("Ko su bili disidenti", NIN br. 2650)

      Bez obzira na to što nije hteo da uđe u polemiku sa P. Ristićem, nevoljni polemičar Lj. Stavrić je ipak uspeo da na malom novinskom prostoru podeli, kako on smatra, zaslužene packe i ocene mentalnom talibanskom sklopu P. Ristića, levičarskim disidentima, građanskoj opciji koja je prosto uživala u lagodnoj kolaboraciji sa Titovim režimom. Tako olako iskazane "polemičarske" ocene su deo političkih shvatanja i tumačenja društvenih događaja koje može da ima i zastupa svaki čovek. Ali, Lj. Stavrić je prenebregao jednu sitnicu - da nam pruži makar i najmanji argument ili činjenicu kojima bi potkrepio svoje tvrdnje.
       Ta olaka proizvoljnost i površnost u ocenama posebno je došla do izražaja u rečima koje je namenio u svom pravedničkom jurišu profesoru Mihailu Đuriću, koji nesumnjivo spada među najeminentnije i najuglednije ličnosti našeg javnog i kulturnog života. Reći da "Mihajlo Đurić nije kritikovao taj sistem, već ga je osuđivao na način koji to danas čini opozicija u parlamentu u odnosu na vladajući DOS", zbilja je nedostojno i jasno svedoči o svoj bedi duhovne i političke situacije u kojoj živimo. Zar je nastalo doba apsolutnog bešćašća i zaborava, u kome svaki skriboman i nadobudni tzv. polemičar može da izriče besprizivne i neargumentovane osude ljudima koji su svojim delom i celokupnim životnim stavom upravo svedočili o snazi i trajnosti ljudskog dostojanstva i ličnog moralnog primera? Zar je potrebno iznova govoriti šta je u tim olovnim vremenima značilo istupanje profesora Mihaila Đurića u raspravama o donošnjeu Ustava iz 1974. godine, za sve one ljude koji nisu prihvatali tadašnji politički diktat i ideološko jednoumlje?
       Pokazujući jedinstvo svog filozofskog i ljudskog stava, profesor Mihailo Đurić je visoko uzdigao ideal vrline, moralnog uzora i načela. To je ideal koji toliko nedostaje u našem javnom i političkom životu. Porediti danas britke, duboko promišljene i teorijski fundirane stavove profesora Mihaila Đurića sa nemuštim i često primitivnim istupanjima tzv. opozicionih stranaka u našem parlamentu, samo je još jedan dokaz više da živimo u društvu kratkog pamćenja, neargumentovanih napada i sveopšte površnosti i odsustva bilo kakvog ideala i moralnog načela.
       Ovom prilikom Lj. Stavrića podsećam samo na nekoliko stavova iz poznatog teksta "Smišljene smutnje" profesora Mihaila Đurića. "U stvari, potrebu za promenama kao i njihov pravac i obim, izaziva i određuje samo i jedino nacionalistička zaslepljenost koja je poslednjih godina kod nas uzela zastrašujuće razmere, samo i jedino jedan nasrtljivi nacionalizam koji sve više uživa ne samo pravo građanstva već i privilegovan položaj, a koji olako uzima da su isključivost, mržnja i krivotvorenje pravi i najbolji način nacionalnog potvrđivanja. Odbijam da prihvatim nacionalno i državno opredeljenje kao osnovno, najvažnije, najsuštastvenije ljudsko opredeljenje. Ni nacionalno pitanje ni pitanje osnivanja države nemaju više epohalnu važnost..."
       Profesoru Mihailu Đuriću je najmanje potrebno da ga iko brani od nedostojnih i pre svega prizemnih politikantskih napada, jer njegovo delo i životni stav su uvek bili njegovo najtemeljnije uporište i odbrana. Ovde se radi o tome da se ukaže na sve rašireniji manir i pojavu u našem novinarstvu i javnom životu da nije nužno i neophodno voditi računa o elementarnim činjenicama i argumentima kada se iznose ocene o delovanju i radu pojedinih stvaralaca i javnih delatnika, već je dovoljno izreći prevashodno političke osude bez ikakvog poziva na elementarnu logiku, zasnovanost činjenica i valjanu argumentaciju.
       Lj. Stavrić je u svojoj tzv. polemici upravo demonstrirao sve varijetete ovog pogubnog i neostojnog manira. Ako želimo da stvorimo društvo u kome će javnost biti snažan društveni i politički činilac, onda moramo da iznad svega rečima vratimo dostojanstvo i smisao; tako ćemo najbolje braniti i zastupati dostojanstvo i integritet svakog čoveka.
      
       MARINKO M. VUČINIĆ,
       Beograd