet već u kasu nekog drugog dosovca, pod četiri - nadležni dosovac ti se nešto zamerio, pod pet - imaš dobar rejting u ispitivanjima javnog mnjenja...
       Ako manemo ironiju (“Nije lako biti sindikalac”, “Nije lako biti dosovac”) postaće jasnije da u predizbornim obećanjima i postizbornoj euforiji nisu u najvećem prijateljstvu sa istinom bili ni glasači i simpatizeri DOS-a, ali ni dosovci.
       Ovi drugi su nekako uredno izbegavali da saopšte narodu da ga po odlasku Slobodana Miloševića sa vlasti čekaju “krv, znoj i suze” tranzicije. Setite se samo onog spota u kome je Narodna banka Jugoslavije, računajući na popularnost svog guvernera Mlađana Dinkića, uveravala gledaoce kako će za godinu već imati i automobil i stan i letovati u inostranstvu i ako treba školovati decu na Oksfordu ili Harvardu... Nije, ruku na srce, guverner bio jedini koji je obećavao raj na zemlji, činili su to i ostali dosovci, a možda se jedino Goran Svilanović dobrovoljno isključio iz hora koji je jednoglasno garantovao bolju budućnost odmah iza ćoška.
       Naravno, znali su dosovci da život nije bajka, ali ne možeš u izbornoj kampanji da ljudima obećavaš pad standarda, gubljenje posla, manjak struje i grejanja...
       Nisu ni birači zaboravili slike gladnih ljudi koji umiru na ledenim ulicama tranzicione Moskve, ojađene Mađare koji nisu imali dovoljno novca da plate struju i vodu, rumunske rudare kojima nova vlast nije donela bolji već gori život... Elem, nije da nisu znali za šta glasaju, birajući reforme.
       Iz ponašanja dosovaca izvesno je da oni nisu napravili dogovor o reformama: redosledu poteza, nadležnostima, saradnji. Svako bi hteo da bude isključivi promoter promena i ocenjivač obavljenog odnosno neobavljenog posla. Reforme, to sam ja, poruka je koju emituju dosovci. Predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica neće imati razumevanja za sporost u radu republičke vlade, ali će opravdati zašto nema promena u vojsci ili saveznom sudstvu. Vlada Srbije će ublažavanje tempa reformi pravdati brigom o standardu stanovništva i nikako neće moći da proguta Nebojšu Pavkovića na čelu Vojske Jugoslavije.
      
       Iz bezbrižne udaljenosti G17 plus će profesorski savetovati i Koštunicu i Đinđića šta im valja raditi, ali neće odgovoriti na primedbe da Narodna banka Jugoslavije nije morala da utroši milione na otvaranje menjačnica ili zašto pare za koje smo na Donatorskoj konferenciji bili uvereni da su već u našem džepu, još nisu u njemu. Sa nebeskih visina Otpor reklamira sebe kao doktora koji će hirurški precizno sa tela društva iskoreniti korupciju bez anestezije, propuštajući da podnese svoj bilans prihoda i rashoda. Iz Čačka Velimir Ilić optužuje vladu što još nije ispunio obećanja i otvorio fabriku za preradu otpada, fabriku cigareta i izgradio put od Čačka do Beograda ne sumnjajući ni sekunde u brzopletost svojih želja. Čanak, Isakov i Kasa klikću o moderno uređenoj državi koja podrazumeva onolike autonomije, ali ne vide da njihovo feudalno svojatanje Naftne industrije Srbije nema nikakve veze sa tržišnom privredom.
       Solidarnost je reč koja nedostaje koliko pominjanim rudarima toliko i dosovcima. Niti će Koštunici biti bolje ako Đinđiću crkne krava, niti će Đinđiću biti bolje ako Dinkiću crkne krava, niti će guverneru biti bolje ako predsedniku i premijeru krene loše.
       Uspešnih reformi i uspešne tranzicije iz komunizma u kapitalizam jednostavno nema bez jedinstva reformske vlasti i bez njenog preciznog dogovora sa narodom o žrtvama i nagradama koje ga čekaju na tom putu. Cenu moraju da plate i vlasti kroz gubitak popularnosti i birači kroz početno smanjivanje standarda i socijalne sigurnosti. Da bi cena bila manja nephodan je i dogovor unutar vlasti i dogovor vlasti sa biračima - i zaposlenim i nezaposlenim - i solidarnost zaposlenih u profitabilnijim delatnostima sa zaposlenima u manje uspešnim. Liči na utopiju, ali na njoj i počiva sve što čovek radi.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ