Odmah posle napada Amerike, petog oktobra u celom svetu su izbili protesti. Demonstracije su negde bile mirne, negde na granici eksplozije, a negde su se krvavo završile

      Svet je živeo skoro mesec dana, posle 11. septembra kada su izvršeni teroristički napadi na Njujork i Vašington, u očekivanju američkog odgovora. Pošto Amerikanci nisu odmah odgovorili, bilo je očito da dobro planiraju svoje akcije i da im je potrebno vremena. Ako se neko spremao da barem protestuje protiv američke intervencije, ako ne da joj se suprotstavi, znači da je i on imao vremena. A kako ga je iskoristio?
       Kada su Amerikanci napali Avganistan prvi protesti su počeli odmah nakon obraćanja američkog predsednika Buša naciji u kome je objavio da je počeo rat protiv Avganistana. "Krenuli" su studentski protesti duž cele Zapadne obale. Centar svih aktivnosti bio je kalifornijski univerzitet Berkli. Tihi protesti su počeli odmah posle 11. septembra, jer se predviđao američki odgovor. U organizaciji koalicije protiv rata koja je tražila od studenata da osude terorizam, ali da se usprotive daljem širenju nasilja i rata. Prve večeri u "maršu mira" učestvovalo je više od 5 000 studenata. Međutim, već sutradan su sve lokalne novine podržale predsednika Buša najavljujući tako da je glas "običnih"Amerikanaca na drugoj strani i da većina Amerikanaca podržava Bušovu odluku. (Osim, naravno, američkih muslimana čiji se glas ne čuje iz straha da ne upadnu u deo potere za islamskim teroristima). Bledi, ali, ipak, protesti mladih akademaca potiču od sve većeg straha obrazovanih Amerikanaca da će Amerika postati "fenomen" a ne civilizacija.
      
       Protesti u Evropi
       Posle manjih protesta u Vašingtonu to bi bilo sve za sada, ali koalicija levičarskih grupa i nezavisnih intelektualaca organizovana u međunarodnu organizaciju A.N.S.W.E.R (Act Now to Stop War End Racism - delujte odmah da zaustavite rat i rasizam), planira antiratne demonstracije širom zemlje u 50 do 100 gradova Amerike, za 27. oktobar. Njihov predstavnik Sara Sloan rekla je za "Njujork tajms" da među njima ima mnogo ljudi koji su izgubili svoje voljene 11. septembra, ali da shvataju da će ovaj rat odneti stotine hiljada života u Avganistanu.
       "Verujemo da pravi odgovor leži ne u ovom ratu, već u promeni američke politike na Srednjem istoku. Rat u Avganistanu služi da bi se proširili interesi Sjedinjenih Država u tom regionu ... u kome se nalazi dve trećine svetskih izvorišta nafte."
       Talas protesta počeo je prošlog vikenda i u Evropi, prvo u Velikoj Britaniji, zemlji koja se, od prvog dana, uključila u američku kampanju. Pored manjih protesta u Glazgovu, Njukaslu... najveći je bio u Londonu, što bi zaista moglo da predstavlja iznenađenje, jer je London pun Pakistanaca prema kojima većina građana nastupa neprijateljski.
       Prema procenama policije više od 20 hiljada demonstranata (po njihovim procenama - 50 hiljada) prošlo je ulicama Londona. Pošavši od Hajd parka, preko Pikadilija i Trafalgar skvera, demonstranti su prošli pevajući i uzvikujući antiameričke parole. Nekolicina je pokušala da zapali američku i britansku zastavu, ali policija ih je u tome sprečila. Sve je proteklo, uglavnom, mirno.
       Demonstracije su održane i u Nemačkoj. Procene su, kao i uvek različite. Od 25 do 50 hiljada. Najviše demonstranata pojavilo se u Berlinu i Štutgartu, gde je većina američkih baza. Za Nemačku to nije ništa čudno. Mladi Nemci, prema mišljenju mnogih poznavalaca nemačkih prilika, jesu od najnemilitantnijih na svetu (uključujući tu i neonaciste koji se, zasad, "bave" samo Nemačkom) što im je ostatak sveta godinama "utucavao" u glavu.
       Usledili su protesti i u Švedskoj, Italiji...
       U Italiji je desetak hiljada ljudi marširalo između Peruđe i Asizija (pokrajina Umbrija). Neki su podržavali Amerikance, a neki protestovali protiv rata u Avganistanu (svi u istoj koloni). Ovaj marš je bio već ranije zakazan kao godišnji mirovni protest, pa su neki iskoristili priliku...
       Kao i u Australiji. Održane su demonstracije u Sidneju, Melburnu, Pertu, Adelaidi. To je, međutim, bio "plod" višemesečnih pokušaja da se održe demonstracije protiv militarizacije kosmosa.
       Poslednji smo reagovali Grci i mi. Grci su protestovali u Atini i Solunu, gde su posipali beli prah po ulicama ("antrax") a u Beogradu je pedesetak ljudi izašlo pred američku ambasadu u znak protesta, valjda zato što su Hrvati prvi počeli da dobijaju pisma sa belim prahom i tako se "pridružili" svetu pre nas.
      
       Protest u islamskom svetu
       Kao što se moglo očekivati odmah posle napada usledili su protesti i u muslimanskim zemljama. Iako je posle 11. septembra indonežanska predsednica Megavati Sukarnoputi izjavljivala da podržava američku borbu protiv terorizma, dan posle napada Amerike na Avganistan indonežanski ministar spoljnih poslova Hasan Virajuda izrazio je u ime indonežanske vlade "duboku zabrinutost zbog vojnih akcija preduzetih protiv Avganistana".
       Zatvorene su američka, britanska, francuska i kanadska ambasada, a obećana je zaštita i drugim zapadnim ambasadama u strahu od reagovanja militantnih grupa kojih ima i previše u ovoj najmnogoljudnijoj muslimanskoj zemlji. Do demonstracija je došlo nekoliko dana kasnije, ali malu grupu demonstranata policija je rasterala vodenim šmrkovima i suzavcem.
       Demonstracije u Turskoj i Jemenu su bile takođe neočekivano mirne.
       U Turskoj je oko 200 demonstranata izašlo ispred američke vojne baze uzvikujući otrcanu frazu: "Džankee go home" i razišli se kućama.
       U Jemenu (Aden) su eksplodirale dve bombe, postavljene u kontejnere za đubre, ali nije bilo povređenih. U blizini Adena, prošle godine, dignut je u vazduh američki razarač i tom prilikom je poginulo 17 mornara a 39 ih je ranjeno. Za to je optužen Osama bin Laden čija porodica, inače, potiče iz Jemena.
       Najkrvaviji neredi povodom američkog napada dogodili su se u Nigeriji. Posle protesta muslimani su izvršili juriš na hrišćane (Nigerija je dvonacionalna zemlja u kojoj vlada muslimanska većina). Strahuje se da je do sada poginulo nekoliko stotina ljudi. Iako zvaničnici u Nigeriji tvrde da je, posle dva dana, vojska uspostavila kontrolu, muslimanske i hrišćanske bande i dalje pljačkaju po selima i predgrađima gradova.
       Bilo je napeto i u indijskom gradu Kalkuti, gde je na ulice izašlo više od 70 hiljada ljudi koji su tražili da se zaustavi "terorizam nad Avganistanom".
       Najžešća podrška Avganistanu bila je, kao što se i očekivalo, u Pakistanu. Pakistan se graniči sa Avganistanom i predstavlja takođe militantnu muslimansku zemlju u kojoj veliki uticaj imaju islamski šeici i mule. Predsednik Pervez Mušaraf teškom mukom održava mir u zemlji, a sada kada je pristao, (milom ili silom) da ustupi Amerikancima neke vojne baze i aerodrome, nalazi se još pod većim pritiskom ekstremista, zapravo nalazi se pred nerešivim izborom: kako da manje pogreši.
      
       Druga vremena
       Najžešći neredi su izbili po dolasku američkog državnog sekretara Kolina Pauela. U Kveti (uporištu talibana u Pakistanu) i Pešavaru, manje u glavnom gradu Karačiju, zatvorene su radnje, zaustavljen posao i izbile su demonstracije. Organizatori su hteli da prisile vladu da Amerikancima otkaže "gostoprimstvo". A organizatori su talibanska koalicija sastavljena od 35 islamskih grupacija.
       Na demonstrante je poslata paravojna milicija koja je ubila dvojicu a ranila šestoro ljudi.
       Glavni organizator demonstracija širom Pakistana je Jamiat Ulema Islam (Jamiat - i - Ulema - i - Islam) lider militantne religiozne partije.
       Očigledno je da je ceo svet uzbuđen zbog događaja od 11. septembra i posle američke intervencije. Očigledno je da mnogi narodi i mnoge države ne žele više nikakav rat, ali ne priželjkuju ni terorizam, koji je za druge jedini način da svet obrati pažnju na njih i njihove probleme. Mada mnogi odobravaju intervenciju i odmazdu Amerikanaca ipak se uvek nađu protivnici (muslimani u ovom slučaju), mirotvorci, humanisti i borci protiv svih vrsta nepravdi. Veliko je pitanje zašto su ovi protesti ispali tako bledi, tako minimalni i zašto su mnogi to iskoristili samo kao povod da protestuju. Možda je to tek početak, možda ljudi još nisu spremni, možda su još iznenađeni. Moguće da je Amerika već postala "fenomen" a ne civilizacija. Ili su ljudi prihvatili njenu ulogu i uzdržavaju se iz komformističkih razloga i straha, čak i muslimani.
       U univerzitetskom kampu u Njukaslu (V B) 21-godišnja studentkinja Keri Šerman žali se novinama (Guardian) da niko neće da joj pomogne da istakne parolu (rukom napisanu na velikom platnu) "Stop the Njar. "Finansijska realnost", kaže Keri. Nedostatak novca je sve radikalne studente pretvorio u karijeriste. Mnogi britanski studenti smatraju da tako mora da bude. Mat Vud, student ekonomije, tvrdi za sebe da je "hrišćanin". I kaže: "Kao hrišćanin, ne slažem se sa vojnim akcijama, ali u ovom slučaju ne vidim drugu opciju. Teško mi je, jer će još mnogo ljudi umreti."
       Sve ovo je vrlo vrlo daleko od nečega na šta podseća i po akterima drame i njenim činovima i scenariju. Na rat u Vijetnamu. Sve je isto, američki vojnici i studenti i beskućnici. Samo se svet promenio. I tek će se promeniti.
       Muslimani daju, prećutno, podršku Bin Ladenu i talibanima. "Stavljaju" njegove slike i na poruke na mobilnoj telefoniji. Zovu ih u pomoć kad im trebaju, ali ne protestuju i "odriču" ih se kao danas u Sarajevu. I njima je potreban američki novac.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ