Naslov: "A.I. - veštačka inteligencija", SAD, 2001.
Režija: Stiven Spilberg
Scenario: Stiven Spilberg
Uloge: Hejli Džoel Osment, Džad Lou, Frensis O' Konor, Vilijem Hart, Sem Robards

      Vuk Pavlović
      
       Stvarno je teško i lupom naći takvog kameleona nalik Stivenu Spilbergu ("E.T."). Naime, ideja za SF film "A.I. - veštačka inteligencija", potekla od pokojnog maestra Stenlija Kjubrika ("Paklena pomorandža"), a prema kratkoj priči Brajana Eldisa, kilometrima je daleko od besmislene Spilbergove futurističke bajke, koja u njegovoj realizaciji predstavlja najordinarnije kukavičije jaje skriveno iza Kjubrikovog imena.
       Ova utopističa priča smeštena je u neodređenu budućnost u kojoj je većina Zemljine površine pod vodom, a ljudi opstaju uz pomoć robota. Najnovija sofisticirina mehanička kreacija je Dejvid (Osmant), dete-robot sposoban da voli, koga kao zamenu za teško obolelog sina usvajaju Henri i Monika (Robards i O'Konor), mladi bračni par. Međutim, Dejvid toliko zavoli svoju "majku" Moniku, da se pod uticajem priče o Pinokiju daje u potragu za dobrom Plavom vilom, koja bi ga pretvorila u dečaka od krvi i mesa, ne bi li tako zadobio Monikinu ljubav.
       U suštini intrigantna i neobična, storija o emotivnom robotu funkcioniše do druge trećine filma, odnosno do trenutka kada Spilberg napušta izvornu Kjubrikovu ideju i kreće svojim dobro znanim stopama neuvijene političke korektnosti u svakom pogledu. Dovoljan je uvid u opus oba reditelja da bi se shvatilo kako ostatak filma ima veze sa Kjubrikovim stvaralaštvom koliko i fudbal sa umetničkim klizanjem. Nastavak priče o Pinokiju budućnosti zapravo je kvaziavanturistički konglomerat nesuvislih, iskonstruisanih, naivnih i tragikomičnih situacija, zapapren predvidljivošću, gomilom nelogičnosti, nejasnoća i prepoznatljivom Spilbergovom potrebom da se ugodi malograđanskom ukusu u vidu hrpe nesnosne patetike.
       U surovom spoljašnjem svetu gde ljudi proganjaju robote, Pravda (s velikim "p") obavezno pobeđuje, nevaljali negativci ubijaju ali nikako ne psuju i slično, policija mahnito juri neregistrovane robote a zatim volšebno nestaje, itd. Mračni svet je tek naznaka, sve ostalo je prelaz ka neuverljivom pronalasku famozne dobre vile, i naravno, pojave dobronamernih vanzemaljaca. Dramaturški gledano, "A.I." i nije i jeste bajka - sadrži elemente tog žanra, ali uz otklon da je cela priča, u stvari, slepa tlapnja robota koji bi da bude čovek, pa kako ko shvati fabulu. Edipovska replika na remek-delo Ridlija Skota "Blejd raner", 20 godina kasnije, ili šta?
       Vizuelno, sjajni specijalni efekti ne funkcionišu kao celina, i osim što se hepiend nazire veoma brzo, čitav ovaj film od dva i po sata vrvi od nasumično povezanih scena, suvišnih likova, i najzad - traljavo vođene radnje koja vas toliko uguši da jedva dočekate njen kraj. Licemerno balansirajući između komercijale i providnog htenja da film ima autorski pečat, Spilberg pravi svoju ganutljivu šećerlemu o malom izgubljenom robotu kojom će se verovatno ponovo kandidovati za Oskara. A to mu je očito bio i jedini cilj. Inače, ova izmišljotina, promašeni miks SF i bajke, ne zaslužuje bilo kakav osvrt sem što je njime ukaljano i bezobzirno iskorišćeno ime jednog Stenlija Kjubrika, koji da je živ, nikada ne bi dozvolio da se uopšte dovodi u vezu sa ovakvom ljigavštinom.