Zastupnici tuženih država tvrde da u noći, kada je bombardovana RTS, ni zgrada ni ljudi u njoj nisu bili pod nadležnošću članica NATO-a, jer tužene države i NATO nisu imale efektivnu kontrolu nad našom teritorijom. Mi tvrdimo da jesu

      Rasprava o slučaju "Banković protiv Belgije" održana 24. oktobra u Strazburu na Evropskom sudu za ljudska prava okončana je tako što su tužene države (slučaj nosi naziv po prvim imenima azbučnog reda) dobile rok od 15 dana da se pismeno izjasne o pitanjima na koja nisu bile spremne da odmah odgovore. Kada taj rok istekne, oko 10. novembra, sud će početi da veća.
       Tužbu protiv 17 država članica NATO-a, koje su istovremeno i potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima, pokrenule su četiri porodice poginulih i jedan preživeli i povređen radnik RTS-a. Njihova tvrdnja je da su pravo na život i slobodu izražavanja, zagarantovani Konvencijom, povređeni bombardovanjem zgrade RTS-a, 23. aprila 1999. godine u noći oko 2 časa i 15 minuta.
       Beogradski centar za ljudska prava pripremio je tužbu, ali kako Centar sam po sebi ne može biti zastupnik tužioca, već to moraju biti pojedinci koje sud prihvati kao advokate ili savetnike tužilaca, za zastupnike su izabrani profesor Vojin Dimitrijević, profesor Herst Hanum sa Flečerove škole prava i diplomatije (Kembridž, SAD), profesor Fransoaz Hempson sa Univerziteta u Eseksu (Velika Britanija).
       "Spor je u prvoj fazi, do sada sud nije, iako je mogao, odbacio tužbu kao očigledno neosnovanu, ali još ne odlučuje o suštini stvari, jer su zastupnici tuženih država osporili nadležnost suda", kaže Vojin Dimitrijević. "Naime, da bi sud odlučio o tome da li je bilo povrede ili ne, mora da uspostavi svoju nadležnost. Prema Konvenciji, države su obavezne da garantuju ljudska prava svima onima koji se nalaze u njihovoj nadležnosti. Prava tema sadašnje rasprave je tumačenje izraza nadležnost, pored očiglednog značenja da se garantuje pravo državljanima ili svima na teritoriji, država može odgovarati i za postupke van svoje teritorije, prema strancima. Mora se ispraviti greška koja se kod nas često ponavlja i kategorično reći da to što Jugoslavija nije ratifikovala Konvenciju, ne igra nikakvu ulogu. Naši državljani, recimo, već vode postupak protiv Hrvatske zbog povrede prava na imovinu lociranu u Hrvatskoj."
       Zastupnici tuženih država ne isključuju nadležnost suda zbog toga što su žrtve Jugosloveni, već tvrde da kritične noći, kada se napad dogodio, zgrada RTS-a i ljudi u njoj nisu bili pod nadležnošću članica NATO-a, jer tužene države i NATO nisu imale efektivnu kontrolu nad našom teritorijom. "To je ključno pitanje. Mi tvrdimo da jesu, situacija je bila takva da su oni koji su odlučivali u NATO-u mogli da izaberu cilj i da ga bez smetnji napadnu i da su zato imali efektivnu kontrolu. Isto tako dokazujemo da neke ciljeve u ovoj operaciji nisu birali vojni komandanti, nego su o tome odlučivale najviše političke ličnosti svih država članica NATO-a, pa je stoga svaka od njih, prema pravilima koja važe u NATO-u, mogla da stavi veto na izbor cilja. Iz memoara Veslija Klarka, iz izjava čelnika NATO-a i ministara država, vrlo je jasno da je i odluka o gađanju zgrade RTS-a prošla kroz takvu proceduru. Ne znamo tačno koje su snage ispalile kritičnu raketu, a NATO neće da kaže, tako da tužimo sve države, jer je svaka mogla to da spreči."
       Ti argumenti izneće se tek ako se uđe u drugu fazu, a to je faza odlučivanja o suštini stvari. Prema rečima Vojina Dimitrijevića, neće biti teško dokazati da zgrada RTS-a nije bila legitimni vojni cilj.
       Neke od tuženih država imale su prigovor da Evropski sud nije nadležan jer nisu iscrpljeni svi unutrašnji pravni lekovi. Mađarska i Poljska tvrde da je slučaj mogao da se rešava na njihovim sudovima, pozivajući se na neke međunarodne ugovore koje je bivša SFRJ imala sa tim državama u daleka socijalistička vremena (pre 40 godina). "Mislim da smo uspešno pokazali da ti lekovi nisu delotvorni, a najbolji dokaz koliko su nedelotvorni, jeste da tu mogućnost, koja je više bila deklaracija socijalističke solidarnosti, za ove četiri decenije niko nikada nije ni pokušao da iskoristi."
       Sudije su pitale da li bi presuda bila primenjiva, ako bismo izašli pred sud u tim zemljama, da li bi sud mogao da reši slučaj s obzirom na to da u većini država postoji pravilo da sudovi ne mogu raspravljati o političkim odlukama najvišeg nivoa, kao i da moraju da poštuju imunitet stranih država. To je, kako objašnjava Dimitrijević, ujedno i razlog zašto strane države ne možemo da tužimo našem sudu.
       Postoji i nekoliko sudskih odluka na koje bi se tužioci mogli pozvati. U slučaju ISA (u kome je zastupnik bila Hempson), koji se odnosi na upad turske vojske u severni Irak u borbama sa Kurdima, kada su pobijeni pastiri, uprkos tome što se Turska pozivala na to da nije odgovorna van svoje teritorije, sud je smatrao da jeste. Drugi slučaj takođe se odnosi na Tursku, koja je proglašena krivom za ono što su radile vlasti severnog Kipra (slučaj Loizidu). Svoju nadležnost sud nije porekao ni u slučaju "Džavari", koji se odnosi na italijanski ratni brod koji je na otvorenom moru, van teritorije Italije i Albanije, potopio brodić pun albanskih izbeglica i prouzrokovao njihovu smrt.
       "Spor je komplikovan, neka pitanja su prvi put pred sudom, ima mnogo sudija, tako da mislim da ne možemo očekivati odluku o prihvatljivosti ove tužbe pre kraja godine. U svakom slučaju, važno je da smo pokazali svetu da se priroda vojnih operacija menja i da i kod ovakvih operacija mora da postoji visok stepen zaštite ljudskih prava. Mislim da je i ovo što se do sada desilo opomena svakome ko misli da neke izvanredne okolnosti pravdaju kršenje ljudskih prava. Uvereni smo da sud neće postupati po političkim nalozima. Svako ko je saslušao pitanja sudija mogao je da vidi da žele samo da raščiste pravna pitanja. Uvereni smo da će spor biti rešavan na osnovu pravnih merila, svaki pravi sudija se rukovodi svojim tumačenjem prava, sa kojim se čovek može složiti ili ne složiti, ali mu nikako ne treba pripisivati nekakve političke predrasude."
      
       IVANA JANKOVIĆ