Mada je domaći politički i medijski establišment složno ignorisao izvinjenje Stjepana Mesića Jevrejima, desničari i oportunistička većina pribojavaju se da bi gest iz Izraela predsednik Hrvatske uskoro mogao da ponovi i u nekoj bližoj državi...

      Ulice Tel Aviva i Jerusalima pre izvesnog vremena osvanule su okićene cvećem i hrvatskim zastavama, ali ta vest nije obradovala diplomatiju u Zagrebu. Ni prosečan stanovnik Hrvatske nije mogao da shvati u čemu je stvar. U glavnom Dnevniku državne televizije slušao je priloge o trovanju glodara po Dalmaciji i broju cvetova koje Hrvatska uvozi za svadbene bukete svojih mladenaca. Premijer Ivica Račan i šef diplomatije Tonino Picula u Luksemburgu su dotle potpisivali sporazum o pridruživanju Hrvatske Evropskoj uniji. Samo je predsednik države Stjepan Mesić toga dana stigao u Izrael i izvinio se domaćinima za zločine koje su pobornici ustaške države u vreme Drugog svetskog rata izvršili nad Jevrejima. Čim se vratio u Zagreb morao je da se brani od optužbi da je njegovo izvinjenje bilo preuranjeno. Mada su Jevreji Izraela, Hrvatske i celog sveta ovaj gest iz Zagreba čekali ravno šest decenija, domaći politički i medijski establišment zaključio je da se radi o perifernom događaju. Za hrvatsku javnost Stjepan Mesić jednostavno nije uspeo da odigra poratnu ulogu Vilija Branta u varšavskom getu.
      
       Politička mimikrija
       Neki zato krive državni protokol Izraela, drugi Hrvatsku televiziju, treći prevodioce. Ostali misle da čitav debakl skoro da i nema veze sa Stjepanom Mesićem i njegovom suprugom Milkom koji su u zvaničnoj poseti Izraelu, praktično inkognito, proveli četiri dana. Ključ hladnih odnosa Zagreba i Tel Aviva leži u politici Mesićevog prethodnika, pokojnog šefa "hadezeovske" Hrvatske, dr Franje Tuđmana. Čovek čiju je predizbornu kampanju i kasniju državnu politiku prožimala iskrena sreća zbog, kako se odmah pohvalio, činjenice da mu "žena nije ni Srpkinja, ni Židovka" u Izraelu je sve do smrti bio persona non grata. Njegov naslednik na mestu prvog čoveka Hrvatske u predizbornoj kampanji je, takođe, morao da objašnjava poreklo svoje supruge. Tako se saznalo da prva dama potiče s Korduna, ali da je po nacionalnosti Ukrajinka.
       Za razliku od Hrvatske, u Izraelu ovakva kombinacija nikoga nije impresionirala. Šef izraelske države Moše Kacav, premijer Arijel Šaron i šef diplomatije Šimon Peres prihvatili su Mesićev venac u čuvenom memorijalnom centru "Jad Vašem" kao znak novih vremena i političkih namera u Hrvatskoj. Predsednik zemlje u kojoj je, šezdeset godina ranije, pod ustaškim režimom stradalo 30 hiljada Jevreja, svoj gest potvrdio je i tekstom izvinjenja, počasti, ali i žaljenja nad svim žrtvama holokausta, a pogotovo onih koje su stradale od hrvatske ruke. Njegov prethodnik koji je uvek isticao da je prvenstveno istoričar i državnik, a tek onda političar, tvrdio je da je holokaust "židovska izmišljotina", kao što je i broj postradalih Jevreja, Srba, Cigana i Hrvata koji nisu prihvatili režim Ante Pavelića "nerazumno preuveličan". Ovakve izjave i danas se mogu pročitati u originalnom izdanju Tuđmanove knjige "Bespuća povijesne zbiljnosti" na koju su se ovde kasnije nadovezale i teze o Jasenovcu kao "srpsko-komunističkoj bajci". Ljudi koji su u Hrvatskoj bili zabrinuti ovakvim stavovima tada su mogli da se nabroje na prste, ali Jevreji u Izraelu nisu imali ni razloga, ni razumevanja za njihov politički oportunizam.
       Sve dok pokojni istoričar i akademik dr Franjo Tuđman nije napisao novu knjigu pod istim imenom iz koje je izbacio skandalozne zaključke o prirodi "Nezavisne Države Hrvatske", Izrael nije želeo da uspostavlja diplomatske odnose sa zvaničnim Zagrebom. Izraelska država je, doduše, još u januaru 1992. godine priznala Republiku Hrvatsku, ali se upadljivo klonila svih kontakata s njenim tadašnjim predsednikom i njegovom stranačkom administracijom. Ugovor o diplomatskim odnosima Hrvatske i Izraela potpisan je u avgustu 1997. godine u Budimpešti i smatra se jednim od remek-dela mimikrije Tuđmanove diplomatije.
      
       Zbunjujuće procene
       Mukotrpnog posla prihvatio se bivši ministar spoljnih poslova i jedan od najbližih saradnika Franje Tuđmana, dr Mate Granić. Probijajući se kroz neverovatno razgranat lavirint domaćih predrasuda, istorijskog revizionizma i osnovnih zakona političkog opstanka, bivši šef hrvatske diplomatije tada je objasnio da se "hadezeovska" Hrvatska ne nastavlja na Pavelićevu NDH, nego na Titov AVNOJ i odluke ZAVNOH-a iz doba koje je dr Tuđman voleo da nazove "komunističkim mrakobjesjem". Iz- raelski političari zaključili su da je to dosta za početak, ali Franjo Tuđman ipak nikada nije kročio na tlo njihove zemlje.
       Stjepan Mesić imao je sasvim drugačiji tretman. Ne samo zato što je u "Jad Vašemu" izrekao ono što su domaćini želeli da čuju, nego i zato što je osudio svaki antisemitizam, nacionalizam, rasizam i ksenofobiju i ponovio da za ratne zločine nisu odgovorni narodi, nego ljudi koji su ih izvršili ili su propustili da ih u tome spreče. Državni vrh Izraela zaključio je da se radi o istorijskom preokretu, a predsednik Moše Kacav čak je priznao da je impresioniran gledanjem aktuelnog šefa hrvatske države na holokaust. Ministar inostranih poslova Šimon Peres pozdravio je "povratak Hrvatske demokraciji", a Mesićeva delegacija zaključila je da posle toga u odnosima Zagreba i Tel Aviva ništa neće biti kao ranije.
       Pokriće za ovakav optimizam odmah je, međutim, dovedeno u pitanje. Još za vreme boravka prvog čoveka Hrvatske u Izraelu došlo je do nekoliko neprijatnih incidenata. Govor Stjepana Mesića koji je održao u tamošnjem parlamentu (Knesetu) i koji je zatim ponovio u vidu izvinjenja zbog uloge Hrvata iz vremena Nezavisne Države Hrvatske u masovnim stradanjima Jevreja, bio je tako loše preveden da ga ni predsednik Izraela ni šef izraelske diplomatije nisu do kraja razumeli. Hrvatska ambasada u Izraelu skinula je sa sebe svaku odgovornost i prebacila ju na ljude iz Mesićeve pratnje koji ih, kažu, nisu pravovremeno obavestili da predsednik dolazi u Izrael. Stjepan Mesić je samo jetko primetio da se to ne bi dogodilo da su umesto njega u ovako važnu posetu odlazili premijer Ivica Račan ili šef diplomatije Tonino Picula. Upravo oni danima su odgovarali predsednika države od ovog putovanja. Hrvatska diplomatija demonstrirala je još jednu od svojih zbunjujućih procena. Zaključeno je da su u Izraelu na vlasti sada desničari, a ni najnoviji sukobi Izraelaca i Palestinaca ne predstavljaju baš dobro "ozračje" za planirano izvinjenje Stjepana Mesića zbog Jevreja postradalih u holokaustu. Kako se predsednik nije dao odgovoriti od putovanja, svi savetnici sa platnog spiska hrvatskih političara savetovali su mu da izvinjenje zbog jevrejskih žrtava ne izražava isuviše jasno i otvoreno. S druge strane, domaćini su od njega očekivali, a neki tvrde i zahtevali, da "kaže istinu".
      
       Paralisane ambicije
       Ključnu ulogu u ovoj, za aktuelnu hrvatsku vlast tako delikatnoj situaciji, opet je odigrao šef poznatog centra "Simon Vizental" dr Efraim Zurof. Kao stari poznanik bivše i sadašnje vladajuće nomenklature u Zagrebu, Zurof je izuzetno dobro upućen u sve političke manevre Tuđmanovog doba koji se tiču "židovskog pitanja" u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Kao jedan od najpoznatijih posmatrača nedavnog zagrebačkog suđenja bivšem zapovedniku jasenovačkog logora Dinku Šakiću direktor Vizentalovog centra bio je praktično glavni redaktor teksta izvinjenja koji je u Izraelu pročitao predsednik Hrvatske Stjepan Mesić. Odmah zatim, Zurof je gostu iz Hrvatske uručio i nove dokaze koji upućuju na potrebu suđenja poznatom funkcioneru Pavelićevog režima Ivi Rojnici. Reč je o osobi koja je direktno odgovorna za stradanja Jevreja i Srba na dubrovačkom području, a pokojni predsednik Tuđman je pre "afere Šakić" nameravao da ga imenuje za hrvatskog ambasadora u Argentini.
       Kad je Mesić sa jevrejskom kapicom na glavi u "Jad Vašemu" zapalio plamen u spomen svim žrtvama i rekao da kao predsednik Hrvatske duboko žali što se u žrtve holokausta ubrajaju i Jevreji pobijeni na području koje je nadzirao kvislinški režim tzv. NDH, na domaćoj državnoj televiziji već je vladala prava uzbuna. Prilog o Mesiću u Izraelu jedva je uspeo da se probije u 25. minutu udarnog večernjeg Dnevnika, a televizijska ekipa HTV-a nije imala pojma kada predsednik tačno sleće u Tel Aviv. Deficit informacija dopunjen je zato i nepostojanjem autentičnih snimaka umesto kojih su puštani arhivski materijali. Hrvatski premijer i šef diplomatije nijednom se nisu oglasili o poseti i boravku predsednika države u Izraelu, ali su zato kuloarima Banskih dvora počele da kolaju neverovatne glasine kako je neko iz predsedničke pratnje ukrao komad kamena sa legendarnog "Zida plača" u Jerusalimu.
       Ostali delovi zbunjujućeg mozaika aktuelnih hrvatsko-izraelskih odnosa govore o stalnom strahu zvaničnog Zagreba da ne izazove svoje protivnike s desnice. Mesićeva politička
       ekskurzija u zemlju kojoj njegov prethodnik nikada nije uspeo da se približi, samo je vrh ledenog brega koji je odavno paralisao sve ambicije kabineta Ivice Račana, kako u domaćoj, tako i u međunarodnoj politici. Pogotovo kad se radi o zemljama koje su Hrvatskoj mnogo bliže od Izraela. Mesić je, osim toga, noćna mora domaćih desničara i oportunističke većine nacionalnog parlamenta u Zagrebu. Niko od njih nije siguran gde i kada predsednik države opet može da otputuje, kako bi u praksi mogao da dokazuje svoje uverenje da svi narodi bivše Jugoslavije posle ovog rata imaju razloga da se izvinjavaju jedni drugima.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ