O Vojislavu Koštunici, Zoranu Đinđiću, Velimiru Iliću, Vuku Draškoviću, Legiji, Jovici Stanišiću, Karli del Ponte...

      Goran Petrović, načelnik Resora državne bezbednosti, pasionirani čitalac knjiga, nije u rukama imao "Montažu" u kojoj Vladimir Volkov pripoveda kako tajne službe svojim pričama-montažama vladaju svetom, možda i zato što to za njega nije fikcija već stvarnost. Svoj prvi intervju za bilo koji medij doživeo je izuzetno ozbiljno. Za sat i po razgovora nije pipnuo veliku porciju voćne salate koja je stajala pred njim. Nije dozvolio da bude prekinut u bilo kom odgovoru, želeći da uvek do kraja ispriča priču koju je započeo. Autorizujući intervju uporno je zahtevao da se tekstu doda neka za njega očigledno izuzetno važna formulacija. I konačno, možda zbog stvaranja prijatne atmosfere, novinar i fotoreporter NIN-a osim ostavljanja mobilnih telefona kod sekretarice nisu bili izloženi drugim bezbednosnim merama, nisu pretresani, te tako u rancu potpisnika Služba nije otkrila nožić švajcarske vojske.
      
       Šta je Karla del Ponte tražila od vas: podatke o leševima iz hladnjača, akcijama Jedinice za specijalne operacije na Kosmetu, o aktivnostima Jovice Stanišića u Slavoniji, Bosni?
       - Karla del Ponte bila je u poseti premijeru Srbije Zoranu Đinđiću. Prisutni su bili potpredsednici republičke vlade Čović, Mihajlović i ministar pravde Batić. A ja sam tu bio kao pomoćnik ministra policije. Ona je rekla da je nezadovoljna saradnjom. Razgovarano je o dostupnosti državnih i drugih arhiva istražiteljima Tribunala, mogućnosti da oni razgovaraju sa potencijalnim svedocima, o zajedničkom veštačenju nekih DNK uzoraka iz grobnica u Batajnici i Glođanu.
      
       Jovica Stanišić se u nedavnom spisu Tribunala tretira kao svedok ili mogući optuženik. Da li je Karla del Ponte pominjala Jovicu Stanišića?
       - Ne. Nije konkretno pominjala nijedno lice.
      
       A da li bi služba, ako dođe do toga, hapsila Jovicu Stanišića, i isporučila ga kao Miloševića?
       - Klasična zamena teza. Resor državne bezbednosti nema nikakve veze sa Jovicom Stanišićem. On je penzioner i ako predstavnici Tribunala žele da sa njim razgovaraju, moraju njemu da se obrate preko naših pravosudnih organa. Građanin sam procenjuje da li će sarađivati sa Tribunalom.
      
       Svojevremeno ste rekli "svi smo mi Jovicini ljudi". On je dugo bio vaš nadređeni?
       - Tako smo svi bili i Titovi pioniri. Prvo, Jovicu Stanišića sam video dva puta u životu, pre sedam godina i možda pre deset godina. Sreli smo se na hodniku, rekli "dobar dan". Stanišić sigurno ne bi mogao da se seti ko sam ja, a ne poznaje ni većinu sadašnjeg rukovodećeg sastava, pošto se radi o predstavnicima srednje generacije, ljudima koji imaju četrdesetak godina, i koji nisu bili eksponirani ni kod Jovice Stanišića, a kamoli kod Radeta Markovića. Bila su druga ili treća linija profesionalaca koji nisu zauzimali nikakva rukovodeća mesta.
      
       Bili ste šef operativne grupe u okviru kontraobaveštajnog odeljenja u Beogradu. To je funkcija?
       - Najniža moguća funkcija. Postoji operativac, prva sledeća kategorija je šef grupe, slede pomoćnik ili načelnik odeljenja, a zatim načelnici centara, uprava ...
      
       Tvrdite da je Služba počela da radi profesionalno. Što bi rekao narod, koliko ste špijuna nahvatali?
       - Nije to prevashodno merilo kontraobaveštajnog rada. Suština je da neprekidno pratite neke ljude i saznate njihove namere i interesovanja. Nije suština da kažete "ovo je špijun", pa on ode kući, a umesto njega dođe drugi. Mi smo podneli nekoliko krivičnih prijava uglavnom protiv agenata hrvatske obaveštajne službe. Uskoro ćemo podneti još nekoliko krivičnih prijava. To su poslovi koji se rade i desetak godina unazad.
      
       A šta je sa terorizmom? Ima li u Srbiji Bin Ladenovih ljudi ili nema?
       - Nemamo informacije da se na našoj teritoriji (govorim za teritoriju Srbije bez Kosmeta) nalaze pripadnici terorističkih grupa koji su u direktnoj vezi s Bin Ladenom ili bilo kojom drugom terorističkom organizacijom. Ali, u žargonu rečeno, arapski đaci kojih je nekada bilo dosta u Beogradu raspršili su se po Bosni, Kosovu, Makedoniji. Oni za tri ili četiri sata mogu da dođu do bilo kog grada u Srbiji. Zato je teško dati jednu decidiranu bezbednosnu procenu za duži vremenski period.
      
       Amerikanci su se raspitivali kod beogradskog muftije o njegovim vezama s tim islamskim svetom. Da li ste vi razgovarali s muftijom?
       - Ne znam da li su Amerikanci razgovarali sa njim. Mi nismo razgovarali s muftijom. Ali morate da shvatite da je to što se desilo u Americi, najblaže rečeno, poruka celom svetu da niko nije zaštićen, bezbedan i nedostupan. Amerika se trudi da preduzme stravične mere prevencije. U tom kontekstu oni se povode za najmanjim tragom, za svakom informacijom. Sada njihove službe proveravaju oko deset hiljada kamiondžija koji voze bilo kakve hemikalije ili bilo šta što može da ima vezu s biološkim agensima ili hemijskim materijama. Dakle, bukvalno svaka informacija, svaki trag, svako ime se proverava, svi spiskovi putnika, svi oni koji su završili letački kurs bilo gde u svetu. Totalni presing. U tom kontekstu je i razgovor s beogradskim muftijom jedno zrnce prašine u pustinji. Na drugi način se ne možete boriti protiv terorizma.
      
       Nikada kraja priči, koja se koristi i u političkim obračunima, o dokumentima, podacima, tragovima koje je od 5. oktobra Rade Marković, bivši šef Službe uništio?
       - Kada je reč o kriminalnim aktima koja zaokupljaju javnost (ubistvo Slavka Ćuruvije, Ibarska magistrala...), tu se nikad nije ni stvarala dokumentacija. Iluzorno je očekivati da je neko dao pismeni nalog nekome da nekoga ubije ili da ga kidnapuje ili da uradi bilo šta drugo. Ne možete da dokažete da je Rade Marković dao nalog Radonjiću ili bilo kome da se ubije Vuk Drašković ili da je on taj nalog dobio od nekoga drugog.Takve informacije nema. Kada sam razgovarao s novinarima, bio sam vrlo oprezan u davanju izjava. Rekao sam da je ponašanje Milana Radonjića i Radeta Markovića potpuno atipično kad je u pitanju operativni rad. Ja nisam rekao da je Milan Radonjić pomagao Radetu Markoviću u ubistvu jer je to kvalifikacija koju daje tužilac.
      
       Radonjićevi branioci su vam zamerili da utičete na sud?
       - Rekao sam činjenice: naš aparat je pratio Ćuruviju, Radonjić je s tim bio upoznat, tražio je da ga stalno obaveštavaju, obaveštavao je o tome Radeta Markovića. To su činjenice, dalje od toga su spekulacije.
       U takvim slučajevima nema dokumentacije, kao što je nema ni o prisluškivanju sedamnaest lica, među kojima sam ja, moj zamenik Zoran Mijatović, Jovica Stanišić... Nama su to rekli ljudi koji su neposredno sprovodili mere. Nema o tome nijednog papira.
      
       Znači, nemate dokaze za sud?
       - Mi ćemo to dokazati na sudu na osnovu izjava tih ljudi...
      
       ...Ako se oslonite na izjave tih ljudi može vam se desiti kao u slučaju Ibarske magistrale da one budu poreknute na sudu?
       - To je delimično zasluga SPO-a. Rekao sam Danici i Vuku Draškoviću, da svojim aktivnostima ne pomažu već odmažu istrazi, mada ja ni u kom kontekstu nisam zainteresovan za tu istragu. To je u nadležnosti pravosudnih organa. Resor državne bezbednosti je sve čime je raspolagao predočio pravosudnim organima. Nisam rekao da je neko nekoga ubio ili nešto organizovao, već sam skupio izjave 60-70 ljudi, zapisnike, naše arhive, delovodnike, i to predočio tužilaštvu.
      
       Na koji način Vuk i Danica Drašković odmažu istrazi?
       - Nekoliko desetina ljudi sam oslobodio čuvanja državne tajne za potrebe sudskog postupka. A izjave koje su oni dali date su istražnom sudiji, a ne javnosti. A "Srpska reč" je objavila od prve do poslednje sve izjave tih ljudi već u toku tog postupka. Znači, krajnje je nemoralno, neprofesionalno, kontraproduktivno u toku sudskog postupka na kojem su neki ljudi optuženi za dela za koja su zaprećene smrtne kazne sada štampati sve te izjave po novinama. Ljudi su se osetili prozvani i ugroženi. Mi smo imali velike probleme da te ljude pripremimo i da im kažemo da to što oni imaju da kažu nama moraju da ponove pred istražnim sudijom, jer jedino tada oni koji su uradili nešto protivzakonito odgovaraju... Sada se na suđenju kaže da smo mi podmetnuli te ljude, da smo im rekli da se prijave dobrovoljno. To je neviđena glupost.
       Počevši da se po nalogu vlade i ministarstva bavimo tim slučajem, mi smo razgovarali s desetinama i desetinama ljudi, proveravali činjenice. To nije bilo baš mnogo teško. Zna se kad se desio događaj, ko je toga dana bio dežurni u bazi u Lipovici, ko je izveo taj kamion... Vrlo brzo smo nedvosmisleno utvrdili da su ta dva lica počinioci. Priveli smo ih na razgovor i oni su priznali delo. Potom su na vrlo emotivan način ispričali da su dve godine znali da će se priča otkriti, da su njima rekli da treba da likvidiraju opasnog šiptarskog teroristu. Tom prilikom je, radi potpunije istine, njima rečeno da oni ne mogu izbeći odgovornost.
      
       Optužuje vas SPO da ometate istragu štiteći Milorada Ulemeka Legiju, komandanta Jedinice specijalnih operacija, koju oni nazivaju eskadron smrti?
       - Srpski pokret obnove i Danica i Vuk Drašković imaju opsesiju bivšim komandantom jedinice Miloradom Ulemekom Legijom. Niko od tih 50-70 ljudi nije pominjao Legiju. Priča da je Legija bio u kombiju i da su ga prepoznali neki milicioneri potiče od ekspertskog tima SPO-a. Pre nekoliko meseci rekao sam i gospodinu Draškoviću da istragu vodi istražni sudija. Obezbedio sam, kao načelnik Resora, da se svaki radnik Resora odazove pozivu istražnog sudije. I tadašnji radnik Resora Legija odazvao se pozivu istražnog sudije. Samo on može da suoči svedoke.
      
       Mnogi misle da ta jedinica ne treba više da postoji, jer i vojska i policija imaju antiterorističke grupe?
       - Jedinica za specijalne operacije je u sistematizaciju službe ušla 1996. godine, dotad je bila neregularna poluvojna formacija koja je korišćena za ratna dejstva. Služba joj je promenila namenu i ona sada služi za borbu protiv raznih oblika otmica i terorizma, a imaće i ulogu u borbi protiv organizovanog kriminala.
       Posle istrage povodom Ibarske magistrale jasno je da Jedinica nije eskadron smrti. Dvojica njenih pripadnika su učestvovala u tome i mi smo ih otkrili i podneli materijal tužilaštvu. Pripadnici Jedinice više nisu vojnici po ugovoru, već stalno zaposleni u Službi za koje važe sva njena disciplinska pravila.
      
       U jednom trenutku je izgledalo kao da će za dva dana biti poznato ko je ubio Slavka Ćuruviju. Onda ponovo nastaje tišina?
       - Stalno trpim pritiske javnosti kad su u pitanju ti slučajevi i po ko zna koji put ponavljam da je Resor iz nekih moralnih razloga dao svoj doprinos u rešavanju tih slučajeva, ali da mi ne vodimo istragu o ubistvu ni Ćuruvije, ni Badže, ni o nestanku Ivana Stambolića niti imamo bilo kakva dosijea po tom osnovu. Kada su u pitanju ubistva, istragu vodi Uprava kriminalističke policije. Ne mogu ja, poput političara, da kažem sve što sam čuo o mogućim ubicama, jer bi se to shvatilo kao konačna presuda.
      
       Nema kraja priči, koja sve više ima prevashodno političku notu, da je deo te dokumentacije, deo arhive ili dosijea ljudi koji su sada na vlasti prebačen na kompakt-disk i da je to sad dostupno nekima od njih?
       - Taj disk zbog koga su već osuđeni Rade Marković i Ćurčić i Crni sadrži desetak ili petnaest dosijea nekih viđenijih opozicionih lidera.Tu je presnimljeno sve ono čime se raspolagalo, što se nalazilo u dosijeima, nekih 9 000 stranica. Postoje dva diska koja su izašla iz Službe i ne zna se gde su. Ali ne treba praviti famu od toga da tu ima strašno bitnih informacija koje mogu da kompromituju i da posluže za ucenjivanje nekog političara. U većini tih dosijea, kad su u pitanju opozicioni lideri, nalaze se izveštaji o kontroli telefona.
      
       I dalje je mrlja na obrazu Službe fotografija odlaska Slobodana Miloševića u Hag? Ministar Dušan Mihajlović i vi ste obećali da će se utvrditi kako je ta fotografija nastala i kako je objavljena u jednim beogradskim novinama?
       - Nije bilo moje obećanje. Milošević je bio pritvorenik koji se nalazio u zatvoru, bio je u nadležnosti pravosudnih organa. Služba je jedino imala zadatak da ga helikopterom prebaci u Tuzlu. Imamo helikopter, ovde je relativno izolovan prostor, ali ako odete dole videćete da 50 metara od prijavnice imate potpunu čistinu gde se nalazi taj famozni heliodrom. Možete da gađate kamenom helikopter a ne da ga fotografišete.
       Nikakve instrukcije od Ministarstva pravde nismo dobili. To je formalno trebalo da bude akcija Ministarstva pravde kome mi dajemo samo jednu tehničku uslugu. Ministarstvo pravde je trebalo da se ozbiljnije organizuje po tom pitanju.
      
       Upravnik Centralnog zatvora Dragiša Blanuša piše da je tu bilo mnogo specijalaca. Vi ste to obezbeđivali?
       - Pokušavam da ispričam priču. Prvo, nije bilo specijalaca. Nije izdata instrukcija da je zabranjeno fotografisanje, da je zabranjeno kretanje, da se mora isprazniti ceo Institut, da se mora izolovati prostor. Milošević je došao i tu su ga dočekali predstavnici Haškog tribunala. Za vreme njegovog boravka na Institutu bezbednosti koji je trajao sat vremena on je bio u nadležnosti Haškog tribunala. Izvršena je primopredaja između pravosudnih organa Srbije i predstavnika Haškog tribunala. Mi smo bili samo posmatrači svega toga.
       Pošto akcija nije bila naša, mi nismo propisivali pravila, režim ponašanja i kretanja, i ne snosimo nikakvu odgovornost niti se osećamo prozvanim po tom pitanju.
       Ono što je fama, navodna je veza između mog zamenika Zorana Mijatovića i "Nedeljnog telegrafa". Za vašu informaciju, Zoran Mijatović stanuje u kompleksu Instituta bezbednosti, sa tri ćerke, i Natašom koja je već nekoliko godina novinar Telegrafa. Kada je takav splet okolnosti lako se iskonstruiše neka priča.
       Mene je iritiralo u toj priči da je Resor državne bezbednosti trgovao informacijama odnosno prodao "Nedeljnom telegrafu" informaciju za 50 ili 100 hiljada maraka. To je odvratna laž. Izvolite, ja nemam imunitet, ja nisam poslanik, ako imate dokaze i to tvrdite pa tužite me sudu, biću uhapšen i smenjen za pet minuta ukoliko je to istina.
       Oko 150 dnevnih i nedeljnih listova se utrkuju za ekskluzivitet. Ako urednik "Blica" ne želi da otkrije izvor senzacionalističke vesti o korupciji republičke vlade, ne znam zašto bi "Telegraf" otkrivao kako je došao do fotografije. Ja ne znam ko je te fotografije napravio iz jednog banalnog razloga - ne želim da znam, ne zanima me. Ne dozvoljavam da mi se Milošević nameće kao tema. Ne zanima me ni ko je slikao Miloševića ni zašto ga je slikao ni da li je to neko nekome prodao ili nije, da li je zvanično napisao memoare o njemu, da li je Milošević rekao "Zdravo, braćo Srbi" ili mu je zadrhtala ruka kada je palio cigaretu...
      
       Zar nije bila državna tajna transport Miloševića, zar niste vi čuvari tajne, zar nije fotografija provala tajne?
       - Akcija nije bila nikakva državna tajna.
      
       Ta fotografija je poslužila kao dokaz da ste više naklonjeni jednoj strani u DOS-u i na osnovu tog događaja se pojavila vest da ćete vi i vaš zamenik biti ekspresno smenjeni?
       - Upravo se na tome otkriva i cela suština priče. Ona je trebalo da posluži kao odskočna daska za neku priču da smo mi uradili ne znam šta nezakonito. Imputirana nam je odgovornost za isporučivanje Stakića i Miloševića. Savezno ministarstvo pravde je tražilo hapšenje Stakića. Utvrđeno je da je Stakić strani državljanin. Znači, mi smo ispoštovali nalog Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koje je dobilo nalog od Ministarstva pravde Republike, a koje je taj nalog dobilo od Saveznog ministarstva pravde.
       Kad je u pitanju isporučenje Miloševića, Vlada Srbije je donela tu odluku. Vi možete sad da polemišete godinama da li je to ustavno, zakonito, legalno, praktično, korisno, ali Vlada Srbije je donela tu odluku, Milošević je bio u nadležnosti pravosudnih organa Srbije, dakle, Ministarstva pravde, obavljen je transfer između Ministarstva pravde Srbije i Haškog tribunala u kome smo mi pružili jednu tehničku uslugu.
       I pored najbolje volje ne vidim gde smo se mi u Resoru državne bezbednosti na bilo koji način ogrešili o zakone ove zemlje i uradili nešto nedozvoljeno i nezakonito što bi nekoga iritiralo ili nama prišilo epitet nekakvih izdajnika ili ljudi koji su naklonjeni nekom klanu, struji ili političkoj partiji.
      
       Povodom izručenja Miloševića govorilo se da Kontraobaveštajna služba Vojske Jugoslavije ništa o tome nije znala, odnosno da predsednik Koštunica kontroliše KOS, a da premijer Đinđić kontroliše DB.
       - Ustavom i zakonima ove zemlje data je nadležnost svakoj od tih institucija. U nekim sferama postoji saradnja, ali ne obaveštavamo jedni druge o svakom poslu koji radimo.
       Nisam u KOS-u i nisam Koštunica, pa ne znam da li Koštunica kontroliše vojnu službu bezbednosti, ali pošto sam načelnik Resora državne bezbednosti, mogu odgovorno da kažem da Demokratska stranka ne kontroliše Resor državne bezbednosti. Resor državne bezbednosti kontrolišu ministar policije Mihajlović, Vlada Srbije i Odbor za bezbednost u Skupštini Republike Srbije.
      
       Da li je Odbor raspravljao o vašem radu?
       - Jeste. I jednom prilikom, prvi put u istoriji tog odbora, resorni ministar se pojavio tamo i dao određena objašnjenja. Inače, premijer Đinđić je više okrenut ekonomskim temama, a manje je zainteresovan za rad Službe državne bezbednosti. Ni ja lično ni Resor nismo od premijera Đinđića, a kamoli od pripadnika bilo koje stranke imali nezakonite ili zahteve koji bi zadirali u privatnost drugih ljudi.
      
       Da li ste od 26. januara, otkad ste ovde načelnik, dobili bilo kakve specifične zahteve od predsednika Koštunice i od premijera Đinđića?
       - Ne. Apsolutno ne.
      
       Ljudi predsednika Koštunice vas optužuju da ga prisluškujete?
       - Još jedna opasna izmišljotina. Tehnički je nemoguće da mi prisluškujemo bez znanja KOS-a, kao što oni ne mogu da prisluškuju bez nas.
      
       Velimir Ilić vas optužuje da ga pratite i da je vaš zamenik "smrad koji treba da bude obešen"?
       - Služba je informaciju o Iliću dala ministru Mihajloviću, ovaj je s njom upoznao DOS. Ilić je ćutao, a kasnije nije radio u DOS-ovoj komisiji koja je trebalo da ispita rad Ministarstva policije.
      
       A da li ste vi čovek Gorana Svilanovića? Znate ga 20 godina.
       - Nismo se videli sigurno mesec dana, a za ovih osam meseci koliko sam na ovoj funkciji jedva smo uspeli da se vidimo nekoliko puta.
      
       Uverenje je javnosti da su se ljudi Službe bavili kriminalom, pre svega svakakvim švercom. Uverenju je doprinelo i pronalaženje 600 kilograma droge u sefu Službe kao i vreća sa milion maraka i pet miliona dinara?
       - Sasvim je pogrešna teza da se Resor državne bezbednosti bavio tim. Tvrdim da 99,9 odsto sastava čine normalni, pošteni ljudi koji nikakve veze nemaju s tim aferama. Zloupotrebe su činili pojedinci i mi se upravo trudimo da ta odgovornost bude individualizovana i da se ona dokaže na sudu.
       Ta droga je zaplenjena negde 1996. na graničnom prelazu Gradina i neko je tada, ne znam zašto, doneo odluku, verovatno zbog količine te droge, da ona završi kod nas kao predmet izvršenja krivičnog dela iako bi, po pravilu, trebalo da bude deponovana u sudu na čuvanje. Lica koja su švercovala drogu su pravosnažno osuđena, a zašto droga nije uništena, ne znam.
      
       Ko treba da istraži zašto je droga tu ostavljena?
       - Uvek je to posao policijskih i pravosudnih organa, to je jedna od hiljadu istraga koje biste vi sada trebalo da vodite. Osnovna poruka te priče bila je, da smo mi tu drogu našli, da smo javno rekli da to nama ne treba, zašto bi to bilo kod nas, i mi smo je uništili. Mi smo i mnoge druge stvari koje se nalaze u našem posedu vratili vlasnicima. Danas vraćamo nekoliko kilograma zlatnog nakita i nekih predmeta koji su oduzeti jednom Albancu za vreme rata u Beogradu. Pre nekoliko meseci došao je kod mene direktor društvene firme i rekao mi da mu je Služba uzela za vreme rata 40 radio-stanica. Kupili smo nove radio-stanice i vratili.
       Kada već pominjete tih milion maraka, moram da kažem da to nije onaj milion o kome govori supruga Radeta Markovića i koji je bio u kasi za specijalne namene i upisan je u dokument o primopredaji posla između starog i novog načelnika. Mimo tog novca, registrovanog u primopredaji, našli smo još milion maraka koji je stigao sa graničnog prelaza Gradina. Na omotnicama tog novca su imena i prezimena, pečati, brojevi službenika sa Gradine. Tako je za vreme sankcija finansirana Služba.
      
       Stručnjaci koji se bave tajnim službama misle da su nekadašnji pripadnici Službe sa novobogatašima napravili paralelnu organizaciju, paralelni centar moći koji može da bude jači i od sadašnje Službe i od sadašnje vlasti i da svima dođe glave?
       - Mislim da ta teza nema nikakvog osnova. To je priča za koju nikad niko nije izneo bilo kakav dokaz. Rade Marković je u zatvoru, Jovica Stanišić je penzioner.
      
       Ali, Stanišić je bio 20 godina u službi, poznaje na stotine ljudi, mnogi su otišli s njim... Da li oni mogu da čine taj paralelni centar moći?
       - Ne. Uglavnom je reč o ljudima koji su penzioneri, koji nemaju apsolutno nikakav uticaj na ovaj sadašnji sastav Resora državne bezbednosti. Naravno da ima ljudi u službi koji sa sa njim viđaju i mi znamo za te kontakte. Sumnjam da bi Stanišić želeo da bude načelnik ili predsednik države ili ne znam šta. Čovek je penzioner koji se od tada nije pojavljivao u javnosti, nije imao nikakve javne pretenzije na bilo kakvu funkciju, bilo kakav povratak.
      
       Jeste li vi izabrali sve ključne ljude Službe ili su vam se u to mešali Koštunica, Đinđić, Mihajlović?
       - Ponoviću hiljaditi put, jer je veoma važno: niko se ni od funkcionera ni savezne ni republičke vlade, niti bilo koje partije nije ni u čemu pitao kad je reč o Resoru državne bezbednosti. Moj posao je da od Službe napravim profesionalnu i stručnu agenciju, servis države i da više nikome ne bude važno ko se nalazi na njenom čelu, da to više ne bude predmet stranačkih bitaka i političkih rasprava.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      
      

Štrajk Operativni radnik detašmana Voždovac Duško Babović, poznavao je bivšeg direktora tog doma zdravlja, koga je zamenila supruga Gradimira Nalića. Bivši direktor je novu direktorku upoznao sa Babovićem i predstavio ga je kao pripadnika službe. Tada joj je Babović ostavio telefon.        Pre neki dan Babović je hteo da iskoristi to poznanstvo da bi pribavio lekove za svoju ženu koja se nedavno porodila. Nalićeva supruga mu je rekla uz kafu u svojoj kancelariji da su u štrajku. On je ništa nije pitao, nije napravio ni službenu belešku, jer nije ni imao zadatak da se raspituje o štrajku. Dakle, nije Babović nikoga isleđivao. A taj izraz "isleđivati" namerno je upotrebljen, jer asocira na mučenje. Cela priča treba da posluži da se još jednom kaže kako se Resor ne bavi svojim poslom, već štrajkovima, odnosno političkim manipulacijama.