Zapad nastoji da Beogradu na lep način kaže da bi sam sebe upucao u nogu kad bi podržao bojkot izbora na Kosovu

      Prvo se, uz najbolju volju UNMIK-a, Rade Trajković i vladike Artemija, za glasanje na novembarskim parlamentarnim izborima na Kosovu registrovalo 14 hiljada Srba. A onda su Vojislav Koštunica i patrijarh Pavle, a za njima i drugi srpski političari, pozvali Srbe na registraciju, i cifra registrovanih Srba popela se na 180 hiljada birača. To je razlog što predsedniku Jugoslavije danas svakodnevno pišu vodeći državnici sveta: Beograd sada u očima sveta snosi odgovornost za uspeh kosovskih izbora, čiji će legitimitet biti okrnjen ako Srbi na njih ne izađu.
       U poslednjih desetak dana Koštunici su se tim poslom obraćali, prvo francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin, a onda i američki predsednik Džordž Buš. U ponedeljak mu je telefonirao generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan, a pre ovog izdanja NIN-a stigla su još dva pisma evropskih premijera, italijanskog Silvija Berluskonija i nemačkog Gerharda Šredera.
       Beograd, dakle, opet u ruci drži nešto što svet želi. Pisma su, kako saznaje NIN, krajnje učtiva, bez uslovljavanja i svakako bez nagoveštaja ma kakve pretnje. Slične poruke danomice donose i ovdašnji ambasadori onih NATO država kojima je više nego drugima stalo do se na Kosovu očuva makar privid uspeha međunarodnog protektorata uspostavljenog posle tromesečnog bombardovanja sa humanitarnim izgovorom: reč je o Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji. Kako bi bili što uverljiviji, proučili su sve moguće aspekte izbora, izvagali sve argumente za i protiv, trudeći se da pravično, uzmu u obzir i srpski ugao posmatranja i da iz debate ne uklone srpske interese.
       Ako je reč o pritisku, onda je to neka nova vrsta pritiska, učtivog i uviđavnog, nenametljivog a upornog, uistinu diplomatskog pritiska na kakav Beograd poslednjih deset godina nije navikao. Štaviše, nakon što je srpski premijer Zoran Đinđić javno na Prvom programu RTS-a ustvrdio da je zemlja pod takvim pritiskom Zapada oko izbora na Kosovu da se srpskim izlaskom uslovljava i otpis DžU duga u Pariskom klubu poverilaca, učestali su kontakti obrnute vrste: uveravanja da nema nikakvog uslovljavanja, uz daleko nežnije intoniranu opasku da naravno ne bi bilo dobro za biznis kada bi se poslovna zajednica uverila da Beograd nije u stanju da se sa svojim evropskim partnerima sporazume oko pitanja od strateškog interesa za region. Srpski bojkot na Kosovu, prema toj logici, otvorio bi sumnje u sveukupne namere Beograda, te bi u tom smislu mogao biti destimulativan za poslovna ulaganja sa Zapada.
       Zapad, drugim rečima, nastoji da Beogradu na lep način kaže da bi sam sebe upucao u nogu kad bi podržao bojkot izbora na Kosovu. Srpska strana pri tom ima manje razloga da se gnuša grubih pritisaka (niko osim Đinđića, izgleda, nije ucenjivan: Nebojša Čović je demantovao, Miroljub Labus nikad čuo, a Božidar Đelić se ograničio na enigmatičnu ocenu da premijer ima "pravo" na političke procene), a više povoda da se žali što joj ništa opipljivo i korisno za kosovske Srbe nije ponuđeno zauzvrat (ako od njih zatraži da izađu na izbore). Zapad bi izgleda voleo da Beograd na veresiju agituje u korist izbora, kao što je agitovao u korist registracije, u toploj nadi da će to jednog dana za Srbe izaći na dobro. Vojislav Koštunica ima drugu ideju: pripremio je dokument, deklaraciju, koja bi garantovala opipljiva poboljšanja statusa Srba na Kosovu i koja bi tvrdo obavezivala privremenog međunarodnog upravitelja Hansa Hakerupa. Iz Koštuničinog pisma Bušu da se razabrati da bi Hakerupov potpis možda smatrao ustupkom dovoljnim za podršku izborima.
       Hakerup, pak, u četvrtak 25.novembra u Beograd na sastanak sa Koštunicom donosi svoj papir o svemu što za 28 meseci nije učinjeno a što se za narednih dvadesetak dana do izbora još može učiniti za kosovske Srbe, kao i.u naredne tri godine, do novih izbora. Srpsko učešće na izborima zavisiće od borbe ova dva papira. Zvuči kao viteški dvoboj, ali nema tu ničeg viteškog: s jedne strane birokratska inercija Zapada koji zna da stvari na Kosovu ništa ne valjaju, ali nije spreman da sa dojučerašnjim albanskim saveznicima uđe u ozbiljniji konflikt, s druge strane srpska nesloga i političari koji srpske glasove (i "zapadni pritisak") koriste i za svoje kratkoročne interese.
       Odluku bi bilo lako doneti kada bi jedini kriterijum bio onaj kojem nas je Zapad učio u lekcijama o demokratiji: jesu li izbori fer i slobodni. Tada bi odgovor nedvosmisleno bio ne, makar je Hakerup spreman da svakog srpskog birača sprovede do izbornog mesta sa dva naoružana NATO vojnika ponaosob. Sa Kosova je posle dolaska NATO demokratije izbeglo 226 hiljada Srba, a uz pomoć UNMIK-a vratilo se njih 126, i to je kraj svakog razgovora o slobodi.
       No ako odluku treba doneti po kriterijumu koje je od dva zla gore, odnosno šta će Srbima na Kosovu i onim izbeglim u Srbiju u krajnjoj liniji doneti veću korist ili manju štetu, mnogo je teže odlučiti. Srbima koji su još na Kosovu veza sa Srbijom je na kratak rok daleko važnija od slobode kretanja Kosovom, koju nemaju. Ako bi Hakerup prihvatio sporazum koji mu Koštunica nudi, te veze bi ojačale, pravna zaštita za Srbe bi ojačala...Zapadni ambasadori upozoravaju da je najopasnija "Miloševićeva politika inata", ali u istom dahu, valjda u nedostatku boljih argumenata, ističu da treba izaći na izbore u inat Albancima, koji priželjkuju srpski bojkot. No i ako "Srbi" ne izađu na izbore, neki Srbi će svejedno izaći i sesti u, za njih predviđene, fotelje; mogu biti i naimenovani, imaće velike poslaničke plate i putovaće na seminare o demokratiji na Zapad. A Zapad, to smo videli i na primeru Slobodana Miloševića, uistinu više poštuje političare koji umeju da na izborima osvoje vlast. (Milošević je zato i povukao svoj poslednji pogrešni potez: sazvao izbore da Amerikancima dokaže da još uživa većinsku podršku.)
       Nevolja je, pored ostalog, i u tome što je Slobodan Milošević, zahvaljujući upravo NATO-u, politički još najživlji upravo među kosovskim Srbima: Kosovo je zabranjena zemlja za Vojislava Koštunicu i druge srpske političare. (Samo Nebojša Čović ima "prolaz" kod KFOR-a i UNMIK-a.)
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ