Zadatak da formulišu budući zakon o javnom informisanju u Srbiji bio je poveren ljudima koji veruju da svima čije lične interese mediji mogu da pogode, treba prepustiti mogućnost da sami pišu o sebi

      Ministar pravde u Vladi Republike Srbije Vladan Batić saopštio je da će pokrenuti postupak za razrešenje svih sudija koji su u vreme Miloševićeve diktature pristali da odigraju uloge u predstavama režiranim s ciljem da se - uz pomoć zloglasnog radikalskog Zakona o javnom informisanju - ućutkaju i unište neposlušni novinari i mediji. Kako je taj zakon u međuvremenu ukinut, a republički ministar finansija Božidar Đelić je svim osuđenim urednicima i medijima već vratio oteti novac, neko bi verovatno mogao da posmisli kako novinari, urednici i mediji sad imaju sve razloge da budu zadovoljni. Konačno su, eto, slobodni!
       Ali, većina ljudi koji čitaju novine, slušaju radio i gledaju televiziju - sudeći po različitim istraživanjima - očito smatra da se u medijima proteklih godinu dana nije ništa bitno promenilo. Preciznije: da promena vlasti nije mnogo, ili nije uopšte uticala na željeni i očekivani procvat slobodnog kritičkog mišljenja, da se mnogi mediji i dalje ponašaju podanički, a da i nova vlast na svakom koraku demonstrira autoritarne ambicije...
       Prošlonedeljna rasprava posvećena institucionalnoj rekonstrukciji Srbije i jugoslovenskog društva - godinu dana posle, u organizaciji Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda, jedna od mnogih sličnih koje se sada vode na sve strane, ilustrovala je za ovdašnje uslove karakterističnu sklonost da se odmah postavi pitanje - ko je za to kriv? Korumpirani, zaplašeni ili neobrazovani novinari? Ambiciozni, gramzivi i korumpirani političari? Ili, možda, neko treći?
       Činjenica da ni godinu dana nakon petooktobarskog oslobođenja Srbije nisu doneti novi medijski zakoni mogla bi sama po sebi da deluje kao dokaz da se (ni) u ovoj oblasti u međuvremenu nije dogodilo ništa. Ili, barem, da se dogodilo daleko manje nego što su se mnogi nadali. Tim pre što još nije otvorena Pandorina kutija u kojoj su pohranjene licence za korišćenje TV i radio-frekvencija, naročito vojnih frekvencija i onih u vlasništvu RTS-a, ustupljenih miljenicima nekadašnjeg režima, a sada (kao i onda) velikim medijskim magnatima koji idu niz dlaku vlasti...
       Zakoni o radu, privatizaciji, ekstraprofitu i drugi propisi iz ekonomske sfere, ma koliko nesavršeni, već su uobličeni i počinju, ili će uskoro početi da deluju. Zakoni o sudovima i pravosuđu takođe. Od svih tzv. sistemskih zakona, od kojih zavisi funkcionisanje demokratskog procesa u društvu, samo su zakoni o medijima, naročitoj onaj o javnom informisanju, još na dugom štapu. Stoga je sasvim prirodno da se postavi pitanje: ko je za to kriv?
       Međutim, ako se potraga za odgovorima koji nedostaju usmeri na analizu do sada formulisanih nacrta zakona o radio-difuziji i javnom informisanju, a pogotovu na analizu brojnih nedoumica s kojima su se suočili oni koji su se do sada ogledali u tom poslu, moglo bi se doći do neočekivanog zaključka o velikoj konfuziji, nepostojanju jasne strategije, katkada i iole suvislih ideja o tome šta učiniti da javnost bude dobro obaveštena. Autori tumaraju levo i desno, očito namerni da zakonima što više zauzdaju medije i njihove urednike, da ograniče delovanje slobodne tržišne utakmice i u čitavoj ovoj oblasti uspostave što više državne i sudske kontrole. Dok su prema državnim organima i političarima, tzv. izvorima informacija, koji bi u demokratskom društvu morali biti podvrgnuti javnoj kontroli i obavezi da javno rade i za svoj rad javnosti polažu račun, upadljivo nežni.
       Brojne verzije nacrta budućeg zakona o javnom informisanju su, recimo, u tom pogledu bile zaista karakteristične. S obzirom na to da ga je najpre pisalo neko društvance u kojem se, izgleda, našao i poneki novinar, u prvobitnom tekstu je došlo do izražaja snažno uverenje autora da bi zakon trebalo najviše - poput kakvog sindikalnog akta - da posluži da se sami novinari zaštite od svojih šefova i urednika. Pa, pošto neko kome je takav tekst pokazan nije bio zadovoljan, angažovani su novi autori da posao dovrše. Novi autori su, čini se, bili pravnici, pravnički vrlo pismeni, i - po svemu sudeći - ljudi velikih kreativnih ambicija. Nevolja je, međutim, što se radilo o ljudima koji su, sva je prilika, taj zadatak shvatili kao šansu da - uz pomoć zakona i suda - sve novine, radio i TV programe preurede po svom ukusu. Tako su, recimo, u nacrtu budućeg zakona, pored klasičnog instituta obavezne ispravke (u slučaju kad mediji nešto pogrešno objave), predvideli i postojanje prava na tzv. odgovor, ili neku vrste replike, poput one u skupštini, na koje bi praktično mogao da se pozove svako ko je za to zainteresovan, zahtevajući da se objavi i njegov tekst, na istom mestu, u istoj rubrici, u istoj emisiji, sa istom opremom... To bi, da se kojim slučajem ovakav zakon usvoji, sve naše medije pretvorilo u prvorazredni cirkus... Drugim rečima, zadatak da formulišu budući zakon o javnom informisanju u Srbiji bio je poveren ljudima koji, čini se, veruju ne samo da je jedan od najvažnijih uslova za dobro informisanje javnosti da se zauzdaju zlonamerni novinari i mediji, već da čitaocima, gledaocima i slušaocima, tj. svima čije lične interese mediji mogu da pogode, treba prepustiti mogućnost da sami pišu o sebi... Tako bi sutra, recimo, Bogoljub Karić u svim medijima pisao i govorio o Bogoljubu Kariću, Jezdimir Vasiljević o Jezdimiru Vasiljeviću, Vojislav Šešelj o Vojislavu Šešelju... Svi mediji bili bi pretvoreni u svojevrsni utuk na utuk, sve rubrike i emisije u njima bile bi svedene samo na pisma, odgovore i proteste "zainteresovanih" čitalaca... Ko će to da štampa i objavljuje, ko da finansira i izdržava takve medije, a povrh svega ko će to da čita i zašto da čita, autore ove ideje u pomenutom zakonskom projektu - po svemu sudeći - nije briga.
       Strah od slobode bi, možda, mogao biti donekle razumljiv ako se ima u vidu činjenica da se neki ljudi zaista plaše svega novog i nepoznatog. Međutim, kad je taj strah izazvan pukim neznanjem i glupošću nekih nadobudnih palanačkih prodavaca magle, kao u ovom slučaju, onda je to već drugi slučaj. Angažujuđi tu vrstu medijskih "eksperata" da urede i "srede" domaći informativni prostor, dosovske vlasti daju, naravno, samo dodatne argumente svima onima koji već inače sumnjaju u njihove dobre namere i istinsko demokratsko opredeljenje u ovoj oblasti.
      
       STEVAN NIKŠIĆ