NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Bez "solidarnosti"

      (Od dopisnika Bete iz Varšave)
      
       Prvo zasedanje poljskog parlamenta, u kojem nadmoćnu većinu ima koalicija levičarskih partija, nekima je izgledalo kao komemoracija pokretu "Solidarnost". Posmrtno slovo izrekao je poslanik-senior, 77-godišnji Aleksander Malahovski koji je otvorio sednicu temperamentnim, emotivnim govorom o gresima političke elite, rođene u slavnim danima "Solidarnosti".
       Učesnik antifašističkog pokreta otpora, zatočenik u sovjetskim logorima, socijalista po ubeđenju, ali kao naučnik i pisac proganjan u komunističkoj Poljskoj, Malahovski je bio jedan od osnivača "Solidarnosti" i dugogodišnji poslanik ovog pokreta. Razočaran politikom svojih kolega, pristupio je Uniji rada i postao jedan od lidera ove partije sa socijaldemokratskim programom koja je na poslednjim izborima odnela pobedu kao koalicioni partner znatno snažnijeg Saveza demokratske levice. Ne krijući uzbuđenje, Malahovski je podsetio da su hiljade patriota dale živote za slobodnu i demokratsku Poljsku, u kojoj će vladati međuljudsko razumevanje i socijalna pravda.
       - Šta ćemo reći umrlima kada se uskoro sretnemo sa njima pred licem Gospoda Boga? - upitao se glasno Aleksander Malahovski i rekao: "Reći umrlima istinu značilo bi da bismo morali priznati da smo krivi za to što su se glupo posvećivali, glupo ginuli, jer današnji Poljaci žive suočeni sa do sada neviđenom mržnjom, borbom svakoga protiv svakoga. Zar ćemo priznati da su među nama ljudi koji se hrane na đubrištima? Ili takvi koji su godinama bez posla i nemaju novca da kupe hleb svojoj deci? Da li ćemo onima, koji su poginuli, takođe reći da je u savremenoj Poljskoj više sporova oko prošlosti, što karakterizuje male narode, nego ozbiljne brige za budućnost, što je odlika velikih naroda? Hoćemo li im reći da ljudi, koji su krivi za otimanje društvene imovine, ostaju nekažnjeni, da se bojimo izaći na ulicu da ne bismo izgubili život?"
      
       Odgovornost lidera
       Svima je bilo jasno da su ove gorke reči bile upućene pre svega ljudima poniklim iz "Solidarnosti" koji su izdali osnovne ideje ovog pokreta i u poslednje četiri godine svojom vladavinom doveli do opasnog produbljivanja socijalnih razlika i najveće stope nezaposlenosti od početka sistemskih transformacija.
       Cenu izbornog poraza platili su pre svega lideri desničarskih stranaka koji su upravljali zemljom pod odavno već izbledelim zastavama "Solidarnosti". Premijer Ježi Buzek povukao se sa položaja predsednika "Izborne akcije Solidarnost", a bivši ministar spoljnih poslova Bronjislav Geremek ustupio je mesto šefa Unije slobode jednom od mlađih lidera "Solidarnosti" Vladislavu Frasinjuku. Obe ove političke grupacije do te mere su se kompromitovale u toku četvorogodišnje vladavine da u novi parlament nisu uvele nijednog svog predstavnika.
       Krajem oktobra održaće se i kongres sindikata "Solidarnost" na kojem će se preispitati odgovornost sadašnjeg predsednika Marijana Kšaklevskog, naslednika legendarnog Leha Valense. Pretpostavlja se da će delegati iz cele Poljske izglasati nepoverenje Kšaklevskom, koji se najpre kompromitovao sramnim porazom na predsedničkim izborima, a zatim je doveo do raspada vladajuće koalicije, koja je oslabljena unutrašnjim sukobima i sektaškim borbama potpuno nespremna izašla na parlamentarne izbore.
       Poslednjih meseci sindikalni lider "Solidarnosti" je potpuno iščezao sa političke scene. Marijan Kšaklevski se nije odazivao ni u jeku predizborne kampanje, što je značilo da se unapred pomirio sa još jednim političkim porazom.
      
       "Rat u vrhu"
       U vreme velike radničke pobune 1981. godine "Solidarnost" je okupila deset miliona ljudi, među kojima je bilo više od milion članova komunističke partije. Zavođenje ratnog stanja desetkovalo je redove ovog pokreta, koji je delegalizovan: njegove vođe su bile uhapšene ili internirane, dok su najuporniji delovali u podzemlju. Zahvaljujući njima vlasti su bile primorane da sa političkom opozicijom razgovaraju za okruglim stolom, što je 1989. godine dovelo do prvih demokratskih parlamentarnih izbora u posleratnoj Poljskoj.
       U obnovljenoj "Solidarnosti" počela je borba za vlast, što su pokazali predsednički izbori 1990. godine, kada se Lehu Valensi suprotstavio kao protivkandidat njegov doskorašnji bliski saradnik i savetnik, a istovremeno prvi demokratski izabrani premijer Tadeuš Mazovjecki. Valensa je pobedio, a Mazovjecki se priključio osnivačima nove partije (sadašnje Unije slobode), koja je kao politička snaga poljskih intelektualaca (Partija centra) zauzela opozicioni stav prema novom šefu države.
       Raslojavanju u redovima do tog momenta homogene demokratske opozicije doprineo je i sam Leh Valensa, koji je kao predsednik Poljske podsticao "rat na vrhu" u ime stvaranja pluralističkog društva. Posle konstituisanja prvih desničarskih partija Valensa je rekao da je Poljskoj potrebna i "leva noga", a to je znatno ohrabrilo postkomunističke snage i njihove pristalice u stvaranju i jačanju Socijaldemokratske partije SDRP (čiji je naziv kasnije promenjen u Savez demokratske levice).
       Još u to vreme Valensa je upozoravao da se "Solidarnost" mora odreći političke funkcije, prepuštajući je strankama, a koncentrisati na sindikalnu aktivnost, na zaštitu prava zaposlenih i kontrolisanje privatizacionih i drugih procesa u okviru tranzicije. Ljudima bez autentične političke biografije, međutim, više je odgovaralo da svoje karijere realizuju pod populističkim parolama i zastavama "Solidarnosti".
       Unutrašnje borbe dovele su do apsurdne situacije 1993. godine, kada su zbog incidenta, koji danas niko ne pamti, poslanici "Solidarnosti" oborili sopstvenu vladu, kabinet Hane Suhocke. Na vanrednim izborima, koje je raspisao predsednik Valensa, pobedili su Savez demokratske levice i Poljska narodna stranka - koalicija koja je vladala do 1997. godine.
       Novi lider sindikata "Solidarnost" Marijan Kšaklevski uspeo je da za kratko vreme integriše desničarske snage. U političkom bloku pod nazivom "Izborna akcija Solidarnost" našle su se razne, uglavnom demohrišćanske, nacionalističke, konzervativne i krajnje desničarske grupacije. Udružena desnica pobedila je na izborima 1997. godine u atmosferi antikomunističke euforije.
       Na opasnost od stvaranja države korporativnog tipa ukazivala je od početka profesor Jadviga Staniškis, poznati politikolog i duhovni tvorac prvobitnog programa udružene desnice. Ispostavilo se da je Valensa bio u pravu kada je tvrdio da "Solidarnost" ne može biti istovremeno sindikalni pokret i vlastodržac.
      
       To više nije "Solidarnost"
       Profesorka Staniškis je verovala da će se novi politički blok pod zastavom "Solidarnosti" suprotstaviti uspostavljanju patološkog modela korporatizma.
       "U zdravom korporatizmu dolazi do pregovora i kompromisa između predstavnika kapitala, rada, državne administracije i samoupravnih organa", tvrdila je ona i naglašavala da korporativne institucije mogu odigrati važnu ulogu u periodima velikog preobražaja (u integraciji sa Evropskom unijom, na primer).
       "Time se ne ograničava demokratija predstavničkih tela, pod uslovom da se korporatizam ne koristi - što je slučaj danas u Poljskoj - kao metoda povezivanja 'kolega', koji umnožavaju svoje bogatstvo i politički uticaj primoravajući vladu na donošenje za njih korisnih mera", upozoravala je Jadviga Staniškis.
       Za poslednje četiri godine broj članova "Solidarnosti" je prepolovljen. Jedni su se ispisali iz sindikata, a drugi su automatski otpali, jer su izgubili posao ili su se našli u privatnim preduzećima koja "ne trpe" sindikalnu aktivnost.
       Sledeći korak u pravcu jačanja vlasti korporativnog tipa učinio je Marijan Kšaklevski osnivanjem "Društvenog pokreta Izborne akcije Solidarnost (IAS)" - političke organizacije koja bi poslušno ispunjavala zahteve sindikata. U rukovodstvu ovog pokreta sindikat "Solidarnost" raspolagao je sa polovinom glasova što mu je davalo apsolutnu kontrolu nad usitnjenim i međusobno posvađanim političkim strankama.
      
       Na nizbrdici
       Kšaklevski nije očekivao da će ova njegova taktika vrlo brzo izazvati otpore većih partija, pa i cepanje "Izborne akcije Solidarnost". Iz ove koalicije počele su da se izdvajaju pojedine stranke, a i regionalne sindikalne organizacije razočarane centralnim rukovodstvom, koje je potpuno zanemarilo interese zaposlenih.
       Premijer Ježi Buzek, koji je istovremeno stajao na čelu "Društvenog pokreta IAS", ponašao se sve češće kao marioneta u rukama Marijana Kšaklevskog. To je iritiralo koalicionog partnera, Uniju slobode, partiju koja se zalagala za radikalnije ekonomske reforme. U maju prošle godine Unija je prekinula politički savez sa IAS-om i iz vlade povukla svoje predstavnike - vicepremijera i ministra finansija Lešeka Balceroviča ("oca poljskih reformi"), šefa diplomatije Bronjislava Geremeka i druge visoke funkcionere.
       Od tog momenta desničarska kola krenula su nizbrdo. Proces raspadanja "Izborne akcije Solidarnost" i Unijino napuštanje koalicije otežali su rad parlamenta. Stvarane su nove frakcije, a izbor Geremeka za predsednika Unije slobode doveo je do raslojavanja i ove partije centra. Uoči ovogodišnjih parlamentarnih izbora preostale čestice ugleda "Solidarnosti" branili su jedino dezerteri. Osnivajući sopstvene političke grupacije (Građanska platforma, Liga poljskih porodica, Pravo i pravda) oni su uspeli da zauzmu mesta u novom parlamentu. Ali, nad njihovim glavama više se ne vijori barjak "Solidarnosti".
       U te poslednje četiri godine desnica je sama sebi nanosila štetu - u korist levice. Septembarski izbori su pokazali da su Poljaci uglavnom glasali "protiv" - protiv reformi sprovođenih na njihovu štetu, protiv kadrovsko-kriminalnih afera i korupcije, pada životnog standarda, produbljavanja privredne krize, alarmantnog rasta budžetskog deficita... Protiv svega toga izjašnjavala se i levica, bez preteranih obećanja da će sve uskoro biti bolje i lepše nego do sada. Sigurno je jedino to da nova vladajuća koalicija apeluje da se u ispravljanju grešaka postigne građanska solidarnost - ovoga puta bez "Solidarnosti", koja je izdala samu sebe.
      
       ILIJA MARINKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu