NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Sudbina pobeđenih

Tim mladih istoričara radi na opsežnom projektu koji treba da rasvetli zločine koje su komunisti u prvoj deceniji svoje vlasti počinili nad "klasnim neprijateljem"

      Petooktobarskim krahom Miloševićeve ere okončan je i period u srpskoj istoriji koji je sa različitim varijacijama trajao 50 godina. Posledica tih promena nije samo napor da se društvo suoči sa balastom neposredne prošlosti, već i pokušaj da se našoj istoriji od kraja Drugog svetskog rata naovamo pristupi bez ideološke isključivosti i razmere Miloševićeve vladavine sagledaju u širem istorijskom kontekstu.
       Takav pokušaj pokrenulo je Veće za demokratske promene u Srbiji koje je okupilo tim mladih istoričara, pravnika i novinara sa zadatkom da sakupe svu raspoloživu građu o periodu srpske istorije od 1944. do 1956. godine. Projekat koji su naslovili "Suočavanje sa totalitarnim nasleđem komunizma u Srbiji i Crnoj Gori - sećanja, izmirenje, restitucija" ima cilj da pred domaću javnost iznese rezultate istraživanja o žrtvama "crvenog terora" sprovođenom u srpskim gradovima nakon ulaska komunističkih snaga 1944/45. godine, tj. o razmerama odmazde koju su pobedničke partizanske jedinice izvršile ne samo nad pripadnicima četničkih, nedićevskih i ljotićevskih formacija, već i nad desetinama hiljada pripadnika građanskog sloja u Srbiji koji se nisu uklapali u njihove ideološke obrasce.
       Projekat je pre više godina osmislio dr Dušan T. Bataković, istoričar i predsednik Veća, ali je njegova realizacija počela ove godine. "Mislim da su poslednjih godina građani Srbije sazreli, da su uvideli mehanizme koje je koristio autoritarni Miloševićev režim, i da su zato spremni da čuju priču o uništenju srpske elite" - kaže Slobodan G. Marković, koordinator projekta i dodaje: "Javnost će biti iznenađena razmerama nasilja, ali ne i primenjenim metodama, kada rezultati budu objavljeni."
      
       Diskontinuitet
       Napora da se o ovom periodu otvoreno govori bilo je i ranije, pogotovo devedesetih, ali oni su uspeli samo u literarnoj formi. Ovo je, međutim, i poslednji čas da se prikupe priče preživelih svedoka tog perioda kojih je sve manje. "Vreme posle ulaska komunističkih snaga u srpske gradove '44/45. predstavlja najveći diskontinuitet u istoriji srpske moderne države i to posebno kada je u pitanju elita. Razaranje elite značilo je sasecanje u korenu mogućnosti da se organizuje demokratski i građanski pokret koji bi se borio za građanske slobode, ljudska prava i pluralizam. Uzroke sloma komunističke Jugoslavije početkom devedesetih treba tražiti u načinu njenog nastanka. Za shvatanje geneze onoga što nam se donedavno dešavalo moramo se vratiti unatrag da bi sagledali ceo proces komunističke tiranije od njenog ozvaničenja '44. do njenog metastatičnog stanja tokom devedesetih", objašnjava Marković.
       Vremenski period obuhvaćen projektom počinje 1944, od trenutka kada su komunističke snage postale međunarodno priznata vlast, a završava se 1956, kada je okončana nacionalizacija i time stavljena tačka na pljačkanje srpske građanske elite. Tim istraživača (Nebojša Berec, Ivan Becić, Aleksandar Đ. Marinković, Saša Mišić, Radmila Pejić, Nenad Đorđević, Branko Vučković) dosad je obradio građu iz Arhiva Jugoslavije, kao i posebnog odeljenja Arhiva Srbije u Železniku, a istraživanja se vrše i u regionalnim i mesnim arhivama (Arhiv Šumadije u Kragujevcu, arhivi u Leskovcu, Nišu, Prokuplju, Užicu, Pančevu...).
       Saradnici Veća nadaju se da će im uskoro biti omogućen i pristup Arhivu Ozne koji je u ovakvom istraživanju od ključnog značaja. Značaj ovog arhiva, ističu istoričari, leži u tome što je Ozna organizovala i izvodila glavni deo crvenog terora, od pravljenja spiskova, denunciranja građana, preko označavanja onih građana koje treba streljati, pa sve do samog streljanja i nadzora nad masovnim grobnicama. Ozna je imala spiskove skoro svih ubijenih građana, osim možda onih koje je ubio NKVD koji je aktivno i samostalno delovao u Jugoslaviji do '48. Uvid u ove spiskove je od ključnog značaja za utvrđivanje približnog broja stradalih građana.
      
       Ispovest oficira Ozne
       Procene pogubljenih 1944/45. za Beograd kreću se od nekoliko hiljada pa do nekoliko desetina hiljada. Za bivšu Jugoslaviju brojke idu od 100 000 do 300 000 ubijenih građana od strane komunističkih vlasti. Pouzdanih podataka još nema ni kada je reč o ratnim gubicima Jugoslovena u Drugom svetskom ratu - procene su od milion do dva miliona žrtava, mada je prvi broj verovatniji.
       U ispovesti Milana Trešnjića, bivšeg majora Ozne i generalnog konzula SFRJ u Štutgartu (časopis "Krug", 1999, broj 8) govori se o desetak hiljada pobijenih u Beogradu prvih dana po oslobođenju. Trešnjić, u vreme oslobađanja Beograda oficir bezbednosti Šeste ličke, zadužen za uspostavljanje narodne vlasti na Dedinju, ovako opisuje egzekucije građana proglašenih po kratkom postupku za narodne neprijatelje : "Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije. To je obavljeno uspešno. Ko je tada bio zatečen u Beogradu, streljan je. (...) Odvođeni su noću do Lisičjeg potoka i tamo su streljani. I verujte mi, mnogi ljudi među mojim kolegama bili su svesni da čine zločin. To bi im puklo pred očima onog časa kad su gledali te ljude na strelištu. Nikada niko nije opsovao Komunističku partiju. Nikada niko nije uzviknuo "Živeo kralj". Vikali su: "Ubijate pravedne". Bezbroj nevinih ljudi oterano je u smrt. Taj deo Dedinja i Lisičiji potok bili su pusti, sve je to bila pustinja. Noću su se čuli pucnji iz šmajsera. Egzekucija je bilo skoro svuda: Banjička šuma, Braće Jerković, Žarkovo, stadion "Grafičara", nema mesta na kojem nije obavljano smaknuće, radi se o desetak hiljada života. Uostalom, u Beogradu se više ginulo nego živelo."
      
       Leptir-mašna doktora Kostića
       Na udaru je bio predratni građanski sloj, čiji su ekonomski deo predvodili istaknuti industrijalci, a intelektualni deo negdašnji studenti i doktorandi Sorbone, nemačkih i britanskih univerziteta. Akademik Dimitrije Đorđević u svojim uspomenama navodi da su građani hapšeni samo zato što su nosili šešir umesto kačketa, a žene su terane na prinudni rad ako bi na ulicu izašle u skupljoj garderobi.
       "Gotovo da nema slučaja viđenije kuće da nije bilo progona, ubistava i oduzimanja imovine. U tom revolucionarnom periodu nije bilo nikakvog sistema - neretko su stradali ljudi koji nisu imali nikakve veze sa bilo kojim vojnim formacijama, a neki koji su po svim parametrima nove vlasti mogli biti streljani uspeli su da se izvuku", - kaže Nebojša Berec, jedan od saradnika na projektu.
       Poznat je spisak 105 intelektualaca streljanih 27. novembra 1944. u Beogradu, objavljen u "Politici". Tih dana su i dva najkrupnija imena srpske kulture, Slobodan Jovanović i Veselin Čajkanović svrstani u ratne zločince. Sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, primera radi, u periodu od '44. do '53. udaljeno je ukupno trideset nastavnika svih zvanja (dva osnivača Medicinskog fakulteta, dva akademika, petnaest profesora, devet docenata i dva asistenta). Sudbina dvojice osnivača Medicinskog fakulteta govori o razmerama terora koji je u to vreme vladao Beogradom: profesor dr Radenko Stanković, koji je pre rata radio na Rokfelerovom institutu u Njujorku i bio u timu lekara koji su dobili Nobelovu nagradu zbog naučnih rezultata na rezus-faktoru, osuđen je na 19 godina robije kao kraljev namesnik, a dr Aleksandar Kostić, poznati histolog, udaljen je sa fakulteta jer je nosio leptir-mašnu. Slična sudbina zadesila je i hiljade lekara u unutrašnjosti. Srpsko lekarsko društvo je nekoliko puta od 93. obnavljalo predlog Medicinskom fakultetu u Beogradu za moralnu rehabilitaciju profesora i nastavnika, da bi im to tek nedavno pošlo za rukom ( 1993. je komisija koja je u tu svrhu obrazovana na fakultetu prestala sa radom posle sugestija iz ondašnje republičke vlade). Upravnik muzeja medicine u Beogradu, dr Budimir Pavović, koji je prikupio obimnu građu o proteranim i streljanim lekarima iz tog perioda, o njihovom radu i delovanju, posebno je zaslužan za njihovu rehabilitaciju posle pedeset godina.
      
       Srpski Mančester
       Sudbina porodice Ljubiše Stankovića jedna je od mnogih koje ilustruju šta se posle rata dešavalo sa čuvenim srpskim predratnim industrijalcima iz Leskovca, Niša, Pirota, Paraćina i drugih tadašnjih srpskih industrijskih centara. Njegov deda i otac bili su vlasnici Fabrike vunenih tkanina "Mika Stanković i sin" (osnovana 1929), jedne od trinaestak koliko ih je bilo u tadašnjem centru srpske tekstilne industrije - Leskovcu, o kome se govorilo kao o srpskom Mančesteru. U toku rata Stankovići su uspeli da se sklone ne želeći da sarađuju sa okupatorima. Nisu, međutim, izbegli stradanje koje je snašlo i sve druge porodice industrijalaca iz tog kraja - Teokaroviće, Vranjkiće, Iliće, Petroviće, Jovanoviće, Popoviće. Stric Ljubišin ubijen je odmah po oslobođenju, a otac, koji je bio osuđen na gubitak svih građanskih prava, ubrzo je umro. Pre smrti oduzeta mu je pivara u Leskovcu, a fabriku je bio prinuđen da pokloni državi. "Tekstilna industrija Leskovca, koja je pred rat izvozila u Englesku i druge zemlje, tada je obezglavljena i kasnije je propadala sve više. Industrijalci kojima je oteta imovina bili su poniženi i obespravljeni. Hajka na klasne neprijatelje trajala je do sredine 60-ih. Mnogi su, kad im se ukazala prilika, otišli u inostranstvo. Nije nevažno reći da su oni, kao i njihovi potomci danas, uspeli i tamo da naprave veliko bogatstvo. Fabrike njihovih očeva, koje još postoje u okviru udruženja tekstilne industrije (Leteks, Paraćinka), stoje loše kao i cela srpska privreda. Mnoge od njih su u gorem stanju nego što su bile pred Drugi svetski rat", priča danas Ljubiša Stanković.
      
       Stratište u Grockoj
       U tom obračunu nisu stradali samo pripadnici građanskog sloja, već i imućni seljaci. Likvidacije neistomišljenika nije bilo samo u gradovima. Milena Grujić-Vuković, visprena sedamdesetšestogodišnja starica, ni danas ne može bez grča u grlu da govori o stradanju svoje porodice iz sela Mali Požarevac od partizana, pogibiji četvoro članova, od kojih su majka i brat, zajedno sa mnogim drugim seljacima iz tog kraja, streljani u okolini Grocke neposredno po završetku rata, i teškom životu koji su ona i njen mlađi brat potom imali kao deca "narodnih neprijatelja". U njenom potresnom svedočanstvu, jednom od oko hiljadu koliko je Veće dosad sakupilo, između ostalog je zabeleženo: "Kako smo kasnije saznali njih dvoje (majka i dvadesetdvogodišnji brat) streljani su na ušću Gročice u Dunav i bačeni u Dunav. Organi vlasti nisu nikada našli za shodno da nas o tome obaveste. Naši 'oslobodioci' žurili su da pobiju tu grupu ljudi što pre da im ne bi bilo suđeno."
      
       Izmirenje
       Postoji i mnogo slučajeva, pogotovo kada su u pitanju pristalice Jugoslovenske vojske u otadžbini, da su građani koji su jedva spasli život u nacističkim logorima (Dahau, Mauthauzen) osuđeni od komunističkih vlasti kao "fašistički saradnici".
       Projekat je osmišljen tako da bude i jedna vrsta izmirenja pripadnika i sledbenika dva suprotstavljena antifašistička pokreta: partizana i pripadnika Jugoslovenske vojske u otaxbini. "Da bi došlo do izmirenja mora se najpre dozvoliti građanima koji su bili proganjani, hapšeni i ubijani da legitimno iznesu svoja sećanja. Mora se dozvoliti da njihova pojedinačna sećanja koja su gajili u strahu i ogorčenosti postanu deo kolektivne svesti srpskog naroda. Pripadnici JVO imali su svog Boška Buhu, svoje pesme, svoju omladinu, svoje junake. Da bi Srbi izmirili dva pokreta moraju najpre da čuju autentičnu priču sa obe strane. U trenutku kada se obnavljaju građansko društvo i demokratija u Srbiji, nama u Veću čini se da je ovo od ključnog značaja", kaže Marković.
       Od prikupljenog materijala Veće za demokratske promene prirediće tri zbornika građe na srpskom jeziku i jedan zbornik na engleskom. Krajem godine biće pokrenut i novi časopis "Balkanski godišnjak" koji će se baviti istraživanjem totalitarizma. Šira javnost će se upoznati sa projektom kroz seriju dokumentarnih emisija o crvenom teroru u srpskim gradovima 1944/45. koje se još snimaju. U njima će govoriti preživeli svedoci, kao i potomci progonjenih i oni koji su, voljno ili nevoljno, pripadali Ozninom aparatu.
       "Srpski narod duguje sam sebi nekakvo svođenje računa. Istorijski aršin je dugovečan", napisao je Dimitrije Đorđević u knjizi sećanja na ovaj period "Ožiljci i opomene".
      
       ANA OTAŠEVIĆ
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu