Godine u kojima je politika prevladavala u našem kulturnom životu dovele su do toga da danas ne postoji jasna slika o tome koji su glavni tokovi na domaćoj kulturnoj sceni, a šta je alternativa

      Do petog oktobra alternativnu umetničku scenu definisali su pre svega angažovani umetnički projekti koji su se suprotstavljali tadašnjoj politici isključivosti i izolacije. Danas se kulturna panorama izmenila, kao i potrebe i zahtevi onih koji učestvuju u kreiranju kulturnog života. Buxetski finansirane institucije koje su tradicionalno okrenute kulturi mladih, kao Dom omladine i SKC doživele su strukturalne promene i vratile se na kulturnu mapu grada, a one institucije, galerije, umetničke grupe i asocijacije koje su proteklih godina bile glavni promoteri novih tendencija u kulturi (Reks, Remont, Centar za kulturnu dekontaminaciju), donedavno finansirane isključivo iz sredstava različitih fondacija, danas dobijaju podršku državnih službenika zaduženih za kulturu.
       Kako se u novoj situaciji snalaze najmlađi učesnici kulturne scene koji pripadaju uslovno rečeno off sceni i kakve zamerke imaju na rad institucija na koje su upućeni?
      
       Nezadovoljstvo
       "Do 5. oktobra prošle godine znalo se gde se ide, a gde ne, ako hoćeš nešto da uradiš - nije se išlo u SKC, išlo se u DOB", kaže Miloš Kukurić, jedan od pokretača lonj-fi produkcije, organizacije koja promoviše domaći i svetski kratki nezavisni niskobuxetni film. Od '97. organizovali su preko 100 projekcija u zemlji i blizu 50 u inostranstvu, na kojima je prikazano 500 domaćih i blizu 200 stranih niskobuxetnih filmova.
       "Danas ima više mogućnosti što se tiče prostora. Sa druge strane, suštinski se malo toga promenilo. Saradnja sa institucijama je na istom nivou, radi se kampanjski, niko nije pokazao interes, želju i hrabrost da na neki konkretan način dugoročno pomogne nezavisnu scenu koja je već godinama hiperaktivna", smatra Miloš. Od'97. do '99 lonj-fi je bio vezan za Kulturni centar Reks radija B92, a potom se osamostalio, zajedno sa nezavisnom strip produkcijom "Striper" i grupom mladih digitalnih umetnika Corrosion. Osnovali su Zadrugu, koja je pokušala da približi ove medijski različite grupe delujući nezavisno od institucija.
       "Tokom 2000. počeli smo ozbiljnije da radimo kao Zadruga, dobili smo dosta poziva, neki od njih bili su za strane festivale, što nam se nije događalo dok smo bili u Reksu", kaže Igor Đorđević, u kompjuterskim krugovima poznatiji kao Dominator, jedan od osnivača Corrosion-a, dizajnersko eksperimentalne audio-vizuelne grupe koja se bavi kompletnom kompjuterskom produkcijom. Grupa postoji od '93. a trenutno ima desetak aktivnih članova, uglavnom dvadesetogodišnjaka. Njihove "prostorije" nalaze se u jednoj adaptiranoj garaži, u kojoj se svake večeri okuplja uži deo grupe. Corrosion ima stalnu produkciju na Internetu, pokrenuli su prvu domaću izdavačku kuću koja će se baviti izdavanjem elektronske muzike, rade na elektronskom stripu. "Kod nas nedostaju informacije o ovome čime se bavimo, a institucije koje bi trebalo time da se bave to ne rade. Ako i dođe do nekog angažmana to je jednokratno, kada su neki seminari ili prezentacije u pitanju, a pri tom nema pomena o honorarima", objašnjava Igor.
      
       Ohrabrenje
       Ranije iskustvo obeshrabrilo je mnoge mlade autore koji ni danas ne znaju kako da finansiraju svoje projekte, ali ni kome da ih ponude. Ono što su im institucije donedavno nudile često se svodilo na ustupanje prostora. Jasna Dimitrijević, direktor Doma omladine od maja ove godine, kaže da je u vreme kada je radila kao urednik u ovoj kući postala svesna problema sa kojima su se tada suočavali umetnici i da sada kao direktor pokušava da ispravi greške prethodne uprave.
       "Mnogi su iznenađeni kada im kažemo da ne treba ništa da plate, jer su navikli da izlažu tako što sakupe pare od porodice i onda rentiraju prostor. Danas od nas mogu da očekuju infrastrukturnu i produkcionu podršku. Tehnički deo je obezbeđen, nekada potpuno, nekada delimično, u zavisnosti od zahteva, a u produkcionom smislu imamo tim koji prati realizaciju projekta, omogućava medijsku promociju i traži sponzore, ukoliko naša sredstva nisu dovoljna. Dom omladine mora da pomogne i u produkcionom smislu, jer ćemo jedino na taj način imati svoju publiku i svoje autore. U suprotnom se gubi smisao kulturnih centara", smatra Jasna.
       Ova kuća je za nekoliko meseci formirala redakciju koja nije postojala, programski se konstituisala i definisala koncept i strategiju razvoja, a to je produkcija i prezentacija novih tendencija u različitim oblastima kulture i umetnosti, pored ostalog i kroz prezentaciju prvih autorskih radova.
       "Ideja je da pomognemo umetnicima kojima je saradnja sa nama prvo iskustvo da nauče kako da promovišu svoj projekat i da im omogućimo da taj projekat i dalje živi. Naša saradnja ne zaustavlja se samo na jednokratnom predstavljanju, već informacije o projektima šaljemo u ostale kulturne centre u Srbiji."
      
       Poverenje
       Glavni zadatak koji su neke kuće postavile bio je da vrate poverenje najmlađe publike koje je godinama narušavano lošom kulturnom politikom. Kada su prošlog oktobra na talasu političkih promena u SKC ponovo došli ljudi koji su ga nekada vodili, na čelu sa Slavkom Timotijevićem, istakli su da žele da budu spona između novog i SKC-a iz zlatnih vremena, a da će programski deo prepustiti mlađim ljudima.
       Koncept sa kojim je SKC počeo svoj život davne '68. zasnivao se na "svim oblicima traganja, umetničkog rizika i novih jezika kulturne komunikacije", kako ga je definisao njegov prvi direktor Petar Ignjatović. Danas se, međutim, veliki deo prostora ove kuće ustupa komercijalnim sadržajima - za snimanje Cecinih spotova ili proslavu švajcarske ambasade, na primer, pa je tako ovaj novinar pre izvesnog vremena naišao na sledeću scenu u velikoj sali i holu: službenike pomenute ambasade koji dele novčanice dobro oznojenom limenom orkestru okupljenom oko neke ekstatične plesačice, dok su okolne stolove ukrašavale pite sa mesom.
       Za to vreme u drugom malom klubu smestili su se međunarodni gosti Bitefa, kojima je jedva nekako bio dozvoljen ulaz u zgradu (njihova poseta izgleda nije bila dovoljno profitabilna). U isto vreme, mlada ekipa okupljena u Radiju SKC, koja je nedavno proslavila godinu dana od vrlo zapaženog debija među beogradskom omladinom, od slušalaca sakuplja priloge za popravku NjC-a u svojim prostorijama, u kojima nema osnovnih uslova za vođenje programa.
       "Vodeći ljudi SKC-a nazvali su nas uzurpatorima i ignorišu naše napore da napravimo nov i prepoznatljiv studentski radio. Za godinu dana nismo dobili ni dinar honorara, a pokazali smo da možemo da napravimo program koji su podržali i neki važni muzičari u ovom gradu, koji su besplatno svirali na našoj rođendanskoj žurci. Uprava kuće bila je iznenađena koliko se ljudi tada okupilo u bašti SKC-a, jer se ne interesuju za ono što radimo, iako im stalno podnosimo pismene projekte. Oni u svojim prostorijama slušaju Radio B92 i nemaju sluha za našu programsku koncepciju, koja se zasniva na afirmaciji mladih bendova, umetnika, DJ-eva.
       Njihov prigovor je da mi ne znamo kako se prave pare, a nedavno su nas obavestili da će da iznajme frekvencije u komercijalne svrhe. Mi smo našli ljude koji su zainteresovani da nas sponzorišu, ali ne možemo ništa bez direktorovog pečata. Sve se svodi na usmene dogovore koji se često krše. Prostori u SKC-u se iznajmljuju, ali i dalje nema osnovnih stvari poput toalet papira, heftalica...", kaže Marija Mitalkov, organizator. (Od direktora SKC-a nismo uspeli da dobijemo više informacija o stanju na ovom radiju.)
      
       Politička korektnost
       Kada je reč o kućama koje se finansiraju iz stranih fondova, naši sagovornici smatraju da one ne podstiču individualnost i da su njihovi uslovi za saradnju često određeni političkim premisama.
       "Kada neka fondacija naruči delo moraš da pristaneš na uslove političke korektnosti", kaže Igor Marsenić, jedan od osnivača grupe Hupe koju čine trojica mladih beogradskih slikara, i dodaje: "Problem je što je kod nas politika uvek na početku, politika pravi umetnike, umesto da stoji na kraju, kada država treba da stane iza umetnika koji se probijao i pokazao u tržišnoj utakmici i od njega napravi zvezdu i nacionalnu veličinu."
       Igor Đorđević veruje da njihovi projekti često nisu primećeni, jer nisu naveli da to što rade služi za poboljšanje komunikacija ili umrežavanje, na primer. "Mi to vidimo kao iskorišćavanje dnevne politike. Umrežavanje treba da bude posledica rada, a ne njegov cilj, a kod nas je to okrenuto naopačke. Neke akcije koje su dobre, često su u lošim rukama i ostaju zatvorene bez ikakvog razloga u uskom krugu ljudi. Neguje se uvoz nekih vrednosti bez prilagođavanja našoj sredini. Rad organizacija u oblasti kulture koje se finansiraju iz stranih fondova sve više se svodi na plagiranje onoga što je neko uradio napolju ili na dovođenje stranaca", kaže Igor.
       Katarina Živanović, direktor Kulturnog centra Reks, smatra da su mladi autori manje principijelni od starijih i da su ih prethodne godine u kojima su se konstituisale nevladine organizacije dovele do mnogih pogrešnih zaključaka.
       "Fondacije, na primer, ne daju novac za honorare. Mi smo publiku vaspitavali da plate karte, jer su oni verovali da su kuće koje se dotiraju iz fondova pune para i da ne treba da naplaćuju programe", kaže direktor Reksa i dodaje da institucije kulture danas rade na tome da jasnije profilišu svoje delatnosti, tako da mladi, ali i stariji autori neće biti zbunjeni kome da nose svoje projekte. "U uslovima u kojima nije bilo moguće da se iskažu na drugim mestima pružili smo im priliku i uspeli da formiramo neku kulturnu scenu koja i danas postoji, a koja svakako nije održana na main stream-u. Međutim, nije bilo zdrave konkurencije i to je stvorilo pogrešnu sliku. Sada i buxetske institucije kulture imaju priliku slobodno da rade, pa su i naši kriterijumi stroži", objašnjava Katarina Živanović.
       Reks je napravio prepoznatljivu uređivačku politiku čije je opredeljenje politički angažovana umetnost. Katarina kaže da nije bilo lako odrediti uslove saradnje u vreme kada je ova kuća radila pod veoma nepovoljnim političkim uslovima u društvu i da tek sada imaju priliku da organizovanije deluju. "Uveli smo formulare na osnovu kojih se projekti prijavljuju, a potom uređivački odbor odlučuje o njima - da li ćemo naplatiti projekat, ili ćemo ponuditi da se besplatno realizuje u našoj kući, a ako nam se posebno dopadne možemo da uđemo i kao producenti. Nadamo se i da će obavezujući ugovori o saradnji koji se budu pravili, uskoro moći da se brane kada se uspostavi ozbiljan pravni sistem."
      
       ANA OTAŠEVIĆ