Kako je jedan od advokata Davida Dudaija optužio arbitražno veće da se stavlja na stranu ljudi koji dolaze iz zemlje torture i fašizma i kako je NIN "pomogao da se desi veoma srećan slučaj"

      Mnogi Beograđani će se sigurno setiti da je u prvoj polovini devedesetih gradska vlast ambiciozno osmislila strateško saobraćajno partnerstvo sa jednom izraelskom firmom koja je, koristeći bogato iskustvo svoje zemlje u toj oblasti trebalo da realizuje projekat parkinga u glavnom gradu Jugoslavije. Ishod - izraelski "partner", David Dudai, tužio je Beograd međunarodnoj arbitraži u Parizu i zahteva 400 miliona dolara (!) na ime obeštećenja za propali posao. Odbrana Beograda, koju predvodi advokat Rajko Ignjačević, sastoji se pretežno u tome da pokaže kako Dudai nije izmirio, sa svoje strane, ugovorne obaveze, te je ugovor, predviđen da se obnovi posle pet godina, po automatizmu prestao da važi. O svemu tome opširnije je pisao NIN u svom poslednjem broju.
       U međuvremenu su održana tri ročišta i završeno je saslušanje svedoka, među kojima je poslednji bio Nebojša Čović, predsednik tadašnje gradske vlade i skupštine.
       - Tužilac je pozvao devet predloženih svedoka i od toga odustao što je na određeni način značajno, jer je obično tužilac strana koja vodi postupak. Došli smo u paradoksalnu situaciju da se tužilac branio od odbrane tuženika, čak se pozivao da nema svoje pravo odbrane, koje je utemeljeno uvek za tuženika. Ali, dobro, ko gubi ima pravo i da se ljuti, optimista je Rajko Ignjačević zastupnik Beograda u ovom sporu.
      
       Nervoza
       Na poslednjoj održanoj raspravi početkom oktobra David Dudai se prvi put nije pojavio, a beogradska strana to tumači kulminacijom nervoze protivne strane. Jedan od Dudaijevih advokata, Bejniš, kome je još ranije zbog ponašanja oduzeto pravo da govori, optužio je arbitražno veće da se stavlja na stranu ljudi koji dolaze iz zemlje torture i fašizma. To je automatski prouzrokovalo njegovo izbacivanje iz sudnice bez prava da se vrati, tako da izraelsku firmu (koja u stvari nije izraelska, registrovana je u Panami) sada zastupa samo jedan advokat.
       Zanimljivo je da je članak u NIN-u, kako kaže Ignjačević, "doprineo da se desi jedna veoma srećna okolnost". Naime, članak je u Jerusalimu pročitala Jevrejka koja se posle Drugog svetskog rata iselila u Izrael i čija kćer je radila za Dudaija u Beogradu. Obavestila je o tome svoju kćer, koja živi u Londonu, i potom je preko zajedničkih poznanika uspostavljena veza. Ilana Mahnaimi - tako je ime kćerki, doputovala je u Beograd i dala svoj iskaz advokatima. Ignjačević misli da je njeno pismeno svedočenje jedan od glavnih razloga što se Dudai nije pojavio na suđenju.
       Ilana je bila izvršni direktor dela Dudaijeve firme koji je bio u Beogradu od maja '92. do oktobra '93. godine. U svome pismenom iskazu potvrdila je da se praktično Dudaijevo čitavo ulaganje u ovaj posao može svesti na kupovinu deset "paukova" marke "tojota", kao što su i tvrdili zastupnici Beograda. Ilana Mahnaimi je takođe izjavila da nikad nisu urađeni projekti za rekonstrukciju garaža, čak je navela da je jedan kompjuter kupljen novcem Dafiment banke i da je zbog toga ukorena (po ugovoru, Dudai je trebalo da uspostavi kompjuterski centar) i svedočila i svojim iskazom je osporila valjanost projektne dokumentacije koju je takođe trebalo da obezbedi Dudai, pa čak i samo postojanje te dokumentacije. Najzad, na osnovu dokumentacije koju je omogućila, definitivno je utvrđeno da je Dudai deo svojih koncesionarskih prava preneo na Dafiment banku, što nije imao pravo.
       Inače, jedan od svedoka koji potvrđuju da je Dudai napravio nešto od predviđene dokumentacije i tako ispunio deo preuzetih obaveza je i Boža Vlahović, direktor Parking-servisa iz doba pravljenja ugovora. Ignjačević kaže da je protiv Vlahovića pokrenut postupak zbog lažnog iskaza. Na pitanje šta bi bio Vlahovićev motiv za tako nešto, Ignjačević kaže: "Mi direktno sumnjamo na korupciju, ali ne možemo to da dokažemo."
       Fingiranje troškova je, kako izgleda, jedan od glavnih metoda koje Dudai primenjuje u svom radu, a naročito pred sudom. Tako je navedeno da je jednom uglednom izraelskom arhitekti, Gudoviču, isplaćeno 1 275 000 dolara.
       - Kontaktirali smo Gudoviča i njegove advokate i on nam je potvrdio da jeste nešto radio za Dudaija, ali da je prestao zbog toga što ovaj nije ništa plaćao.
      
       Šteta
       Odbrana je naročito insistirala na tome da pokaže kako je David Dudai dobio koncesiju na parking u Beogradu lažno predstavljajući svoju firmu kao pouzdanu i sa iskustvom, blefirajući da je već imala takve poslove širom sveta, pa i u kineskom gradu Đinan.
       - Mi smo se potrudili bogme i dokazali, uz izvanrednu podršku ambasadora Đukića i konzula Janekovića, dve stvari: putem pisma od Ministarstva spoljne trgovine NR Kine potvrđeno nam je da su doista pregovarali '99. godine sa Dudaijem, i potpisali nekakav protokol, ali da se nisu dogovorili i da od posla ništa nije bilo. Tu se prepoznaje Dudaijev stil koji je specijalno za taj posao osnovao firmu na Devičanskim ostrvima, kao što je za posao u Beogradu prijavio firmu u Panami.
       Takođe, Dudaijevi advokati su iskazali da su na ime nabavke parkometara (parking-satova) platili 11-12 miliona dolara jednoj firmi u Hongkongu. To nam je bilo sumnjivo i proverom smo utvrdili da na adresi koju su naznačili nikada nije postojala ta firma i da je to falsifikovan dokument, kaže Ignjačević.
       Raspravom koja je održana u oktobru završen je postupak podnošenja dokaza. Za novembar je zakazana poslednja, dvanaesta rasprava u kojoj će biti završne reči. Verovatno u januaru, počeće većanje arbitara i do februara bi trebalo da tročlano veće donese odluku.
       To neće biti konačni sudski rasplet jer se od 1996. godine protiv Dudaija vodi postupak pred redovnim sudom za krivično delo prevare na osnovu prijave Dafiment banke. Vrednost predmeta je 16 miliona dolara koja Dudai nikad nije vratio.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ