U pola tri ujutru u kuću mu je došla policija. Rekli su da ga vode u vojsku. 'Ja sam izbeglica' rekao je on. Tražili su mu legitimaciju, onda ju je policajac pred njim pocepao i rekao: 'Sad više nisi. Izvoli, pođi sa mnom'

      Ljubica Tadić, izbeglica iz Petrinje, čiji je muž poginuo na ratištu 1995. godine, dobila je od Republike Srbije odštetu od 450 000 dinara. Ovo je prvi slučaj, od stotine sličnih, u kome je prvostepeni sud priznao odgovornost Republike Srbije za štetu koja je naneta van njenih granica, odnosno za posledice mobilizacije izbeglica, koje je ovdašnji MUP deportovao nazad na ratište.
       Porodica Tadić, Ljubica, Milan i njihovo dvoje dece, stigla je u Beograd 9. avgusta 1995. godine. Milan je 21. septembra s prijateljem krenuo u Pančevo. Zaustavio ih je MUP Srbije tražeći dokumenta. Kada su videli Milanovu izbegličku legitimaciju, poveli su ga sa sobom. Iste večeri Milan se javio iz Beograda i rekao da ide negde na ratište, ali ne zna gde. Bio je to poslednji kontakt s porodicom.
       U oktobru Ljubici se javlja supruga Milanovog saborca, koji je u bolnici u Banjaluci. Ona odlazi u Banjaluku i od njega saznaje da se Milan nalazio na položaju u blizini Mrkonjić Grada, kod Čađevice, gde mu se, posle žestokih borbi koje su se tamo vodile, gubi svaki trag.
      
       Deportovanje
       Uz pomoć Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i Komiteta za izbeglice Biroa vlade Krajine, dobija potvrdu, izdatu na osnovu izjava dva svedoka, kojom je njen suprug proglašen nestalim licem. U posebnom parničnom postupku na sudu u Kraljevu doneto je rešenje da je preminuo.
       "Naša tužba zasniva se na tome da je Republika Srbija neosnovano lišila slobode Milana Tadića, protivno Ustavu RS i SRJ i protivno Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951. godine, Protokolu konvencije iz 1961. godine i Zakonu o izbeglicama. Tim aktima izričito je zabranjeno proterivanje izbeglica ili vraćanje na teritoriju na kojoj im je ugrožen život ili sloboda", kaže Mojca Šivert advokat iz Fonda za humanitarno pravo. "Prvi put prvostepeni sud je stao na stanovište da Srbija odgovara i izvan granica svoje zemlje, da postoji uzročno-posledična veza između hapšenja i dešavanja na ratištu. Do sada su se držali stava Vrhovnog suda da Srbija odgovara samo za ono što se desilo na njenoj teritoriji, u ovom slučaju - samo za hapšenje i deportaciju do granice. Ova presuda se kosi s tim stavom."
       Srbija je izbeglice počela da mobiliše juna 1995. godine. Oni koji su imali lične karte prepoznavani su po čuvenom slovu T, kojim su u dokumentima bili obeleženi pristigli tokom 1991. i 1992. godine. Izbegličke legitimacije oduzimane su i ljudi su jednostavno ubacivani u autobuse koji su ih prevozili preko granice.
       Bilo je to vreme kada su po gradovima redovno pravljene racije, u okviru akcije pod službenim nazivom "Oluja", započete nekih mesec dana pre nego što će Hrvatska upriličiti svoju "Oluju" (NIN je o tome pisao 7.7.1995). Svaki policajac mogao je da privede svakog ko je imao bilo kakve veze s RS i RSK u najbliži MUP, a odatle bi ga već nekako deportovali. A svaki građanin je mogao da prijavi komšiju izbeglicu, što se neretko i dešavalo. Odvođeni su iz kuća, iz izbegličkih kampova, s ulice, s javnih mesta, iz prepunih restorana. I dok je MUP objašnjavao javnosti da je reč samo o rutinskoj kontroli i privođenju onih koji nemaju sređena dokumenta, činjenica da je među deportovanima bilo i ljudi s regularnim ovdašnjim državljanstvom i pasošem, objašnjena je - greškom.
      
       "Oluja"
       Jedan naš sugrađanin, u Beogradu od 1992. godine, koji je uspeo da izbegne deportaciju, iako je bio priveden, ovako opisuje događaj: "Pokupili su nas uveče u kafeu 'Grinet' u Nušićevoj ulici. Kafe je bio pun, a ljudi su sve posmatrali zbunjeno, jer nisu znali što se dešava, izgledalo je kao da hvataju kriminalce. Potrpali su nas kao sardine u maricu i odveli u Majke Jevrosime. Insistirao sam da telefoniram, iako nisu dozvoljavali. Okrenuo sam prijatelja koji je radio u MUP-u, a policajac koji je bio pored mene rekao je: 'Da sam znao da ćeš zvat' mobilni, ne bi ti meni telefonirao!' Kada se moj prijatelj pojavio da me izvede, ovaj je samo procedio: 'Znao sam'."
       S izbeglicama koje su došle u avgustu bilo je daleko lakše. Hrvatska "Oluja" olakšala je sprovođenje domaće. Policija je upadala noću u izbegličke kampove, uperili bi baterijsku lampu u lice, prodrmali čoveka i viknuli: Polazi! Oduzimana su dokumenta, uzimani otisci prstiju, a ko se usudio da spomene nešto o zakonskim propisima i odbije da da otisak, bio bi sproveden s lisicama na rukama. Ukoliko nisu bili smešteni s porodicom, pa nije bilo prilike da žene i deca svojim očima vide kako ih odvode, uopšte nisu uspevali ni da jave šta im se dešava. Pre nego što bi porodica išta saznala oni su već bili na frontu. Put je, uglavnom, vodio preko Erduta.
       "Bio sam u kolektivnom smeštaju. Tek sam stigao, posle 'Oluje'. Četiri godine sam bio u ratištu i nisam vjerovao da ću opet uzeti pušku u ruku. Posle tri dana došla policija, pokupila nas i odvela u SUP. Nisu rekli ni gdje, ni šta, samo da je to naređenje. Ceo dan smo bili bez hrane i vode. Uzeli su nam imena i dokumenta, pa u kombi, pod naoružanom pratnjom", kaže četrdesetogodišnjak iz Knina. "Ljudi su se bunili: Gdje? Kako? Zbog čega? Dolazio neki iz ministarstva, kaže to je viša naredba da se mora opet na ratište. Šest autobusa je krenulo preko Beograda u Erdut u kamp, u stvari, u logor."
      
       Logor
       U Erdutu im se saopštava da su od tog trenutka dobrovoljci Srpske garde i da idu da oslobode Slavoniju i Krajinu. Željko Ražnatović Arkan uzvikivao je: "Srpska zastava će se vijoriti na tvrđavi u Kninu." Kako će izgledati dani obuke u kampu bilo je jasno na početku.
       "Još se vrata od autobusa nisu otvorila, a oni nama majku izdajničku 'kukavice, pobegli ste, niste se htjeli boriti'. Ošišali nas do glave, svi kao jedan, nismo se mogli prepoznati. Ne smiješ ništa da rečeš, ne smije brat bratu da se javi. Mahnuo sam jednom drugu, priš'o mi gardista i udario dva šamara. Okolo stražari, vojnik do vojnika, s jedne strane Dunav, s druge pruga i nasip. Tukli su, vezivali za stub, bičevali. Najviše su tukli ko je hteo da pobegne preko Dunava. Al' opet neki su bežali u Dunav, neki su se utopili. Obuka je trajala dva-tri dana, onda smo dobili oružje i uniformu. Neko je bio i radna jedinica koja kopa rovove na frontu, pa se opet vraća u kamp, a moja je sreća što nisam bio radna jedinica, nego sam otiš'o na ratište."
       Obuka u kampu bila je gore iskustvo od svakog ratišta. Oni koji su preživeli hrvatske logore, kažu da razlike u tretmanu nije bilo, ovde je samo bilo gore to što su istu torturu doživljavali od svojih: batine, vezivanje za jarbol na koji se kači zastava (po 48 sati), bičevanje, zatvaranje u pseću kućicu u kojoj su primoravani da laju, kažnjavanje batinama (tri puta dnevno po 25 do 50 udaraca), naređenja da jedni druge međusobno kažnjavaju (udaranje vezanog čoveka). Ogroman kamen težak 20 kilograma nazvan "Disciplina", koji su kažnjenici morali da nose, podizan je uz pozdrav i ove reči: "Gospodine Disciplina, dozvolite da vas podignem." Po kazni su vezivani za drveće u obližnjoj šumi i ostavljani bez hrane i vode. Dešavalo se da neke vezane zaborave, pa ih nađu tek posle nekoliko dana. Pamti se slučaj uspelog bekstva, ali je MUP Srbije pronašao begunca i vratio ga u kamp. Bio je vezan i prebijan danima, posle čega mu se gubi svaki trag i više niko ništa o njemu nije čuo. "Na kraju sam se plašio i sopstvene senke", reći će jedan "dobrovoljac" koji je u kampu proveo osam dana.
       Tako "obučene" prisilne dobrovoljce slali su na front. Uglavnom u prve borbene redove, uglavnom slabo naoružane, uglavnom i dalje pod kontrolom gardista. Neki su bili priključeni lokalnoj vojsci, neki su bili garda gardistima, koji su uglavnom držali treću liniju fronta.
       Oni koji su dobijali slobodne dane, bili su pušteni na taj dopust uz opomenu "ako se ne vratiš teško tvojim drugovima". I vraćali su se, kao da su, uostalom, igde i mogli da odu. Mnogi, međutim, nisu stigli na red ni za dopust, neki nisu stigli ni da se jave porodicama (prvi pozivi omogućeni su im u proseku posle mesec i po dana), dok su neki bili mobilisani u tako ekspresnom roku da pre nego što su ponovo završili na frontu nisu uspeli ni da saznaju gde su im porodice, niti kako bi im se javili. Pokušavali su onda da šalju poruke preko radija ili da se raspitaju preko Crvenog krsta.
      
       Povratak
       "Sa Banije smo pošli 4. avgusta, u Srbiju stigli 12. Muža su mi na Rači razdvojili, ovaj MUP, SUP, kako se to kaže, milicajac prišao i veli: Ti ćeš ovamo. Pitamo gde će, veli: On će se vratiti. Došli u izbjeglički kamp, ja i troje djece i svekar i svekrva. Tražili ga tražili, ništa. Nit' ga ima živog nit' mrtvog. Dva i po mjeseca ništa. A bio je pre toga četiri godine u ratištu tamo kod nas, bio ranjavan. Vratio se 15. decembra. Omršavio, ošišan, promjenio se. Djeca ga nisu prepoznala, nisu htjela da mu priđu, plašila se. Ovo nije moj tata, vele, moj tata je debeo i ima kosu, a ovo je mršavo i nema kosu. Njemu bilo krivo što ga djeca tako, pa veli: Što sam doživio da rođena djeca neće da mi priđu. Što će, mali su bili, sin tri godine, a bliznakinje godinu i po. Sada smo u kolektivnom smještaju, nas sedam u sobi, on radi, istovaruje robu, od toga živimo".
       Po povratku svi su opet smešteni u izbegličke centre u kojima su i bili. Vraćena su im dokumenta oduzeta prilikom mobilizacije, ali nisu vraćene stvari oduzete u Erdutu. Garderoba i zlato, koje se uglavnom svodilo na burme i poneki lančić, pakovana je u vreće i obeležavana. "Od nas sto dvadeset, vratili su dvadeset vreća. Meni nisu. Ovde su mi vratili vojnu knjižicu, a lančić nisu. Tamo smo potpisali šta je uzeto, ali posle nije bilo."
       Ispostavilo se, takođe, da ova vrsta "dobrovoljaca" uglavnom nigde nije zavedena, a i ako jesu, nisu zavedeni kao mobilisana lica. Porodice onih koji se nisu vratili prošle su agoniju traganja za nestalima, a zatim i dugotrajne sudske procese u kojima se nestalo lice proglašava mrtvim. U mirnodopskim uslovima potrebno je da od trenutka nestanka prođe pet godina, u ratnim godinu dana. Srbin iz Hrvatske, čiji je sin ovde prisilno mobilisan, predao je takav zahtev 1996. godine, da bi potvrdu o tome da mu se sin proglašava mrtvim dobio 2000. godine. Obaveštenje o tome dobio je s četiri meseca zakašnjenja. "Čim je počelo u Sloveniji on je rekao da neće u rat. Kada je dobio poziv za mobilizaciju, otišao je, poslednjim autobusom, kod rođaka u Bosnu. I dalje su kući stizali pozivi i dolazili su da ga traže. Kada je počela mobilizacija u Bosni, otišao je u Srbiju. U pola tri ujutru 22. juna '95. godine, u kuću mu je došla policija. Rekli su da ga vode u vojsku. 'Ja sam izbeglica', rekao je on. Tražili su mu legitimaciju, onda ju je policajac pred njim pocepao i rekao: 'Sad više nisi. Izvoli pođi sa mnom.' Priveden u zgradu MUP-a, tu je bio do sedam uveče narednog dana. Došli su autobusi i odveli ih na front. 'Oluja' ga zatekla na položaju, javili su im da ne beže, da ne odlazi narod, nego je to samo vežba. Sačekali su tu vojsku, ali Alijinu. Bile su borbe i tu mu se gubi svaki trag. Zarobljen? Poginuo? Ranjen, pa negde odvučen? Krajem avgusta sestra ga traži preko 'Veritasa' i saznaje da nigde nije zaveden da je mobilisan, zaveden je kao vojnik Republike Srpske."
       Tokom 1997. godine počele su da pristižu tužbe protiv Republike Srbije. Fond za humanitarno pravo za poslednje četiri godine podneo je 92 tužbe u ime 708 lica ("dobrovoljaca" ili članova prodica). Šest presuda je dobijeno, ali uglavnom samo delimično (10, 15, 20 000 po osobi).
       Procesi su tek prošle godine počeli da se privode kraju, a u međuvremenu, osim toga što su mogli čuti da Srbija nije odgovorna za to što su završili na ratištu, poniženja nisu bili pošteđeni ni na sudu. Neke sudije gledale su ih s čuđenjem i govorile da ih ne razumeju, aludirajući što na njihov govor, što na njihovu zbunjenost.
       Ishod suđenja čekaju u onim istim centrima iz kojih su bili odvođeni. Uslovi su sada, kažu, bolji. Prve godine nije bilo grejanja, a poslednje tri ga ima, u početku ih je bilo po 30 u sobi, a sada su stavljeni paravani, pa su se podelili po porodicama. Istina, pre dve godine ukinuta je večera, pa sada moraju sami da se snalaze. Snalaženje se svodi na poslove na građevinama, koje im donose do 100 dm mesečno.
      
       Odgovornost
       "Nemam ja ništa protiv države, ovo je moja država, ova vaša, u stvari naša, nego tužim zbog nepravde koja nam je učinjena. Rado bih se vratio u svoju kuću, bio sam u maju da vidim, ali je uništena, opljačkana, nema struje, vode. Brat mi se vratio, ušao je u penziju tamo, ali u svoju kuću nije ušao. Podneo sam zahtev za iseljenje, treba da idem u Ameriku, a sada mi se ni tamo ne ide, sada ni tamo ne valja. Ja gde god krenem - rat."
       Republika Srbija se još dvoumi povodom svoje odgovornosti za sve što se desilo. Vrhovni sud drži se stava da je odgovornost omeđana državnom granicom. Fond za humanitarno pravo šalje dopise i pokušava da izvrši pritisak da se ovaj stav promeni. Prema rečima Mojce Šivert, Republika Srbija je direktno odgovorna, jer je ponašanje MUP-a dovelo do toga da se izbeglice opet nađu na ratištu.
       Kada je o odgovornosti reč, možda bi se moglo postaviti još koje pitanje. Naš sagovornik, onaj koji je uspeo da "pozove mobilni", kaže: "Volio bih znati ko je vršio tu mobilizaciju. Je li mobilisala Vojska Jugoslavije? Ako nije, po čijem naređenju je MUP pokrenuo tu akciju? Može li MUP mobilisati bez naređenja VJ? Ima li tu neka kvaka između MUP-a i Vojske? I kome su predavani ti ljudi? Koja ih je to vojska sačekala? Čiji državljani? Srbija tamo zvanično nije imala vojsku. Kakve su to vojne formacije onda bile?"
      
       IVANA JANKOVIĆ