Mi smo Evropi ponudili atmosferu sa Ibarske magistrale - njen miris, zvuk i sliku. Strast Balkana, haos muzičkih uticaja koji se prepliću, i,jednostavno, to ih je uzbudilo

      Nica 2000. Džez festival, nastup The No Smoking Orchestra. Sredovečne Francuskinje visoko podignutih ruku prate ritam Balkana, lomeći jezik da preko usta prevuku "đin-đi-rin-đi-bu-ba-ma-ra". Sat ranije, na istoj sceni blistali su džez heroji Majkl Breker i Pet Metini - stolice u kojima smo opušteno slušali njihov neobop, poletele su ka bokovima antičkog Vrta Simije, kada je kucnuo "Unza Unza Time".
       Berlin, 2001. Filmski festival, premijera "Super 8 priča". "Dame i gospodo, ovo je početak divnog prijateljstva." Kusturica parafrazira Bogija i njegovog uniformisanog pajtaša u magli Kazablanke, objavljujući početak zabave. Kadrovi starog Sarajeva, prepleteni slikama evropskih muzičkih centara. Priča o jednom uspehu...
      
       Začarani krug
       "Znam da mi nećeš verovati", kaže frontmen benda Dr Nele Karajlić, "ali Emir nije planirao da napravi film. Imali smo kameru na putu, pa je naš menadžment predložio da Emir izmontira televizijsku reportažu. On je onda smislio da složi niz priča o svakom članu benda, kombinujući materijal sa turneje i arhivu na "super osmici", kad smo bili djeca. U toku montaže, Talijani i Nijemci su sugerisali da to bude dugometražni film. To je lepa stvar za ljubitelje filmske umjetnosti - znači da se sa DVD i (starom) "super 8" kamerom može jeftino snimiti film koji će se prikazivati na festivalima. Važno je samo imati ideju..."
       Posle razlaza sa Goranom Bregovićem, Emir Kusturica se obratio starom saborcu iz "Zabranjenog pušenja" (i kolegi po hoblovanju parketa - sećate li se razloga nedolaska na dodelu Zlatne palme u Kanu, za "Oca na službenom putu"?), da preradi popularnog "Vukotu" za potrebe ciganske komedije "Crna mačka, beli mačor".
       "Bilo je to kao da je neko u zadimljenoj prostoriji otvorio prozor", seća se Nele. "On nam je otvorio neki novi horizont, a mi smo pronašli put kako da izađemo iz začaranog kruga koji smo napravili albumom 'Ja nisam odavle'".
       Sa prvim danima bombardovanja Srbije, Kusturica i Karajlić su već imali ideju da "Zabranjeno pušenje" pokuša proboj na inostrano tržište, na tragu uspeha "Mačora". Program, sa novim i nekim prepevanim pesmama, pripreman je na Krfu, da se The No Smoking Orchestra (TNSO) premijerno pojavi na scenama Zapadne Evrope već početkom leta 1999. godine. Do jugoslovenske premijere "Super 8 priča", održali su preko 250 koncerata - u međuvremenu su potpisali ugovor sa Universal France, snimili album "Unza Unza Time", osvojili Evropu, pa održali turneje po Kanadi i Latinskoj Americi. Pitam Neleta kako bi objasnio ovakav uspeh.
       "Film je odlično pripremio teren", kaže. "Ljudi su u njemu prepoznali miris slobode, koji krasi i naše koncerte. Išlo nam je naruku i što je kombinacija dva medija, filma i muzike, danas jako prihvaćena: da spojiš te dve sestre - što bi rekao Felini - i da se više ne zna šta je film, a šta muzika. I naš nastup ima neku vrstu priče, podsećajući više na veliki cirkus nego na rokenrol koncert. Takođe, pogodovala nam je objektivna popularnost muzike trećeg svijeta."
       Šizoidna muzika
       I opet na temu Cigana. Jedna od boljih scena u filmu je kada odlični gitarista Nenad Gajin Coce uči cigansku improvizaciju, da bi je spontano protkao u džezerski harmonski sklop akorda. Portugalski kritičar je primetio da je najveći kvalitet TNSO što "bend nigde nije šupalj". U filmu se vidi kako violinista Dejan Sparavalo vežba sa klasičnim orkestrom, harmonikaš Zoran Milošević trijumfuje na narodnjačkom terenu, Goran Popović (truba) prepričava zgode sa svadbi i sahrana u severnoj Bosni, a saksofonista Neša Petrović stiže da predvodi odlični džez bend u retkim pauzama turneje TNSO.
       "Stribor (Kusturica, mlađi, udaraljke) i Čedo (Zoran Marjanović, udaraljke) odrasli su na simfo-roku i regeu, a sad znaju i narodnjake. A Drale i ja smo izdanci pank pokreta sedamdesetih", dodaje Dr Nele. "Važno je da svakom ova vrsta šizoidne muzike daje dovoljno prostora da izrazi svoju priču, da mu bend oslobodi prostor za to. Takođe je bitno iskustvo sa naših scena - ako ne možeš da uspeš u Valjevu i Vranju, teško da ćeš uspeti u Londonu."
       Popodne pred nastup u Nici članovi TNSO provode na različite načine. Posle tonske probe, Neša i Coce ostali su u Arenama Simije, da pronađu svoje idole - Brekera i Metinija. Kusturica je skoknuo do Pariza da obavi neki poslić - zbog rušenja "konkorda", avio-saobraćaj je u kolapsu, a reditelj kasni na zakazanu konferenciju za novinare. Neša i Stribor odustaju od ručka u luksuznom hotelu "Radisson", da bi probali italijanske specijalitete iz malog restorana u blizini. Nešin mobilni ne prestaje da zvoni - preko prijateljice u kanadskoj ambasadi u Beogradu, pevač pokušava da ubrza postupak dobijanja viza. S druge strane hotela je plaža - ostali su iskoristili nastup na Azurnoj obali da uhvate malo sunca.
       "Sarajlije ignorišu autoritete", tvrdi Nele. "Teško da ćemo Emir i ja prvi dotrčati Majklu Brekeru, Džefu Beku, ili Dejvidu Birnu iz Talking Heads. Emir je jednom priznao da je Džo Stramer prva ličnost koju je zamolio da se slika s njim. Ali, jedna noć je meni bila posebno indikativna da se nalazimo u ozbiljnom društvu: decembra 1999. godine, na Transmusical Festival-u u Renu u Francuskoj svirali smo sa familijom Fatah Ali Kana iz Pakistana - rahmetli Nusret se, nažalost, već preselio u vječna lovišta - i sa grupom Public Enemdž. To je bilo veliko uzbuđenje da budemo između dvije vrste muzike koje obožavam, a koje nemaju nikakve dodirne tačke. Naravno, Džo je jedan od onih zbog kojih se bavim ovim poslom, uz Džonija Rotena i Branimira Džonija Štulića. Njih trojica su za mene 'liberte, fraternite, egalite'."
      
       Pelene za odrasle
       Kasnije, u bekstejdžu, oko jugoslovenske ekipe je najveća gužva. Momci na neobičan način uspostavljaju kontakt sa šarmantnim organizatorkama: "Hej, bona, daj još pet majica, trebalo bi presvuć' ove stare..." Emir dočekuje novinare, ali ih šalje Neletu, smatrajući ga kompetentnijim da objasni čime se bend bavi. Režiser, pak, uživa u foto-sešnu. Dim tompusa okružuje obavezan šešir.
       "U zemljama Latinske Amerike zanimalo ih je kakav to ritam sviramo, jer su čuli rumbu, ali malo 'iščašenu'", seća se frontmen. "Onda smo zaključili da je ta rumba možda nastala na Istoku, pa da je odatle krenula put Afrike, Španije i Latinske Amerike, da konačno dođe i kod nas. Onda je naš narod uzeo taj jednostavni oblik rumbe i dodao mu ciganske zezalice - najvažniji ljudi u procesu prebacivanja ritma, melodije i harmonije od jedne zemlje ka drugoj - bili su Cigani. Oni mogu da prosviraju 'Shine On Džou Crazdž Diamond', Pink Flodžd-a, na svojim trubama i za pet dana će tvrditi da je to njihova pesma."
       U maniru dobrih muzičkih dokumentaraca, "Super 8 priča" otkriva nam život grupe iza scene. Vendersov "Buena Vista Social Club" ne nameće se kao prvo poređenje samo zato što je premijerno prikazan u vreme kada je nastajao Emirov film, već je korišćena slična kombinacija digitalne i filmske tehnologije, a likovi pričaju svoje životne priče, ili su akteri zanimljivih (ne)zgoda na putu. Goran Markovski Glava je lični favorit. Iščašenje ramena tokom koncerta u Berlinu prati digitalna kamera, odlično oslikavajući bol koji trpi basista, nelagodnost ljudi iz pratećeg tima koji mu "nameštaju rame" i hladnu glavu režisera, koji pokušava da održi tenziju u publici, dok se iza scene odvija mala drama. Pitam Neleta da li je bilo sličnih incidenata koji nisu ušli u film...
       "U Koređu su me skinuli sa infuzije, da bih izašao pred raju. Obezbeđen sam pelenama za odrasle, a Kusti je javljeno da otvori koncert, kada su kola krenula prema parku u kome se sviralo."
      
       Mi sviramo pank
       Među zanimljivim italijanskim iskustvima je i televizijska proslava Adrijana Ćelentana, kad su se, pored TNSO, u programu pojavili Tom Džons i Džo Koker, kao i godišnji prvomajski koncert italijanskih sindikata, pred gotovo milion ljudi na jednom rimskom trgu.
      
       "Svira se besplatno, za čast", ponosno nam je saopštio menadžer. A onda je u bendu bila dilema: Pa dobro, moramo li? Nek skupe svak' po marku, pa ćemo onda da im sviramo! Al' naravno, odsvirali smo i bez toga. Koliko se sećam, i Bregović je tamo nastupio pre dvije-tri godine."
       Nameće se, prirodno, dilema koliko TNSO i Goran Bregović pokrivaju "isto" tržište - i zbog veze sa Kusturicom i zbog folklornih uticaja u muzici. Nele objašnjava: "Prije da se dopunjujemo nego da jedno drugom uzimamo hljeb. Naša muzika je i dalje (pank) rok, a on iza sebe ima simfonijski orkestar. Samo smo se jednom, u Cirihu, potrefili - on je svirao u operi, u organizaciji neke naše firme, a mi smo svirali u Rotefabrik, klasičnom rok klubu."
       Nele zatim nabraja mesta u kojima je TNSO nastupao - Olimpija i Elize-Monmartr u Parizu, Folksbine i Tempodrom u Berlinu... Primećujem da na listi nema jugoslovenskih klubova...
       "Nećemo valjda da idemo u neku našu kafanu, umesto da sviramo u takvim salama? A naši ako hoće, oni dođu... Kad smo rasprodali karte u Dizeldorfu, a vani ostalo dva-tri naša čovjeka, rekao sam menadžeru da ih pusti unutra. Al' kad je on pitao ima li Jugoslovena, sve Švabe su tvrdile da su oni Jugosloveni! Onda sam mu napisao kako se na srpskom kaže The No Smoking Orchestra, što je bila prava lozinka - naši su znali odgovor na pitanje!"
       Dok teče odličan nastup pred francuskim džez frikovima, shvatam da je bend zaista teško dovesti u vezu sa "Novim primitivizmom" iz kog se "Zabranjeno pušenje" izleglo sredinom osamdesetih, ili sa Stones-bugijem "Sabaha sa Šejtanom", pa čak i sa poslednjom fazom jugoslovenske frakcije benda i albumom snimljenim za Komunu. Osećam da će biti teško opisati kolegama o kakvom se kreativnom zaokretu radi...
       "Naša sredina je hermetički zatvorena za samu sebe - ljudi teško prihvataju ono što raste na našem tlu. Prije će potrčati da kupe paradajz sa pijace u Berlinu, nego iz Šapca. Mi smo Evropi ponudili atmosferu sa Ibarske magistrale - njen miris, zvuk i sliku. Strast Balkana, haos muzičkih uticaja koji se prepliću, i, jednostavno, taj miris ibarske janjetine ih je uzbudio."
      
       Diler za Maradonu
       "A što se naše kritike tiče", nastavlja pevač, "ona je delom bila negativno motivisana zbog našeg ugovora sa Vučelićem. Ali, to je bilo najlogičnije rješenje - ja sam sa njim ranije radio dva uspješna posla. U Beogradu smo prvi put nastupili 1984. godine, kada je on bio urednik SKC-a, a zatim smo snimali 'Složnu braću', dok je bio direktor RTS-a. Moje iskustvo sa njim kao profesionalnim partnerom je bilo previše dobro, da bih mu rekao: 'e, ne bih ja to sad s tobom' - i na Zapadu je poslovne partnere nekulturno pitati za politički angažman.
       S druge strane, mi pljujemo Maradonu s pozicije nadmenog provincijalizma, ne primećujući da ga njegova zemlja slavi i da upravo zato imaju uspjeha na svjetskoj sceni. Jedan hrabri novinar 'Politike' reći će da je Dijego propao zato što se drogirao, da možda nije ni znao igrat', umesto da se raspiše o potpunom rasulu u našoj fudbalskoj organizaciji. Da mi je da mi imamo pola tog Maradone, pa nek se drogira koliko hoće, ja ću mu nać' dilera!"
       Dok u bekstejdžu radim intervju sa Majklom Brekerom, do nas dopiru zvuci sa scene, gde je TNSO već krenuo u akciju. Objašnjavam saksofonisti da su to momci koje je upoznao tokom popodneva. Džentlmen-profesionalac-džezer, ne sakriva zainteresovanost za neobičnu zvučnu matricu, mada bi voleo da su malo tiši. Neka, mislim, čuće se i na snimku... Kasnije, odlazim da overim koncert i ubrzo shvatam "zašto je toliko jako" - treba nadjačati hor desetak hiljada ljudi kojim diriguje Dr Karajlić. "Bubamara", "Pit-bul", pa "Romeo", za bis. "Super 8 priča" su dobra prilika da publika u Jugoslaviji vidi "šta propušta".
      
       VOJISLAV PANTIĆ