Poslednje što se moglo očekivati bilo je da se na protalibanskoj predstraži islamskog sveta naiđe na legalnu destileriju alkohola. A upravo na to naišao je u Kveti britanski novinar

      Ulice odzvanjaju pričama o džihadu. Ratnici švrljaju mulalukom i bazarima tragajući za onima koji nisu bili na molitvi u džamiji. Talibani uhode svuda, čak i po predvorjima hotela u kojima odsedaju novinari. Fundamentalistički avganistanski režim nema jače uporište izvan Avganistana od ovoga što je Kveta, najljući pogranični grad Pakistana. Većina lokalnog stanovništva je istog paštunskog porekla, kao i talibani. Mnogi od njih su izbegli Avganistanci. Kveta je bliže avganistanskom gradu Kandaharu - talibanskom centru moći - nego bilo koje drugo mesto. I eto, bačen na tako negostoljubivo mesto, naleteo sam na malu grupu ljudi koji bi se jedino mogli opisati kao heroji. To su ljudi koji peku piće pod samim nosom najdipsofobičnijeg režima na svetu. Poslednje što sam očekivao da ću naći na protalibanskoj predstraži islamskog sveta bila je legalna destilerija. Na kraju krajeva, talibani su bili ti koji su, nedavno, poređali sve do poslednje boce alkohola i preko toga prešli tenkom. Ali Kveta je neočekivani centar pakistanske proizvodnje alkohola - a to nas vraća u vreme kada su ovde bili Britanci.
       U vreme imperije, kolonijalni vladari jačali su organizam dugim gutljajima džina ili viskija, a u Kveti su pumpali velike količine pića za jadnike koji su se našli na granici. Nastankom Islamske Republike Pakistan 1947. godine, sve se to promenilo. Danas se celokupna industrija pića u Pakistanu svodi samo na jednu destileriju u Kveti, još jednu u Karačiju, i na pecaru u Ravalpindiju. One postoje jedino zbog toga da bi se snabdevali - legalno ali diskretno - oni muslimanski posetioci iz drugih delova sveta koji traže specijalne dozvole za kupovinu pića u legalizovanim prodavnicama.
       U rukama privatnih vlasnika, ali pod kontrolom države, ovi potajni poslovi se ne reklamiraju i s naporom se drže dalje od javnosti. Ali njihovo tiho poslovanje sada je dobrodošlo gomili ožednelih novinara koji su se namnožili u Pakistanu. Budući da je uvoz alkohola zabranjen, nekako krajem prošlog meseca presušile su i poslednje kapi naših zaliha iz fri-šopova. No, odjednom su se pojavile neke nove i egzotične vrste kao što su London Dru Gin, Tnjo Hearts Branddž i XXX Rum koje su za ožednele kolekcionare postale glavni proizvod. Veliki deo toga dolazi iz dobro čuvanih, neobeleženih pogona u zaleđu Kvete, tačno iza ugla odakle je proteklih nedelja dolazila najžešća protalibanska galama.
       Nije nikakvo čudo što su ljudi koji upravljaju tim poslovima odbili da pričaju o radnjama kojima se bave. Lokalno stanovništvo u najvećem broju i ne zna šta se dešava iza zidina. Dakle, sve je tajno, kao što je tajno i ime vlasnika ("jedan strani biznismen", kako smo kasnije saznali), ali jedan od radnika je ipak pristao da me na brzinu provede kroz pogon.
       S one strane gvozdene kapije, kad se prođu uniformisani stražari i cisterna maskirana kao vozilo za prevoz nafte, pokazali su mi nadstrešnicu gde su nekad bili originalni kazani u kojima se pekla večernja kapljica za Radjarda Kiplinga. Sada je to zamenjeno zastarelom ali besprekornom proizvodnom linijom koja se nalazi u ozidanoj kuli. Sjajne lule i uglancane bakarne cevi iz nekog drugog vremena grgoljaju i pište dok cede čist alkohol iz melase koja potom odlazi u posebne kace radi spravljanja određenih pića.
       Svi proizvodi ovde, kako će se pokazati, zasnovani su na alkoholu dobijenim preradom mleka kojem se dodaju boja i mirisi da bi što više ličio na tradicionalan viski, brendi, votku ili rum.
       "Ovde ne bismo imali gde da držimo ječam za proizvodnju viskija, a ionako bi to trajalo suviše dugo", objašnjavao je moj vodič dok smo pristupali delu gde se pune boce. Deset smrknutih momaka tu posluje oko nekakvih slavina i obavljaju posao ručno; jedan drži bocu ispod pipe iz koje štrca dovoljna količina da se napuni boca, zatim je dodaje drugom koji je gura ispod prese na kojoj dobija nalepnicu.
       Ovaj neveliki pogon uspeva da iscedi milion litara alkohola godišnje i da to upakuje o standardne boce od 7,5 dl koje u maloprodaji vrede po četiri engleske funte komad.
       Istina, potrebno je malo vremena da bi se naviklo na ukus. Viski više miriše kao votka, ali posle nekoliko gutljaja, miris vas sve više obuzima. Votka malkice miriše na medicinski alkohol, ali ide dobro s tonikom, pod uslovom da ste ga negde nabavili (jer iz nekih razloga u Pakistanu nema dovoljno tonika).
       Nešto kasnije pitao sam vodiča šta njegovi susedi misle o ovom poslu. "Mi njima i ne pričamo šta radimo", odgovorio je. Zbog recesije i povećane verske temperature, prošle godine prodaja proizvoda iz destilerije u Kveti opala je za 40 odsto. Mnogi od zaposlenih postaju višak radne snage, a svakog časa mogu se naći i pod opsadom uspaljene talibanske mase. Najmanje što mi novinari možemo učiniti da bismo podržali njihovu herojsku istrajnost, jeste da sipamo dupla pića.
       (Spectator)