Ed Baumajster Mlađi, em Nestor lokalnog televizijskog emitovanja u Evropi i šire, em predsednik žirija na Sedmom međunarodnom festivalu lokalnih televizija u Košicama (Slovačka), prišao je potpisniku ovih redova na žurci posle proglašenja pobednika i rekao mu da ne bi bilo loše da se Jugoslaviji ponovo uvedu sankcije. Ovako kao više nije interesantno; kad god se pojavimo na nekom festivalu, nosimo šnjur, ostalima više nije interesantno da učestvuju.
       Ed se, naravno, šalio, ali ostaje činjenica da je naša zemlja na festivalu u Košicama (od desetog do trinaestog oktobra) od osam mogućih uzela četiri nagrade u konkurenciji nekih 140 programa iz dvadeset zemalja. Dve nagrade osvojila je TV B92, jednu za persiflažu "Pipači hleba", drugu za dokumentarac "Žika", a nagrade za dokumentarne filmove dobili su i TV Čačak ("Duvanski put") i NTV Niš ("Dvadeset prvi vek"). Malo je nedostajalo da i "Bela vila" Televizije Pirot pokupi nagradu, ali su (kako se naknadno saznalo), sa jednim glasom više, pobedili Poljaci.
       Uspeh u Košicama nije iznenađenje. Juna ove godine na MITIL-u u Švajcarskoj (koncept manifestacije sličan košičkom, takmičile su se evropske lokalne i nezavisne televizije i produkcije) od četiri glavne nagrade Jugoslavija je uzela tri, uključujući i Gran pri (četvrtu nagradu - u kategoriji dokumentarnog filma - uzeli su Španci, opet za "necelu dužinu"). Festival u Košicama - a sa tom namerom je i pravljen - bio je prilika da poslenici lokalnih televizija vide gde su u odnosu na druge, šta misle i čemu mogu da se nadaju. Nešto u prezentacijama i na radionicama, više onako između projekcija i na druženjima. Stiče se utisak da su - a govoreći o rejtingu, programskoj orijentaciji, ali i o položaju u društvu i budžetima, naši u evropskoj priči "tu negde".
       Ove godine bili smo prvi put svedoci nekih trendova koji se javljaju na celom kontinentu. Prvo, ponuđeni programi bili su mnogo bolji, što znači da se sada prozvodnji pristupa selektivno i da se biraju projekti u koje će se uložiti više, a sa namerom da se oni razmene ili prodaju. Drugo, izgleda da je vreme samodovoljnih lokalnih stanica prošlo - oni koji se još nisu umrežili, traže način da to urade, a postojeće mreže trude se da pronađu što bolji model funkcionisanja sistema (pri čemu se može primetiti da nijedno od postojećih rešenja, od holandskog Olona do bugarskog Abroa nije idealno). Treće, vreme S-VHS kao televizijskog standarda je definitivno prošlo, pa će nekih dvadesetak posto evropskih lokalnih TV stanica ili morati da zameni tehniku, ili se pomiri sa činjenicom da će ono što proizvedu, moći da emituju samo na svom kanalu. Kada smo 1995. u Slovačkoj osnivali međunarodni festival lokalnih televizija, Roland Kubina, tada organizator, a danas glodur TV mreže Global, predložio je da se za zaštitni znak manifestacije uzme statua Zlatnog prosjaka.
       Po legendi iz Košica, jedan je prosjak, a za života potcenjivan, preziran i sve u tom smislu, uspeo da naprosjači toliko da je na glavnoj ulici u Košicama mogao da sazida velelepnu trospratnu kuću, pa je, da se sugrađanima naruga, postavio na krov svoju statuu. Prema Rolandu, lokalne televizije uvek počinju sa sredstvima primerenim prosjaku, a nadaju se da će da završe sa kapitalom u glavnoj ulici. Za sedam godina postojanja festivala i nešto više od decenije koliko lokalne televizije kao relevantan medij postoje, evropski lokalni televizijski programi još nisu stigli na vrh trospratnice, ali više nisu ni na ulici. Odokativno, na prvom spratu.
      
       RASTISLAV DURMAN