Nema društvene oblasti bez politike, pa ni arhitektura tu nije izuzetak. Međutim, nedavno uvlačenje politike u arhitekturu je za naše prilike i neočekivano i neobično. Evo o čemu je reč:
       Uz to što pripada krugu naših najznačajnijih neimara, Mihajlo Mitrović je i vrlo aktivan publicist. Između ostalog njegova rubrika "Arhitektura u svetu i kod nas" pojavljuje se u "Politici" svake druge subote već četiri decenije i u njoj on komentariše najzanimljivije aktuelne događaje. Mitrović je i veliki znalac i vrstan pisac, pa su njegovi napisi značajan doprinos popularizaciji arhitekture. Njegov jezik je bogat, a rečenica raskošna i puna neobičnih stilskih figura. Neretko se, međutim, čini da autorova spisateljska nadahnutost nadiđe temu, pa se hvalospevi upućuju skoro svakom delu koje on predstavlja. Tako sam nedavno sa čuđenjem čitao kako Mitrović oduševljeno poredi novu zgradu u Lješkoj ulici sa Velikom kapijom pariskog Defansa, a za novu zgradu Pink-a na Dedinju u poslednjem tekstu ("Neimarstvo visoke tehnologije", "Politika", 10. novembar) stoji da je "najznačajniji primer javnog objekta koji se pojavio u našoj sredini". Istina je da je kvalifikacija za Pink stavljena pod navodnike (bez pominjanja izvora), ali je nesumnjivo da je Mitrović sa velikim zadovoljstvom navodi. Upravo je Pink, i ono što je o njemu rečeno u pomenutom tekstu, povod ovom javljanju.
       Svoj redovni osvrt Mitrović je ovom prilikom posvetio godišnjim nagradama koje dodeljuje Klub arhitekata i časopis "Arhitektura". Treba reći da je ovaj klub relativno mala ustanova u vlasništvu dr Zorana Manevića, našeg istaknutog istoričara arhitekture, a da je "Arhitektura" (pre list nego) časopis koji, na desetak stranica, jednom mesečno, izdaje Klub. U početnim redovima Mitrović upoznaje čitaoce sa nazivom nagrada i kaže da su "imena njihovih dobitnika objavljena protekle nedelje". Ovde je reč o netačnosti, jer sa mnogo pouzdanja mogu da tvrdim da ih je on prvi obelodanio. Razlog ovoj maloj informacijskoj obilaznici svakako treba tražiti u okolnosti da je Mitrović (uz arhitekte Milana Pališaškog i Marija Jobsta) bio član žirija, pa mu je, valjda, bilo neugodno da se iskaže kao prvi izvestilac koji, uz to, svesrdno hvali odluke tog istog žirija, pa samim tim - sopstvene. No, hajde da pređem preko ove male nekorektnosti i da vidimo šta Mitrović kaže o samom Pinku. On najpre tvrdi da je Pink na Salonu arhitekture proglašen moralnim pobednikom. Činjenice su da je ova zgrada na Salonu dobila drugo po značaju priznanje i da je član žirija arh. M. Konstatinović izričito bio protiv te odluke, a ko je, kako i gde Pink proglasio "moralnim pobednikom" Mitrović nam ne kaže. Ali, pravo iznenađenje tek dolazi u sledećoj tvrdnji da je "kuća PINK prošla kroz svojevrsni 'topli špalir' brojnih kolega, očevidno drugog stvaralačkog pogleda" . Pošto spadam u one koji su izrekli nepovoljne ocene ovom delu (Turbo INOKS, NIN, 8. mart 2001), našao sam se, eto, među tvorcima ozloglašenog "toplog špalira" (ili, izvorno, "toplog zeca").
       Razumem da se može, čak i oštrim rečima, izraziti neslaganje sa "kolegama drugog stvaralačkog pogleda", ali potegnuti za (dis)kvalifikacijom koju u našem jeziku označava sintagma "topli zec" prosto je neshvatljivo i ne znam da li je nešto slično dosad izrečeno na našoj arhitektonskoj sceni. Da to nije slučajno rečeno, pisac nam pokazuje nastavkom: "No sve to nije obeshrabrilo kritičku misao majstora u struci i istoričara arhitekture da to delo kvalifikuju kao 'najznačajniji primer javnog objekta koji se pojavio u našoj sredini', piše Mitrović, ostavljajući nam da nagađamo misli li on na pojavljivanje uopšte ili u nekom omeđenom razdoblju. Kada je, pak, reč o "hrabrim majstorima u struci", koji su tako neustrašivo ustali protiv "špalira", mogao bih među njima, bar zasad, da prepoznam samo Mihajla Mitrovića, jer je on taj špalir, verujem, jedini video.
       Kada, dalje, sopstvenim rečima piše hvalospev Pinku, Mitrović kaže kako je "na veoma skučenom prostoru u susedstvu skorojevićskih, rugobnih, tranzicijskih kuća Aleksandar Spajić u velikom stilu demonstrirao kvalitete haj-tek stila..." i u nastavku sve u superlativima. Čitajući ovaj panegirik, prvo mi pada u oči komentar na samu lokaciju. Zar nije trebalo da se Mitrović upita zašto je investitoru trebalo da tako skupoceni objekat ugura u "veoma skučen prostor" i još u tako loše okruženje, pa na taj način napravi, očigledno, još veću urbanističku zbrku. Zar nije bilo razumnije da se za ovu kuću nađe neka prikladnija, recimo novobeogradska lokacija, jer se Pink, nezavisno od susednih rugoba, javlja kao strani elemenat i u širem dedinjskom miljeu? A upravo zbog skučenog prostora nastali su i neki kompozicijski problemi.
       Red je da za čitaoce koji nisu čitali moj kritički osvrt kratko dodam da sam pohvalio mladog arhitektu Spajića za maštovitost u kreiranju mnogobrojnih detalja, ali uz stav da samo obilje detalja, bez ukupnog kompozicionog saglasja, ne može da donese uspešan rezultat.
       Na kraju, želeo bih da ova polemika privuče i druge učesnike, pa da u atmosferi dobre volje, iz različitih stavova, izvučemo poželjne sugestije za razvoj naše arhitekture kojoj, u novoj društvenoj i ekonomskoj klimi, valjda dolaze svetliji dani.
      
       (Autor je arhitekta iz Beograda i kritičar NIN-a)