Prvih desetak dana na Bemusu protekli u znaku nekoliko vrhunskih umetničkih dometa

      Milena Miloradović
       Ako su prvih desetak dana na Bemusu protekli u znaku nekoliko zaista vrhunskih umetničkih dometa, sama završnica ukazala je da se, prilikom kreiranja programa, ozbiljno mora voditi računa o svim elementima, računajući i pojedinačnu proveru i verodostojnost biografija potencijalnih učesnika. Konačni bilans utisaka, na kraju festivala koji je trajao četrnaest dana i na kome je izvedeno čak 25 programa, svešće se na pravu meru i dužine i platežne moći beogradske publike.
       Jedan od retkih koncerata za koji su ulaznice unapred prosto razgrabljene i na koji se ulazilo kako se znalo i umelo, bio je gigantski projekat integralnog izvođenja šest Bahovih Brandenburških koncerata. Da se ovih partitura, pojedinačno, malo ko i malo kada prihvatao poznato je. U svetskoj diskografiji samo najbolji ansambli sa odabranim solistima ostavili su tragove, mora se pretpostaviti, iz opreza i straha ostalih da će povrediti jedno od svetih mesta u Bahovom opusu i muzičkoj istoriji.
       Pre nekoliko godina, jedan učenički orkestar, sastavljen od mladih svirača Muzičke škole "Stanković", vođen odvažnošću i entuzijazmom Obrada Nedeljkovića, izveo je tri Brandenburška koncerta. Unapred, većina posmatrača slutila je nešto blisko kataklizmi da bi se, na kraju, pokazalo da su strahovanja bila neosnovana. Dakle, čuda su uvek moguća i sa one strane sa koje ih niko ne očekuje.
       Nešto slično, ali u sasvim obrnutom smislu, dogodilo se na Bemusu kada su nam u goste došli članovi Bečkog kamernog orkestra, sa ekipom solista u koju se, po definiciji, nije moglo posumnjati da li će se dočekati na noge u svakom trenutku. Koncert je, razume se, ličio na veliki muzički maraton na kome je valjalo trčati i brzo i spretno i, razume se, sa odgovornošću bez poređenja. Sam početak ličio je na zagrevanje pred generalnu probu i, kako su se koncerti ređali jedan za drugim, sve je više postajalo jasno da se tu potkrala neka zabuna. Neuigran gudački sastav, solo prodori tamo gde im mesta nema, izvesna aljkavost u sviranju, pomalo amatersko držanje na podijumu, sve to, bila je lako lomljiva osnova na kojoj su solisti mogli da valjano urade svoj deo posla. Čak ni blistava Irena Grafenauer koja je, mora se reći, na ovogodišnjem Bemusu ponela ogroman teret i dovodila publiku u stanje opčinjenosti, ostala je bleda i bez podrške. Nešto slično dogodilo se i našem Ljubiši Jovanoviću i violinistkinji Vesni Stanković. Kasnije se saznalo da naši prijatelji iz Beča češće sviraju muziku lakšeg žanra i da im ovakav poduhvat nije neko trajno opredeljenje. Neka na tome i ostane, kao pouka za neki naredni put.
       Naredne večeri, u udarnom večernjem terminu Bemusa pojavio se Hor monaha manastira Kovilj sa programom sastavljenim od, reklo bi se, svakodnevnih dužnosti monaha. Lepo je bilo slušati ih u njihovoj iskrenosti i spontanosti. Podržala ih je i publika poštujući njihovo lako i dirljivo uzbuđenje. Ali, Bemus je ipak opstao kao festival profesionalaca, makar da oni nekada i nisu bivali na visini zadataka. Na nekom drugom mestu, u drugačijim okolnostima, ovakav koncert slušali bismo sasvim drugačije i, verovatno, uzbuđenje bi bilo obostrano.
       Poslednje veče Bemusa, kao i prvo, pripalo je Beogradskoj filharmoniji. Ako su na početku bili sami u simfonijama Mocarta i Gustava Malera, na kraju, pridružili su im se francuski violinista Reno Kapison i jedan od najboljih perkusionista Nebojša Živković na marimbi. Ako je Beogradsku filharmoniju, na otvaranju, sigurnom rukom vodio Uroš Lajovic, na kraju, to je bitno drugačije činio gost iz Nemačke Johanes Goricki. Onaj ko je Filharmoniju slušao oba puta, morao je pomisliti da se tu, zapravo, nije radilo o istom orkestru. To samo znači da se, konačno, i u našoj sredini, mora legitimisati činjenica da orkestar određenog ranga prikazuje rezultate u srazmeri sa umećem i sposobnostima dirigenta.
       Reno Kapison, violinista, predstavljen nam je kao zvezda u usponu na malo kome dostupnom pijedestalu najboljih. Svirao je na Stradivarijusovoj violini čarobnog zvuka, prefinjeno, sa širokom paletom tonskih boja, bez želje da nekoga fascinira. Iako ga je u Koncertu za violinu Sergeja Prokofjeva čekao najozbiljniji tehnički izazov, za one koji tu muziku ne poznaju do detalja, to je ostala tajna. Naime, Reno Kapison je, u stilu starijih majstora violine, obavio svoj umetnički zadatak sa jednom retko viđenom skromnošću i smernim potčinjavanjem muzici koju izvodi. Posle violinista čija se imena izgovaraju sa uzdahom, Julijana Rahlina i Maksima Vengerova, lepo je bilo videti da se tradicionalni, neko će reći, konzervativni pristup umetničkim disciplinama nije izgubio zauvek i da još ima svoju visoku cenu.
       I na kraju, Nebojša Živković, obožavan i kao ličnost i kao muzičar svuda gde se pojavio, računajući i našu koncertnu salu, izveo je sopstveni Koncert za marimbu i orkestar. Da li je uvek najbolje kada se kompozitor i izvođač nađu u istoj ličnosti? Sasvim slučajno, pre samo neki dan, u jednoj televizijskoj emisiji govorio je veliki pijanista prošloga veka Nikita Magalov. Objašnjavajući mladim pijanistima smisao poštovanja napisane partiture, pomenuo je Sergeja Rahmanjinova, uz opasku da pijanista Rahmanjinov pristupa partiturama kolega autora kao kompozitor. Pod njegovim prstima, Šopen više liči na kompozitora Rahmanjinova, na primer.
       U slučaju Nebojše Živkovića, možda je bilo bolje da je Koncert napisao neko drugi, jer ovde je konačno pobedio kompozitor. Gusto orkestarsko tkivo učinilo je svoje. Marimba, instrument velikih mogućnosti i potcenjene lepote, borila se bez naročitog uspeha sa orkestrom. Nebojša Živković izvođač ostao je u senci Nebojše Živkovića kompozitora.
       Ipak, sve se dobro završilo. Publika je tražila svoje parče zadovoljstva i dobila ga je. Živković je na bis izveo nešto prelepo i duboko natopljeno ritmovima Balkana. Biće najbliže istini ako kažem da je na ovom koncertu najlepši deo bio upravo taj mali dodatak.