Film "Oluja nad Krajinom" prvi put je potpuno nezapaženo prikazan van Hrvatske u Beogradu u junu ove godine na festivalu Jedan svet. Posle "oluje" koju je izazvao prikazivanjem na HTV-u, narednih nedelja film stiže na Televiziju B 92

      Oluja nad Krajinom", film Božidara Kneževića u produkciji Faktuma, iz Zagreba, nezavisnog producenta koji je dosad prizveo tridesetak dokumentaraca, viđen je u Hrvatskoj najpre na Danima hrvatskog filma, ali ga je tek prikazivanje u emisji "Latinica", Denisa Latina na HTV-u prvog oktobra stavilo u žižu interesovanja. Film u uvodnom delu sadrži arhivske TV snimke koji rekonstruišu događaje koji su prethodili početku rata u Hrvatskoj a onda se koncentriše na strahote koje su se događale u Krajini posle "Oluje".
       Uz te snimke zvaničnici vlasti u Hrvatskoj otvoreno lažu, negiraju zločine a potom se iznose podaci o broju ubijenih, broju zapaljenih kuća uz izjave lokalnih svedoka kao i međunarodnih predstavnika (UN), bivšeg i sadašnjeg predsednika HHO Ivana Zvonimira Čička i Žarka Puhovskog, predstavnika Helsinškog komiteta u Hrvatskoj.
       Posle prikazivanja filma "Oluja nad Krajinom" u emisiji "Latinica" film je u hrvatskom parlamentu okarakterisan upravo od predstavnika političkih stranaka koje su odgovorne za ratnu operaciju "Oluja"- kao ekscesan. Slično se dogodilo u srpskom parlamentu pošto je RTS u julu prikazao film o srpskim zločinima u Srebrenici "Krik iz groba" Leslija Vudheda.
      
       Kako komentarišete činjenicu da je film "Oluja nad Krajinom" napravio naš čovek, dok je film o Srebrenici snimio novinar Bi-Bi-Sija?
       - Najpre više ne znam da li sam ja"naš" čovek jer sam predstavnik takozvane unutrašnje emigracije. Po rođenju sam Crnogorac, studirao sam i radio u Zagrebu a nisam građanin Hrvatske, pa neko može reći da nisam imao legitimitet za pravljenje ovakvog filma. U suštini sam, dakle, apatrid koji nije mogao ostati nezainteresovan za sudbinu moje dojučerašnje zemlje, za sudbinu mojih dojučerašnjih suseda. Osim toga, tu je i moja novinarska prošlost, pa i otuda želja da se istinito i verodostojno progovori o događajima. Tome sam težio i dok sam bio novinar HTV-a, potom YUTEL-a, a kad sam 1991. shvatio da više nema uslova za novinarstvo kakvim sam ga ja zamišljao, prešao sam u kamermane, ratne snimatelje i radio sam za strane poslodavce. Trpeo sam, naravno, na ratištima, pod granatama koje su mi mogle svakog trenutka pasti na glavu ali trpeo sam manje od onih ljudi koji su morali da se slažu i mire sa nečim što intimno nisu prihvatali. Bilo je i direktnih podsticaja za ovaj film od nevladinih organizacija koje su znale šta se događa, zatim bila je tu i činjenica da su zvanični mediji o tim zbivanjima ćutali.
       U Hrvatskoj se našao producent koji je smatrao da je film poput "Oluje" potreban a film je novčano podržalo i hrvatsko Ministarstvo za kulturu. Nenad Puhovski, prvi čovek producentske kuće "Factum" producent je koji je spreman da radi "off filmove" od kojih beži kako oficijelna TV, tako i dukumentaristička produkcija.
      
       Da li u filmu ima materijala koji nisu dosad viđeni?
       - Matarijali su viđeni i poznati ali nisu poznati domaćoj javnosti iz razloga cenzure (u Hrvatskoj). Za ostale sredine ne znam. Iz arhiva HTV-a je 70 odsto materijala. HTV je, kao i sve svetske agencije, te materijale imao istog dana kad su se događaji zbili ali ih nije objavio. Rekonstruisao ih je posle dva-tri dana kao što je, na primer, učinjeno u slučaju sela Grubor, gde je "posebna ekipa" radila na verziji koja je prikazana hrvatskoj javnosti. Tom manipulacijom i falsifikovanjem činjenica se, takođe, bavi moj film i to je druga sporna tačka jer su u taj proces "brain njashinga" bili uključeni i političari. Oni su ,naravno , počeli kampanju protiv prikazivanja filma šest meseci pre nego što je izašao u javnost. Mesec dana pre prikazivanja čak je i predsednik Republike bio optužen da je tražio da se film prikaže na dan kada je počela "Oluja" kako bi se time obezvredio i kriminalizovao domovinski rat.
      
       Sve je vodilo ka tome da se producent, autor pa i sam film u političkom vrenju koje je izazvao, proglasi za neku vrstu medijske kolateralne štete?
       - Znao sam da predmet razgovora posle prikazivanja filma u HTV-ovoj emisiji "Latinica", naravno, neće biti film. Ja sam se našao u emisiji jer predstavnici Ujedinjenih naroda koji se pojavljuju u filmu, nisu mogli doći jer su im to onemogućavala pravila službe ili trenutni službeni položaji na kojima su bili u vreme prikazivanja filma na HTV-u. Tako su se kao sagovornici suočili: predstavnici HDZ-a Maja Frojndlić, advokati Željko Olujić i Ante Nobilo, novinari Vedrana Rudan i Drago Pilsel, bivši član Hrvatskog helsinškog odbora, svedok događaja o kojima film govori i ja kao autor filma. Postignut je izvestan balans. Strana koja je osporavala film bila je mnogo agilnija. Igralo se, međutim ,na emocije, a ne na argumente.
       Na kraju ne treba zaboraviti da je u anketi, koja je bila sastavni deo emisije, a sprovedena sa pitanjem "Da li treba podvrgnuti odgovornosti ratne zločince bilo kojoj strani da pripadaju", sa da, odgovorilo čak 73 odsto gledalaca.
      
       Smatra se da je za ovakve filmove potrebna istorijska distanca?
       - Danas se mnogo brže živi. Tu su i mediji koji nemaju distancu nego deluju odmah,te postoje uslovi da se neka pitanja mnogo brže otvaraju. Na kraju, dužni smo ovakve filmove i svojoj deci pred kojom smo takođe odgovorni, a koju smo unazadili za pedeset godina onemogućivši im da se normalno uključe u svetske tokove.
      
       Nema govora o bilo kakvoj i bilo čijoj krivici ukoliko se ne pođe od individualne. Za šta ste vi krivi, Božidare Kneževiću?
       -Ja osećam krivcu za ono što je učinjeno u moje ime, za Crnogorce koji su krenuli na Dubrovnik, za one četnike Crnogorce koji su spalili nevine Muslimane na Kalinoviku 1992. ili za one koji su progonili Muslimane po svetu. Stidim se, na primer, što sam, kad god sam poželeo, mogao da izađem iz Sarajeva u kome sam proveo ceo rat, jer sam imamo novinarsku legitimaciju.
       Ja nisam radio film jer sam mislio da su Srbi nevini. Ono što je meni u celoj priči zanimljivo, jeste da krivica Srba (a njihova krivica je bila u tome što su slepo verovali u politiku koja im je servirana iz Beograda, o ustaškoj opasnosti, te su se 1991. pobunili i napravili zločin nad Hrvatima u Vukovaru) ne opravdava nikog drugog da radi to isto, da istom merom vraća... Kao što su Srbi 1991. govorili da se svete Hrvatima za 1941, tako se može prihvatiti da se Hrvati moraju njima osvetiti za 1991. i da to čine u Krajini 1995. I onda to ide stalno nekako ukrug jer tom logikom dolazi se do toga da se Srbi mogu svetiti Hrvatima za 1995. Da parafraziram gospodina Čička - to je zatvoren krug iz koga nema izlaza i iz koga nema civilizacijskog pomaka. Nužno je zbog nasleđa i generacija koje dolaze otvoriti ta pitanja.
      
       DUBRAVKA VOJVODIĆ