Iskustvo pokazuje da je saradnja sa Tribunalom bila povod za unutrašnjo-političke obračune. Da li će tako biti i dalje ili će država konačno početi ozbiljno da brine o svojim podanicima optuženim za ratne zločine

      Hapšenje braće Predraga i Nenada Banović, njihovo ekspresno isporučenje Hagu i oružani protest specijalnih jedinica Državne bezbednosti samo su podsetili da se bez jasnih zakonskih propisa o saradnji sa Tribunalom i dalje mogu očekivati novi nesporazumi. Međutim, kad god se pomene saradnja sa Haškim tribunalom javnost i politička i stručna i obična ispolji - raspolućenost.
       Ova ambivalencija traje gotovo od njegovog osnivanja i jedna je od retkih stvari na koju nisu uticale ni petooktobarske promene. Još je za mnoge sporan način te saradnje: bezuslovno izručivanje optuženih domaćih državljana sudu ili pak unutrašnje odlučivanje gde će im se suditi (u Hagu ili kod nas) za najteže ogrešenje o međunarodno pravo.
      
       Uredba
       Pokušaj da se do saradnje dođe spornom saveznom uredbom nije urodio plodom. Posle gotovo pet meseci nagađanja, ali i burnih reakcija javnosti koje je izazvala Uredba Savezne vlade o postupku saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom, Savezni ustavni sud je taj akt ocenio kao neustavan i nezakonit. Jugoslavija je tako, opet, stala na opasnu "klackalicu" jer je došla u situaciju da, osim republičke uredbe na osnovu koje je Slobodan Milošević izručen Tribunalu, nema nijedan domaći propis koji preciznije reguliše saradnju sa Hagom.
       Upravo u trenutku kada je republička vlada došla do kakvog-takvog kompromisa sa narogušenim "crvenim beretkama" (sreda, 13. novembar), obznanjena je i inicijativa Demokratske stranke Srbije da se zakon o saradnji sa Hagom donese u republičkom parlamentu. Neposredno pre protesta "vukova" iz Kule, funkcioner DSS-a je rekao NIN-u: da se o takvoj inicijativi ne razmišlja jer se radi o materiji iz savezne nadležnosti i da treba da je uredi savezna vlada. Stvar je "prelomljena", kako NIN saznaje, na Predsedništvu stranke (u utorak uveče, 12. novembar), a javnost je formalno obavestio predsednik SRJ i lider DSS-a Vojislav Koštunica. Osim podatka da će DSS vrlo brzo republičkom parlamentu podneti zakon o saradnji sa tribunalom u Hagu predsednik Koštunica nije želeo da precizira detalje ovog predloga dok se ne pojavi u parlamentu.
       Dobro upućeni pravnici nisu propustili priliku da zaključe kako je predsednik savezne države, uz vidljivu blagonaklonost i razumevanje za nezadovoljstvo i postupak specijalaca, značajno reterirao i da sada smatra da je, umesto federalnog zakona, odnosno federalnom uredbom, saradnju dovoljno pokriti i republičkim zakonom. "To nije legalizam, već čist oportunizam", komentar je jednog uglednog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu.
      
       Procedura
       "Imali smo dobre namere da jedno teško pitanje regulišemo zakonom", kaže Aleksandar Popović, potpredsednik DSS-a. "Najbolje bi bilo doneti zakon na saveznom nivou. Međutim, i ovo rešenje, donošenje zakona na republičkom nivou je manje loše nego nemanje nikakvog zakona. Činjenica je da se masovno krši zakon, da ljudi koji su optuženi pred Hagom nemaju apsolutno nikakva prava. I braća Banović i doktor Stakić, svojevremeno, izručeni su bez određene pravne procedure. Kao što ne želimo hajdučiju u drugim oblastima, tako je ne želimo ni u ovoj oblasti."
       U Zakonu o krivičnom postupku nema procedure koja je predviđena za isporuku domaćih državljana, ali postoji procedura predviđena za isporuku stranih državljana. A optužbe koje dolaze iz Haga, ma šta neko mislio o tom sudu, jesu ozbiljna realnost, pa je i saradnja sa njim nužna.
       Uvažavajući tu realnost, republička vlada postupa po uredbi koju je donela 28. juna, pozvavši se na član 23 Ustava Jugoslavije koji kaže da su opšteprihvaćene međunarodne norme sastavni deo unutrašnjih prava, samim tim i Statut Haškog tribunala. Zato ima mišljenja poput Gorana Vesića, savetnika saveznog ministra policije, da nama nije potreban nikakav akt o saradnji sa Haškim tribunalom. "Jedino što nam treba, to je akt kojim bismo eventualno definisali proceduru oko naših državljana. Izuzev Slobodana Miloševića, zbog kojeg je i doneta uredba, nije izručen nijedan državljanin SRJ. Svi ostali su bili državljani druge države."
      
       Kočničar
       Očigledno da uredba Vlade Srbije ne može da pokrije sve oblike saradnje, jer to nije samo pitanje izručenja već i drugih oblika recipročne saradnje - od istražnih radnji koje bi obavljali naši organi, ili zajedno sa haškim organima, od predmeta pred Haškim sudom do dogovornog suđenja u zemlji, dobijanja istražnih materijala za suđenja ovde...
       "Tako posmatrano zakon je dobrodošao", kaže Dragor Hiber, funkcioner Građanskog saveza Srbije, stranke koja je zauzela stav da je materiju o saradnji sa Haškim sudom potrebno urediti zakonom. "To ne znači da su dosadašnji oblici saradnje nezakoniti, jer se u ovom slučaju radi o takozvanom instrumentalnom zakonu kojim se uređuje jedno pravo, odnosno obaveze koje postoje. Šteta je, tako posmatrano, što zakon do sada nije donet."
       Problem je, međutim, što u saveznoj vladi i dalje ne postoji konsenzus o oblicima saradnje. "Taj konsenzus ne postoji posebno u delu koji se odnosi na izručenje jugoslovenskih građana", izjavio je nedavno savezni ministar pravde Savo Marković. Glavni kočničari su stari. Za Vuksana Simonovića, političkog direktora Socijalističke narodne partije Crne Gore stav SNP-a je odranije poznat: "U Saveznoj skupštini treba doneti okvirni zakon o saradnji sa Tribunalom, kojim se ne bi određivali postupak i konkretni oblici i vidovi saradnje. Konkretne oblike i vidove saradnje, u skladu sa Ustavom SRJ, treba urediti posebnim zakonima koje bi donele skupštine članice." U svakom slučaju, SNP smatra da "nijednog jugoslovenskog državljanina ne treba isporučivati Hagu, već da je moguće urediti postupak utvrđivanja odgovornosti i kroz ove zakone, uz mogućnost da predstavnici Haškog tribunala učestvuju prilikom postupka i suđenja pred našim sudovima."
      
       Nadmudrivanje
       Ovakav stav koalicionih partnera iz Crne Gore, lideri DOS-a tumače kao zloupotrebu saveznog parlamenta, a Srbiju vide kao taoca jedne grupacije u Crnoj Gori. "Taj inferioran položaj Srbije u federaciji je principijelno neprihvatljiv", zaključuje Hiber.
       Predsednik Vojislav Koštunica je glavni krivac za takvo stanje, i za blagovremeno nedonošenje zakona o saradnji sa Hagom, misli Goran Vesić. "On je u decembru prošle godine, na Predsedništvu DOS-a, tražio da pod njegovom direktnom ingerencijom budu odnosi između Srbije i Crne Gore, saradnja sa Haškim tribunalom i reforma Vojske Jugoslavije, što je i prihvaćeno. Odnosi Srbije i Crne Gore su sada gori nego pre godinu dana, sa izgledom da nam čak posreduje Solana. Šta je sa Vojskom i to se vidi."
       Što se tiče Tribunala, Vesić ukazuje na nekoliko činjenica. Prvo, Koštunica je u kampanju ušao pričajući da je Hag "deveta rupa na svirali", sledi potom nadmudrivanje sa Karlom del Ponte, glavnim tužiocem Haškog tribunala, koju je u januaru prvo odbio da primi a posle ipak primio, da bi, posle boravka u Americi i sastanka sa Bušom, naglo promenio mišljenje i saopštio da zakon o saradnji sa Tribunalnom treba da se usvoji.
       Ali, onda je usledio neuspeh u pregovorima sa koalicionim partnerima iz Crne Gore koji nije podržao zakon o saradnji sa Hagom na saveznom nivou. Onda je, navodno, od predsednika Koštunice potekao predlog da se zakon donese na republičkom nivou. Prema upućenom izvoru NIN-a na sastanku rukovodstva DOS-a, koji je o tome trebalo da donese odluku, umesto predsednika Koštunice se pojavio njegov savetnik Gradimir Nalić i saopštio da on ne može da garantuje da će njihovi poslanici glasati za to u republičkom parlamentu.
       Na kraju je na zahtev predsednika Koštunice, nesuđeni zakon bio pretočen u saveznu uredbu koju je Ustavni sud nedavno ukinuo. Ima čak tvrdnji da je tadašnji savezni minsitra pravde Momčilo Grubač predlagao da Savezna vlada donese istovetnu uredbu kakvu je potom donela republička vlada, ali to nije prošlo. Pominje se da je Grubač zbog toga nudio i ostavku jer mu je kao vrsnom pravnom stručnjaku bilo nepojmljivo da se u uredbi koja je na kraju doneta reguliše materija koja se može urediti samo zakonom.
       Sada je najavljena nova inicijativa DSS-a koju u DOS-u ne odbacuju ali je, posle svega, poprilično gledaju sa podozrenjem. "Stvari su dosta klizave, ali ih je moguće rešiti nategnutim tumačenjem republičkog ustava", smatra Hiber. "S druge strane, nikako ne bi bilo dobro da to bude zakon o nesaradnji sa Haškim tribunalom. Naročito bi bilo opasno da se predvide takva pravila procedure koja, umesto međunarodne pravne pomoći, predstavljaju upravo prethodno suđenje u Jugoslaviji, jer se radi o uređenju procedure a ne utvrđivanju krivične odgovornosti. Ako prihvatimo da je moguće izručenje Hagu, a prihvatili smo i moramo ga prihvatiti, onda je Haški sud taj koji će reći da li je neko kriv ili nije."
      
       Podanici
       Vesić, pak, ide korak dalje i kaže: "Očekujemo da nas Koštunica i Savezna skupština zvanično obaveste da nisu sposobni da ispune ovu čisto saveznu nadležnost, da ne bude posle kako je republička vlada uzela još jednu nadležnost, kako to predsednik Koštunica inače govori." Slične opaske već su dali i republički premijer Đinđić i republički ministar pravde Batić, podvlačeći da se radi o velikoj "protivrečnosti koja se uvodi na mala vrata", odnosno priznavanju činjenice da savezna država ne postoji. Upućeni bi rekli da je to više pokušaj političkog poentiranja, jer im se pružila prilika, nego neoboriva argumentacija. U žargonu, koji neki političari vole da koriste, to liči na "loše zakucavanje glavom lopte iz kornera, pored gola". Jer, mnogi se pitaju zašto onda nije poništena savezna država nizom inicijativa u Crnoj Gori kojima se uređuju nesporno federalna pitanja, kao što je oblast carina ili moneta.
       U suštini, svi će prihvatiti predlog i glasati za njega u republičkoj skupštini, pod uslovom da podrazumeva i obavezu izručenja okrivljenih Haškom tribunalu. Ono što je mnogo gore jeste opasni vakuum koji mora što pre da se popuni pre svega zato da bi država mogla da na što bolji način pomogne svim svojim podanicima koje je Haški tribunal optužio za ratne zločine.
      
       SLOBODAN IKONIĆ