NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

U slobodnoj državi

      Imala je afrička zemlja predsednika, ali imala je i kralja. Oni su pripadali različitim plemenima. Njihovo plemensko neprijateljstvo bilo je staro, a sa dolaskom nezavisnosti njihove uzajamne strepnje dostigle su kritičnu tačku. Kralj i predsednik su spletkarili sa lokalnim predstavnicima belih vlada. Belcima se kralj dopao kao ličnost. Ali predsednik je bio jači; nova vojska je u celosti bila njegova, sastavljena od pripadnika njegovog plemena; i tako su belci odlučili da predsednika treba podržati. Konačno, ovog vikenda, predsednik je mogao da pošalje svoju vojsku protiv kraljevog naroda.
       Teritorija kraljevog naroda ležala je na jugu i još uvek je bila poznata po svom kolonijalnom nazivu Južni kolektorat. Tamo je radio Bobi, i to kao administrativni službenik u jednom od odeljenja centralne vlade. Ali celu ovu kriznu nedelju proveo je u glavnom gradu, udaljenom četiri stotine milja, na seminaru posvećenom razvoju zajednice; a u glavnom gradu nije se video ni trag rata ili krize. Na seminaru je bilo više engleskih nego afričkih učesnika; Afrikanci su bili dobro obučeni i dostojanstveni, i malo su govorili; i seminar se završio u nedelju, hladnim ručkom u prostranoj bašti u delu grada koji je još uvek predstavljao englesko predgrađe.
       Bila je to nedelja kao svaka druga u glavnom gradu, koji je, uprkos iseljavanju belaca u Južnu Afriku i uprkos proterivanjima, ostao engleskoindijski proizvod u afričkoj divljini. Ništa nije dugovao afričkom umeću; ništa nije ni tražio. Nedaleko od glavnog grada nalazila su se sela, poludnevni izleti za turiste. Ali u glavnom gradu Afrika se pokazivala samo u polutropskim baštama u predgrađima, u turističkim izlozima sa rezbarijama i predmetima od kože i sa bubnjevima i kopljima, i u nezgrapnim livrejisanim dečacima u novim turističkim hotelima, u kojima su beli ili izraelski supervizori uvek bili u blizini. Afrika je ovde bila dekor. Čarolija za belog posetioca i izgnanika; čarolija i za Afrikanca, čoveka proteranog iz šume, kome se, u gradu, s dolaskom nezavisnosti, činilo da je dobio celovitu civilizaciju. Još uvek je to bio kolonijalni grad, sa kolonijalnom čarolijom. Svi su se u njemu nalazili daleko od kuće.
       U baru "Nju Šropšira", nekada rezervisanom samo za belce, sadašnjem glavnom mestu za međurasna upoznavanja, poznatom po rasnim "incidentima", belci su nosili raskopčane košulje i pili pivo. Afrikanci su pili jača, lepša pića ukrašena koktelštapićima i nosili engleska odela. Kosa im je bila razdeljena nisko na levoj strani i sva prebačena na desnu, u stilu poznatom gradskim Afrikancima kao engleski stil.
       Afrikanci su bili mladi, u dvadesetim godinama, i punački. Umeli su da čitaju i pišu, i bili su visoki državni činovnici, političari ili rođaci političara, direktori i šefovi nedavno otvorenih ogranaka velikih međunarodnih firmi. Oni su bili novi ljudi zemlje i u sebi su videli ljude od moći. Nisu platili za odela koja su nosili; u nekim slučajevima naredili su da se krojači proteraju. Došli su u "Nju Šropšir" da bi ih belci primetili i zapazili, ma koliko prolazno; da bi im se udvarali; da bi pravili probleme. U baru nije bilo Azijata: slobode koje je nudio bile su samo za crnce i belce.
       Bobi je nosio žućkastu pamučnu košulju tipa koji je postao poznat kao "domorodačka košulja". Nalikovala je tunici, sa kratkim, širokim rukavima i bez kragne; materijal, sa jasnim "domorodačkim" crvenocrnim šarama, zamislili su i istkali u Holandiji.
       Mali, mladi Afrikanac za Bobijevim stolom nije bio domorodac. Bio je, kako je brzo saopštio Bobiju, Zulu, izbeglica iz Južne Afrike. Nosio je svetloplave pantalone i belu košulju, a razlikovao se od ostalih Afrikanaca u baru i po štofanoj kapi, sa škotskom šarom, s kojom se, duboko utonuo u svoju stolicu, neprekidno igrao, stavljao je na glavu i navlačio na oči, koristio je kao lepezu, naslanjao na grudi i gnječio svojim ručicama, kao da obavlja kakve izometrijske vežbe.
       Razgovor sa Zuluom nije bio lak. I govor mu je bio sav rastrzan. Kralj i predsednik, sabotaža u Južnoj Africi, seminari, turisti, domoroci: skakao je s teme na temu, ne unoseći se, ne povezujući jednu stvar s drugom. A štofana kapa gotovo da je bila deo njegove neuhvatljivosti. Kapa je činila da Zulu deluje čas kao dendi, čas kao eksploatisani radnik iz južnoafričkih rudnika, čas kao američki muzičar, a ponekad čak kao revolucionar, što je, kako je rekao Bobiju, doista bio.
       Bili su zajedno već više od jednog sata. Časovnik je pokazivao skoro pola jedanaest; za Bobija je to bilo kasno. Tada, posle tišine, koju su proveli gledajući po baru, Zulu reče: "U ovom gradu sada ima čak i belih kurvi."
       Bobi, zagledan u pivo koje je pijuckao, ne žureći, izbegavajući da susretne Zuluov pogled, oseti zadovoljstvo što se razgovor napokon dotakao seksa.
       "To nije lepo", reče Zulu.
       "Šta nije lepo?"
       "Gledajte." Zulu se uspravio, s kapom na glavi, i zavukao ruku u džep, isturivši pri tom mali ali dobro razvijen grudni koš, čvrst pod belom košuljom. Izvadio je novčanik i prešao palcem preko ruba mnogih novih novčanica. "Mogao bih sada da idem na razna mesta gde bi me zbog ovoga dobro primili. Mislim da to nije lepo."
       Bobi pomisli: ovaj dečak je kurva. Bobija su nervirale afričke kurve u hotelskim barovima. Ali pripremio se za cenkanje. Rekao je: "Ti si hrabar čovek. Hodaš gradom sa svim tim novcem. Ja nikada ne nosim više od šezdeset ili osamdeset šilinga."
       "Treba vam bar dvesta za bilo šta u ovom gradu."
       "Sto najviše - dovoljno za mene."
       "Kako vam drago."
       Bobi podiže pogled i zagleda se u Zulua. Zulu nije ni trepnuo. Bobi je morao da skrene pogled.
       Bobi reče: "Vi Južnoafrikanci, svi ste arogantni."
       "Mi nismo kao ovi vaši domoroci. Ovi ljudi su najveće neznalice na svetu. Pogledajte ih."
       Bobi pogleda Zulua. Tako je mali za jednog Zulua. "Moraš da paziš šta govoriš. Mogu te proterati."
       Zulu se rashladi kapom i okrenu se. "Zašto ove bele žene žele da budu sa domorocima? Do pre nekoliko godina domoroci nisu smeli ni da uđu ovde. Gledajte sada. Nije to lepo. Mislim da to nije lepo."
       "U Južnoj Africi sigurno je drukčije", reče Bobi.
       "Šta biste hteli da čujete, gospodine? Čujte, reći ću vam nešto. Meni je u Južnoj Africi bilo sasvim dobro. Imao sam svoje piće. Imao sam svoje žene. Ne biste verovali."
       "Verujem da su te mnogi ljudi smatrali privlačnim."
       "Reći ću vam." Zuluov glas se utišao. Konspirativno je počeo da iznosi imena južnoafričkih političara sa čijim je ženama i kćerkama spavao.
       Bobi, zagledan u Zuluovo napeto malo lice, u oči koje su izražavale toliki bol, oseti saosećanje i uzbuđenje. Bilo je to afričko ushićenje: zaboravio je na svoju nervozu.
       "Južnoafrikanci", reče Zulu ponovo podigavši glas. "Ovde te nikada ne ostavljaju na miru. Uvek te traže. 'Jeste li iz Južne Afrike?' Dojadila su mi već ta proganjanja."
       "Ne mogu im zameriti."
       "Pomislio sam da ste vi Južnoafrikanac kada ste ušli."
       "Ja!"
       "Oni uvek sednu uz mene. Uvek žele da započnu razgovor."
       "Baš je lepa ova kapa."
       Bobi se nagnu da bi dotakao kariranu kapu, i za trenutak su je zajedno držali; Bobi je opipavao materijal, Zulu je dozvoljavao da opipava kapu.
       Bobi reče: "Da li ti se dopada moja nova košulja?"
       "Ni mrtav ne bih obukao jednu od tih domorodačkih košulja."
       "Boja je u pitanju. Mi ne možemo da nosimo one divne boje koje vi nosite."
       Zuluov pogled postade tvrđi. Bobijevi prsti su klizili duž kape dok se nisu našli pored Zuluovih. Tada on pogleda prste, rumene pored crnih.
       "Kada se ja ponovo rodi...", Bobi zasta. Počeo je da govori pidžin1; to neće proći kod Zulua. Podigao je pogled. "Kada bih ponovo došao na svet, želeo bih da dođem s tvojom bojom." Glas mu je bio tih. Prsti su mu se pomerali po kariranoj kapi dok nisu pokrili jedan Zuluov prst.
       Zulu se nije micao. Njegovo lice, kada ga je podigao prema Bobijevom, bilo je bezizrazno. Bobijeve plave oči se ovlažiše i kao da odlutaše u daljinu; tanke usne su mu zadrhtale, gotovo iskrivljene u poluosmeh. Između njih dvojice zavladala je tišina. Tada, ne pokrenuvši ruku i ne menjajući izraz, Zulu pljunu Bobiju u lice.
       Za trenutak Bobijevi prsti se zadržaše na Zuluovim. Potom skloni ruku, pronađe maramicu, obrisa lice; a kada je vratio maramicu u džep, oči su mu i dalje piljile u Zulua, usne su i dalje bile iskrivljene u svom poluosmehu. Zulu se nije ni pokrenuo.
       Bar je sve video. Crnci su blenuli, belci su skretali pogled. Razgovor je zapeo, potom se obnovio.
       Bobi usta. Zulu je nastavio da gleda, sada u prostor, ne menjajući nivo svog pogleda. Bobi namerno vrati stolicu na mesto. Potom, punačak i sa izgledom žrtve u svojoj opuštenoj, lepršavoj domorodačkoj košulji, ne spuštajući pogled, s levom rukom uz bok dok se desna trzala u laktu, on krenu prema vratima sa ukočenim osmehom na licu.      
      
       1)      Naziv za pojednostavljeni engleski jezik i žargone koji se govore u raznim delovima sveta (na Dalekom istoku, u Zapadnoj Africi i dr.) (Prim. prev.)
      
       V. S. NAJPOL:
      
      

Odlomak koji donosimo predstavlja uvodni deo romana U slobodnoj drŽavi koji je Rad obnovio za ovogodišnji Sajam knjiga. Za Bobija, junaka tog romana, prevodilac i pisac David Albahari kaže da je, verovatno, jedan od najupečatljivijih likova iz Najpolovih dela. On, dodaje Albahari, nije izdvojen samo svojom nepripadnošću sredini u kojoj živi (belac, Englez, u novoj, nezavisnoj afričkoj državi), već i činjenicom da je homoseksualac, što ga izbacuje iz kruga kojem bi trebalo da pripada (vladina kolonija, svet belaca)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu