Ono što ja zaista pokušavam da uradim je da napravim jedan miks koji odražava sve to moje iskustvo, otkako sam bio dete pa do danas

      Ime Pitof je nastalo od petite Kristof, mali Kristof. On je reditelj, autor specijalnih efekata, montažer i muzičar u filmu Vidok, koji je nedavno, na francuskoj premijeri koja je bila nepunih nedelju dana pre beogradske (u okviru Nedelje francuskog filma pod pokroviteljstvom Unifransa i ambasade Francuske) izazvao potpuno oduševljenje publike. Njegovo pravo ime je Žan Kristof Komar, ali projekte uvek potpisuje nadimkom. Prepoznatljiva je njegova nekonvencionalnost; kada ide na prijem kod premijera, parkira svoj bicikl između limuzina ostalih zvanica.
       Karijeru je započeo 1979. kao asistent reditelja i montažer na reklamnim i dugometražnim filmovima. Pionir numeričke slike u Francuskoj, Pitof ulazi na velika vrata 1986. na polju specijalnih efekata radeći na reklamnim i muzičkim spotovima, kao i filmovima velikih imena kao što su Lars fon Trir, Vim Venders, Matju Kasovic, Mišel Blank (Kan 1994. glavna nagrada za specijalne efekte) Mark Karo, Žan Pjer Žene, Žan Žak Beneks i mnogi drugi. Radio je na filmovima kao što su Delikatesna radnja, Grad izgubljene dece, Asteriks i Obeliks protiv Cezara, Jovanka Orleanka, Veliki zamor, Posetioci, Osmi putnik... Pitof je inače, autor programa o upotrebi specijalnih efekata visoke rezolucije koji se koristi u dugometražnim filmovima. Vidok je u tom smislu pravo malo remek-delo jer je za osnov animacije poslužila kolekcija starih fotografija/ploča Pariza; radnja se odvija u Parizu 1830. godine. Ujedno, to je njegov prvi film. U beogradskom Hajatu razgovaramo sa Pitofom koji je bio gost na Nedelji francuskog filma.
       - Snimanje filma je oduvek bio moj san. Već godinama radim s različitim autorima u toj oblasti, ali, jednostavno, nisam se osećao spremnim da snimim svoj film. Da ga sam napravim. Radio sam reklame, specijalne efekte, i jednog dana me je Žan Pjer Žene pozvao da idem u Los Anđeles da radimo Osmog putnika. On me je i ohrabrio za taj početak. Pre toga sam bio potpuno okupiran specijalnim efektima, radio sam 25 sati dnevno, radio sam reklame, muziku za film, nisam ni imao vremena za jedan takav projekat. I onda, dok sam tako čekao tamo u LA, razmišljao sam o tome da napravim svoj film. Treba da zahvalim Žan Pjeru što me je "izvukao" iz Francuske i iz kompanije u kojoj sam radio i doveo me u LA. Imao sam vremena da razmišljam i da dođem do zaključka da sam sada spreman da sam napravim film. I kad sam se vratio u Pariz, radio sam na još dva filma, opet na vizuelnim efektima, ali sam smišljao svoj film, kako da ga napravim, kako da ga snimim. Zaista sam želeo da snimim svoj film, i razmišljao sam kakva bi to vrsta filma trebalo da bude. Sve vreme je u mojoj glavi bio nekakav vazduhoplov, neka radnja koja se dešava u vazduhu. Onda sam počeo da mislim o samoj priči, o detaljima. A onda sam sreo producenta, koji me je u stvari usmerio na priču o Vidoku s početka devetnaestog veka. Kada sam video scenario, bio sam zaista impresioniran atmosferom, tim vremenom, epohom, i uopšte celinom, tako da sam odlučio da će to biti to. Tako sam i doneo odluku da će to biti moj prvi film.
      
       Šta će biti vaš sledeći projekat?
       - Verovatno onaj vazduhoplov o kome sam pričao. Ja sam pilot, pored toga što se bavim filmom, to je moja velika ljubav. Osećaj letenja jednostavno se ne može opisati, ja ionako umem da govorim u slikama.
      
       Možemo li reći za Vidoka da je on neka vrsta francuskog Šerloka Holmsa?
       - Da, apsolutno. On je bio i pre Šerloka Holmsa. On je na neki način bio otac/začetnik moderne policije, on je bio prvi privatni istražitelj, ili detektiv, koliko se zna. Šerlok Holms je najpoznatiji kao privatni istražitelj, ali je Vidok bio prvi. O Vidoku su i ranije rađeni filmovi, najpoznatiji je onaj snimljen šezdesetih godina. Takođe, Vidok je realan lik iz prošlosti koji je opisan u "Jadnicima" Viktora Igoa. Dima je takođe pisao o njemu.
      
       Pošto smo navikli na veliki broj filmova iz Amerike, pa i na holivudsku produkciju, da li se za filmove kao što je ovaj, koji takođe sadrži elemente borilačkih veština, horora, trilera itd. može reći da je neka vrsta "evropskog odgovora"?
       - To nije odgovor, to je film. Da, za mene je to zaista francuski, evropski film. Naravno, moja kultura je evropska, francuska. Ja imam 44 godine, video sam dosta filmova, u Francuskoj se proizvodi puno filmova. Ali moja kultura takođe sadrži italijanske filmove, engleske filmove, i ono što ja zaista pokušavam da uradim je da napravim jedan miks koji odražava sve to moje iskustvo, otkako sam bio dete pa do danas.
      
       Kada govorimo o tehnologiji, napravili ste ovaj film koristeći pi-si. U američkoj filmskoj industriji to se obično radi sa znatno moćnijim računarima. Da li ste hteli da time dokažete da moćne mašine nisu garant za dobar film?
       - Ne, nisam ništa hteo da dokažem. Kad pravite film, morate da koristite mašine. Kad koristite pi-si imate više novca za druge stvari u filmu, kad koristite vrlo skupe mašine morate da radite brzo, a i imate manje novca za druge stvari koje čine film. Ekipu, na primer. To je dobro kod ove tehnologije. U svetu vizuelnih efekata, svakako se morate osloniti na upotrebu mašina, glavni akcenat je na tome, a ja sam želeo da stavim akcenat na ljude. U ovom filmu ja sam hteo da to preokrenem. Kad koristite skupe mašine morate raditi veoma brzo, jer sve mnogo više košta: ovde imate vremena da razmišljate više, i da više novca potrošite na ekipu. Rad na pi-siju vam pruža mnogo više vremena za proces, za razmišljanje, jednostavno, imate više vremena sa istim budžetom.
      
       Kažite nam nešto o Alhemičaru. U prvoj sceni on izgleda kao klasičan simbol smrti, zla, samo kosa nedostaje. U nekim scenama liči na Betmena. U sceni borbe u laboratoriji, on je čak praćen hevimetal muzikom koja obično i ide s mračnim simbolima. Šta Alhemičar predstavlja? Esencijalno zlo, đavola lično? Šta ste imali na umu dok ste kreirali taj lik?
       - On jeste čisto zlo (evil je obrnuto od live, život). Zlo je druga strana bilo čega dobrog. U scenama borbi hteo sam da ga prikažem kako se s lakoćom kreće, kako manipuliše ljudima, sve tako suptilno i lako, što je naravno, zastrašujuće. Ovde se radi o borbi između dobra i zla, a Vidok je jedini koji se može suprotstaviti tom zlu, jer se on, jednostavno ne boji. Muzika koja služi kao podloga za scenu, podvlači je i pojačava. Ovde bi to trebalo da bude nešto što ima veze sa gotikom, ali ja sam baš odabrao hevi metal, jer zvuči energetski, pojačava tenziju. Hteo sam da upotrebim nešto današnje, današnju muziku da bih označio nešto što ilustruje ljudski strah, i jer se obraćam današnjoj publici. Nisam hteo da upotrebim muziku koja bi odslikavala početak devetnaestog veka, mislim da bi to bila lošija ilustracija za scenu. Pokušao sam, u ovom filmu, u sliku te epohe koja je za nama, zato što se obraćam ljudima današnjice da "prošvercujem" mnogo toga što izaziva sasvim određene asocijacije, a pripada našem vremenu. Recimo, u laboratoriji sa tavanice vise lanci DNK niz koje se sliva krv; ima tu i vudu simbola, traženje eliksira mladosti kroz otvorenost prema dalekoistočnim civilizacijama, oduševljavanje igračicom iz Kine...
      
       Rečenica kojom se završava film: "Bože, kako je ovo bilo moguće?" verovatno predstavlja neki zaključak?
       - Pa da, ljudima koji nisu zli, uvek je zlo neverovatno. To je uvek aktuelno pitanje, jer je zlo vrlo realno i prisutno. Zastrašujuće i neshvatljivo, a mi ne znamo zašto je to tako. Može se povući i paralela sa ovim skorašnjim događajima; čovek se pita "kako je ovo moguće?". Primetili ste u filmu da su političari prikazani kao ljudi zaljubljeni u sebe, koji će za ispravljanje svojih bora žrtvovati neke tuđe "beznačajne živote". Opet kažem, svako dobro ima onu svoju drugu, tamnu stranu; sve ono što je zlo, morbidno, nije vezano za neku posebnu epohu, već za ljudsku prirodu, koja uvek ima i svoju mračnu stranu.
      
       MILENA ČUKIĆ