Svako može i treba da napravi svoj spisak predloga, pa da teži da ga ostvaruje, stavku po stavku. Uporno, bez žurbe i srdžbe

      Moj odgovor na ovo pitanje verovatno neće biti ni premudar ni preoriginalan. Tako je i bolje. Od silnih ultimativnih: "To da se radi", nismo baš profitirali u proteklih desetak godina. "Šta da se radi"? Da se živi normalno. Ili, bar da svako pokuša da živi normalno, da se seti ili, ako je premlad, da nauči taj lepi način života.
       Svih ovih godina računalo se na našu nenormalnost. Pretpostavljalo se da ćemo reagovati suprotno zdravom razumu. Ako nam se baš omaklo da budemo normalni, trudili su se koliko god su mogli da nas vrate na krivi put. Setimo se, nakratko, demonstracija '96/97. Tad prvi put nisu mogli. Kad više uopšte nisu mogli, povukli su se u haški mir. Opet se, sve je jasnije, računa na naš lagani otklon od svesti. Pa onda kao nije čudno što su i dalje u modi blindirani džipovi, što se sumnjivi tipovi proglašavaju herojima, što bizmismeni postaju biznismeni, što su bogati od pre još bogatiji posle... Što se stalno nešto pitamo, je li po zakonu? Ima li smisla? Fin čovek, fina gospoda, drugovi, ko bi rekao da su oni...
       Ali, što jest jest, ovi ipak nisu oni. Osim ponekad. Baš stoga, moramo postati normalni, nas ali i njih radi. I da se smejemo i smehom ih upozoravamo. Za sad.
       A šta to znači živeti normalno?
       Moj delimičan spisak glasi:
       Da se vole ljudi oko sebe
       Da se čitaju knjige, kupljene ili pozajmljene
       Da se ne divi barabama
       Da se neobavezno gledaju izlozi u šetnji sa lepšom polovinom
       Da se zločinu da ime
       Da se starima pomaže
       Da se slabima ne ruga
       Da se TV gleda bez ostrašćenosti,
       osim ako je sport u pitanju
       Da se lopovi nađu u zatvoru
       Da se novinari ne ubijaju
       Da se lažovu u lice kaže: "Lažeš"
       Da se čudi kad se čuje da će nezavisni mediji dobiti ordenje ali ne i frekvencije
       Da se ide na more
       Da se Internet ne smatra baukom
       Da se radi za platu
       Da se ne hvali neznanjem stranih jezika
       Da se lekovi kupuju od penzije
       Da se ide u inostranstvo i da se iz istog vrati
       Da se šoping shvata kao zabava a ne misaona imenica
       Da se sa prijateljima priča o ženama a ne o politici
       Da se bolesni leče
       Da se razlike shvataju kao vrlina a ne mana
       Da se gledaju koncerti stranih bendova
       Da se deca krste iz tradicije a ne u školi
       Da se oseti knedla u grlu kad Rundek u SKC-u kaže: "Long time, no see..."
       Da se ide na izložbe
       Da se ne jedu pice u pozorištu
       Da se ne krade, ubija... i sve ostale zapovesti, osim možda one oko preljube
       Da se posećuju roditelji
       Da se ima struje
       Da se reč "izvinite" ne traži u Rečniku stranih izraza
       Da se u sebi često ponavlja Kantova: "Ne čini drugima ono što ne bi voleo da drugi učine tebi".
       Svako, naravno, može i treba da napravi svoj spisak predloga, pa da teži da ga ostvaruje, stavku po stavku. Uporno, bez žurbe i srdžbe. Samo na taj način neće nam se dogoditi da se opet prevarimo u izboru onih od kojih zavisi ispunjenje stavki sa spiska i više nikad nećemo morati ozlojeđeno da tvrdimo kako mi nismo glasali za tog i tog, ali eto, desilo se.
       Pošto ne zavisi sve od nas, neće biti ni lako ni brzo, ali vreme je, valjda, konačno na našoj strani.
      
       (Autor je glavni urednik Televizije B92)