SAD prvo bombarduju Srbiju, pa Avganistan, a sutra će nekog trećeg. I sva ta bombardovanja su legalistička, a, u stvari, reč je o tome da u SAD vlada recesija i da treba pokrenuti vojnu industriju, krupni kapital. Dakle, opet se vraćamo Marksu

      Na Sajam knjiga u Beograd je, posle dvanaest godina, došao zagrebački filozof Milan Kangrga (78) jedan od poslednjih živih "praksisovaca"i osnivača Korčulanske filozofske škole. Došao je na promociju knjige "Šverceri vlastitog života" koju mu je izdala beogradska "Republika" (Nebojša Popov). Kangrga "Švercere..." smatra svojim filozofskim testamentom.
       Održao je i predavanje o Fihteu, to jest, o neophodnosti građanske revolucije. Amfiteatar Filozofskog fakulteta bio je pun kao u ona šezdesetosmaška vremena kada je Kangrga, dolazeći iz Zagreba, grmeo ničeovski. Danas "sveučilišni penzioner", krepkog zdravlja, živi u Splitskoj na Braču. A od univerzitetske penzije u "ovoj novoj hrvatskoj demokraciji" ne može da "kupi nijednu knjigu mesečno."
       Za mlađe i neupućene, Kangrga je od 1972. godine profesor etike i estetike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Jedan je od saradnika filozofskog časopisa "Praksis" i jedan od osnivača Filozofske korčulanske škole. Kao Humboltov stipendista boravio je, u više navrata, u Hajdelbergu, Frajburgu, Ahenu, Vircburgu. Predavao je u Bonu, Minhenu, Dizeldorfu, ali i u Pragu, Bratislavi, Budimpešti, Moskvi, Lenjingradu i Kijevu. Knjige su mu štampane u Nemačkoj, Italiji, SAD, Španiji, Mađarskoj, Čehoslovačkoj i Meksiku.
       Od NDH do HDZ, dakle pedeset godina, u njegovom policijskom dosijeu piše:"levo orijentiran, politički sumnjiv".
       Razgovaramo u hotelu "Palas", posle doručka. Profesor pije espreso. Kasnije, u "Znaku pitanja" naručiće svoje belo vino...
      
       Šta ste hteli sa "Švercerima vlastitog života"?
       - Pisanje "Švercera..." shvatio sam kao predsmrtnu zadaću, i, sada, kada su se "Šverceri" pojavili na beogradskom sajmu, zaista, mogu mirno - odapeti. "Šverceri" su, na neki način, i moj filozofski portret; počeo sam od mog dolaska na zagrebački Filozofski fakultet pa sve do obračuna sa Tuđmanom i, sada, sa Račanom. Morao sam da napišem knjigu o švercerima vlastitog života. To su ljudi koji su me proganjali, prvo, kao komunisti, tačnije, partijci i, pri tom, naravno, udbaši. Oni su nas, po diktatu Vladimira Bakarića, a zatim i Mike Tripala i Savke Dabčević proganjali dvadeset godina. Ti isti su, dolaskom Tuđmana na vlast, prešli u domobrane i ustaše. Oko 80 000 članova SK Hrvatske, preko noći, prelazi u HDZ!!? I šta su dobili? Dobili su hrvatsku državicu, a ostali bez gaća. I, još ih je sramota da kažu kako su pod Titom lepo živeli! Od tog kolektivnog ludila diže vam se kosa na glavi, tu ne pomaže ni pojedinačna ni kolektivna psihoanaliza; ni kanabe, ni ludnica.
       Danas, mnogi od tih isluženih hadezeovaca žure da se prebace u Račanove socijaldemokrate ili nekakve liberale, a sve je to - drek! Neko je morao sve to opisati. I, slobodno napišite; Kangrga je izvršio radikalnu kritiku hrvatskog društva,bolje reći, zverinjaka.
       Mislim da taj posao mora neko da obavi i u Srbiji. Jer, ni vi se sa Koštunicom nećete usrećiti, kao ni mi sa Račanom. To je naša hrvatska i srpska sramota.
      
       Ko bi, po vašem mišljenju, u Srbiji trebalo da sprovede jednu radikalnu, kangrgovsku kritiku postojećeg stanja? Da li, možda, vaš kolega i "praksisovac" Mihailo Marković?
       - On!?? On je švercer vlastitog života, par exsellence. Zaboravljate da je on vaspitavan na Dušanu Nedeljkoviću, mračnom predstavniku boljševičkog dijamata (tzv. dijalektičkog materijalizma, prim. D.J.) i da je, vazda, imao bolesne političke ambicije, mada je briljantan filozofski um. Marković se, najzad, utopio u polutansku srpsku inteligenciju, okupljenu oko Akademije nauka, koja je mnogo odgovornija, od Miloševića, za sunovrat Srbije.
      
       Unazad desetak godina, iz te srpske "polutanske inteligencije" stižu sve malicioznije opaske da su "praksisovci" želeli samo "malo više Titovog socijalizma". Šta biste njima poručili?
       - Mnogo je laži rečeno o nama, "praksisovcima". O nama, po pravilu, ili lažu ili nas prećutkuju, dave nas ćutanjem. A i može im se. Danko Grlić, Rudi Supek, Gajo Petrović i Branko Bošnjak su umrli. Njihova filozofska dela se, "u ime hrvatstva", ali po dobro poznatoj staljinističkoj metodi, uglavnom, prećutkuju, kao da nikad nisu postojali. Od živih ostali smo: Ivan Kuvačić, Predrag Vranicki i ja, od kojih, po svemu sudeći, ostajem pozvan da se poduhvatim nezahvalnog zadatka. Dosad samo sam ja odgovarao na sve napade sa svih strana, dok su drugi uglavnom ćutali, kao da se to njih, bivših "praksisovaca", uopšte, ništa ne tiče. Čak i onda kada je u pitanje bilo stavljeno i njihovo ljudsko dostojanstvo. Neka zvuči i narcisoidno, ali ja, Kangrga, jedini sam verodostojan branitelj i svjedok čitave praksisovske filozofijske i društveno političke prakse, pa tu dužnost i to pravo, evo, preuzimam na sebe! A bez lažne skromnosti mogu ustvrditi, kako smo Gajo Petrović i ja, osnivači i, uglavnom, bitni predstavnici onoga što su "praksisovci" na delu i filozofski i opštim svojim životnim angažmanom pokazali i dokazali.
      
       Da, ali zagovarali ste i predviđali jedan sasvim "levo" orijentisan tok istorije, a desilo se nešto sasvim drugo i sasvim desno? Praksis-filozofiju marginalizuju i domaći, postmoderni filozofski krugovi...
       - O postmodernoj ću reći, veoma kratko: Niče je govorio o smrti boga, a postmoderna govori o smrti čoveka. Ali, Hajdeger je, postmodernista tu njihovu temu mnogo ozbiljnije elaborirao. Prema tome, postmodernisti tapkaju u mestu i marginalizuju sami sebe. Postmoderna je čista pomodnost. A pomodnost ne može da marginalizuje ništa, pa ni naš praksis. Dakle, praksis-filozofija nije marginalizovana aktuelnim istorijskim tokom. Tačnije je reći da taj jugoslovenski tok još nije dospeo na ovaj povijesni nivo što ga je praksis-filozofija anticipirala...
      
       Vi kao Hegel - ako se ideje ne slažu sa stvarnošću tim gore po stvarnost?
       - Baš tako. A mogu da parafraziram i Marksa kada govori o Nemačkoj iz polovine 19. veka. A mogu da citiram i Kangrgu koji kaže: ovde, na Balkanu, istorija kaska za filozofijom dvesta godina, ako ne i trista. Mi još nismo izvršili građansku revoluciju koju je Evropa obavila 1789. godine, i, zato živimo u ovom zverinjaku. A jugoslovenska praksis-filozofija govori, već, trideset godina sa najviših evropskih visina. Dakle, prava povjesna realnost koju izražava praksis-filozofija ima, tek, da dođe...
      
       Ako ikad dođe?
       - Naravno, jer nigde nije zagarantovano da će osvanuti ni sutrašnji dan. Mi, praksisovci i volimo da kažemo da naša misao nije utopistička, već, utopijska. A utopijska misao je s one strane postojećeg. Ona stalno upozorava da je moguć povijesni horizont ljudski dostojnog opstanka. Utopija čeka svoje pravo vreme, a da li će to vreme doći, otvoreno je pitanje i izvan je moći utopijske misli.
      
       Da li, po vašem mišljenju, ni građansko, evropsko društvo nije projekt "ljudski dostojnog opstanka"?
       - Ni kapitalizam nije neka sreća. Pogotovo ne aktuelni američki globalizam kao najviši stadijum kapitalizma. Nije, kažem, neka sreća biti ni građanin u Evropi. Jer, i građanin u evropskom kapitalizmu je samo proleter, sa svojih deset prstiju, i, bačen na ulicu. Ali, evropskog građanina, ipak, štiti čitav korpus ljudskih prava. A šta vas štiti u Hrvatskoj, u Srbiji? Šta vas štiti u našim predgrađanskim društvima, u ovim zverinjacima gde ste u opasnosti čim izađete na ulicu, gde vas mogu zgaziti na zebri kao psa i da niko ne odgovara. To su naše povijesne, nacionalne katastrofe koje živimo. I tu se neće izmjeniti ništa za sto godina, sve i da nas sutra prime u Evropsku uniju!
      
       Mislite, ako se prevare da nas prime?
       - Zaista, mislim da će nam biti potrebno, bar, sto godina da u Hrvatskoj izgradimo građansko društvo. Nacionalistički ustaški nihilizam, obnovljen nakon pola stoljeća, svojom ideološkom indoktrinacijom u hrvatskom narodu pomutio je i ono malo sabranosti i jedva probuđene građanske svjesti, tako da su Hrvati, najvećim delom, ostali posve ošamućeni jednom politikom, koja to nije bila, iz jednostavnog razloga što nacionalnost ili nacionalna pripadnost ne može biti politički program ili politička osnova društvenog života, osim u nacizmu i fašizmu, gde je na delu zverinjak, a ne politika.
      
       Da li je onda, nacionalna demokratija uopšte moguća?
       - Nacionalna demokratija vam je contradictio in adjecto. To vam je kao kada kažete drveno železo.
      
       Znači HDZ to jest, Hrvatska demokratska zajednica je drveno železo?
       - Da, baš kao i Demokratska stranka Srbije.
      
       Ali, izgleda da i Habermasovi učenici u Srbiji, oni koji u firmi stranke nemaju nacionalni prefiks, ne misle baš mnogo demokratski. Znate li za štrajkove povodom rigidnog Predloga zakona o radu?
       - Ime političke firme kod nas ne znači ništa! Ako neko kaže da je demokrata, a donosi takav zakon to znači da on ne razume osnovni odnos između rada i kapitala, to jest, ne razume da kapital nije novac nego u stvari, odnos između poslodavca i radnika, između čoveka i čoveka! E, a to se ne može razumeti, ako niste čitali prvo poglavlje Marksovog "Kapitala", a pre toga - Kanta. I,nećete mi, valjda, reći da je Račan - socijaldemokrata! On nije ništa! Jer, on, faktički, ima vlast, ali da prostite, nema muda! On ne sme da dirne nikog iz Tuđmanovog ustaškog establišmenta, a ta bratija ukrala je oko deset milijardi dolara! Samo Tuđmanova obitelj teška je jednu milijardu, ali Račan neće da dira Tuđmanovu obitelj, a neće ni dojučerašnje kamionxije koji su, preko noći, postali milioneri, ne dira ni lopove. A, ovamo, stalno govori da je legalista!
      
       I Buš tvrdi da je legalista. Šta je, uopšte, legalizam, u lokalnim i globalnim razmerama?
       - Legalizam je, ukratko, floskula. SAD prvo bombarduju Srbiju, onda Avganistan, sutra će nekog trećeg. I sva ta bombardovanja su legalistička, a u stvari, reč je o tome da i u SAD vlada recesija i da treba pokrenuti vojnu industriju, krupni kapital. I, eto, opet dolazimo do Marksa i do dileme koju je pred svet postavila još Roza Luksemburg: kapitalističko varvarstvo ili socijalizam. Trećeg nema.
      
       Šta je, onda, 11. septembar u Njujorku?
       - To je maslo CIA. Uostalom, ako je Bin Laden i uradio Njujork, nije li, do juče, bio njihov čovek?
       Gde to onda ide kapitalizam, Evropa? Mnogi vodeći mislioci današnjice, od Semjuela Hantingtona pa do Umberta Eka, govore o trećem svetskom nuklearnom ratu. Zna se, već, i scenario i datum, maltene; 2010. godina i arapska atomska bomba nad Parizom. Da li je u Avganistanu taj svetski rat, već, počeo?
       - Ne znam da li je već počeo, ali treći svetski rat je vrlo verovatan.A ja vas podsećam na Rozu Luksemburg koja je, odavno, rekla da svet može da bira između kapitalističkog varvarstva i socijalizma. Trećeg puta nema.
      
       A nismo li, već, imali socijalizam?
       - Nismo mi ni imali, ni videli ni "s" od socijalizma; imali smo diktature, od Lenjinove do Brozove.
      
       Šta je, onda, po vašem mišljenju, socijalizam?
       - Teško je opisati utopiju. Lešek Kolakovski je, recimo, dao pedeset definicija šta socijalizam nije, i samo jednu definiciju šta socijalizam jeste. A znate li kako ona glasi? Socijalizam je nešto dobro. Fakin jedan! Trebalo je da dođe na beogradski sajam, da se vidimo. Znate on je bolešljiv, pitanje je da li ćemo se još sresti.
       Profesora Kangrgu ostavljamo u kafani, sa beogradskim prijateljima. I belim vinom. Ostavljamo ga "U znaku pitanja".
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ
      

Van Gogove cokule Kada sam sedamdesetih godina bio u Frajburgu, kao stipendista Humbolta, moj domaćin, inače bivši asistent kod Huserla hteo je, pošto-poto, da me upozna sa Martinom Hajdegerom, po mnogima najvećim živim filozofom dvadesetog veka. Inače, Hajdeger je sedamdeset godina živeo usamljen u svojoj brvnari na Švarcvaldu, pravio herbarijume i pisao pesme, i, retko je koga primao u posetu.        Ja sam na sve moguće načine i u više navrata izbegavao susret sa Hajdegerom, a moj domaćin bio je uporan. I kada više nisam imao kud, rekao sam mu: "Daj mi malo belog vina, pa da ti objasnim zašto neću kod Hajdegera". Onda sam cugnuo malo belog, skupio hrabrost i rekao: "Neću da idem kod tog seljaka sa Švarcvalda! Ne zato što je bio rektor kod Hitlera nego zato što su, po njemu, vrhunac likovne umetnosti nekakve Van Gogove kaljave cokule, pored Fidije, Mikelanđela i Leonarda!" Moj domaćin se, prvo, zabezeknuo a onda pozvao ženu iz kuhinje da čuje šta sam rekao. Žena je stala na moju stranu i ja nisam morao kod Hajdegera.