Dr Vojislav Koštunica: MILAN GROL - INTELEKTUALAC U POLITICI (2)

      Država se mora očuvati da bi mogla da se preuredi. Ili, kako se to danas kaže, da bi mogla da se reformiše. Ma koliko bilo teško državu razgraditi, lakše ju je razgraditi nego sagraditi. Zato je Grol napadao sve one koji državu razbijaju, sve one koji razmišljaju bez nje i mimo nje, koji se ponašaju kao da ona ne postoji. Zašto bi državu više čuvali drugi, ako je mi sami ne čuvamo?
       U "Londonskom dnevniku" on piše: "Ne smatram da sam pozvan da ja pravim istoriju. Moja je dužnost da očuvam narodu ono s čime smo izašli, i da mu to vratim neokrnjeno, ničim nekompromitovano. A narod će činiti šta bude hteo... Mi nemamo drugo ovlašćenje do da se založimo za integritet Jugoslavije. Ako taj napor postane jednog dana uzaludan - ne sme to biti nikojom našom greškom ni krivicom. To je sad briga glavna."
       U Londonu je Grol gnevno reagovao na priču o nepostojanju države koju su kazivali predstavnici te iste države, pojedini ministri, I tada je iznosio nešto što i danas u kontekstu srpsko-crnogorske federacije zvuči aktuelno: "Osnovno rešenje izraženo je u postojanju Jugoslavije. Od te baze, koja stoji van diskusije, može se ići u reforme. Ali Jugoslavija postoji. Oni, međutim, (tada Hrvati i Slovenci - V.K.) govore kao da smo se iskupili na pustoj poljani i da većamo o osnivanju države."
      
       Diktatura:Najzad, prilike su nametnule Milanu Grolu da piše ne samo o tome šta demokratija jeste, već i o tome šta demokratija nije, šta su autoritarni i totalitarni režimi. Veći deo tih napisa odnosi se na autoritarne i lične režime uspostavljene u Jugoslaviji posle 6. januara 1929. godine, na nešto što je u tadašnjem političkom žargonu bilo poznato pod imenom "nenarodni režim". Kritikom tog režima Grol se nije bavio samo između dva rata, već je to neretko činio i u svojim londonskim dnevničkim zabeleškama, tražeći u predratnim odnosima i stanjima duha objašnjenje za ratno političko i moralno rasulo.
       Ništa manje prodorne i ubedljive bile su Grolove analize i razmatranja o komunističkim totalitarnim porecima. Grol je jednu od osnovnih crta totalitarnih režima, bez obzira na njihovu ideološku osnovu, video u postojanju jedne unapred utvrđene i odozgo nametnute totalitarne vizije društvenog razvoja: "Nasuprot načelu postupnog razvoja evolucije, totalitarne ideologije, bile one koje daju socijalnom činiocu odlučujući smisao, bile one koje ga daju rasnom, nacionalnom ili verskom, rešavaju čitav životni problem pravolinijski, po jednom obrascu i odmah, smatrajući da svu tu složenost postojeće stvarnosti može da savlada jedna samouverena manjina, fanatizovana verom u program kao neprikosnoven. Bio to komunizam, fašizam, nacional-socijalizam ili Dolfusov klerikalni staleški poredak, svaki od njih totalitarno obuhvata sve odnose života i uređuje, i utvrđuje im i odmerava ne samo dnevne uslove nego i sam smisao merom vodeće ideje poretka."
       Vrativši se u zemlju Grol se odmah suočio sa društvenom stvarnošću koja je stalno potvrđivala ispravnost njegovih zebnji i najsumornijih predviđanja. Ta stvarnost se po rečima samog Grola svodila iz dana u dan i sve više na "bezobzirnu primenu jednog isključivog partijskog bukvara", na pravni poredak koji je predstavljao samo "ozakonjenje od korica do korica tog partijskog bukvara", na novu ulogu namenjenu idejama - da budu "ideje-gonilje" a ne "ideje-vodilje" - i na obrazovanje koje "ne prosvećuje već zabluđuje".
       Podnevši prvo ostavku na položaj potpredsednika vlade 18. avgusta 1945. godine, a zatim mesec dana kasnije obelodanjujući odluku demokrata i drugih udruženih demokratskih stranaka u opoziciji da ne učestvuju u izbornoj borbi u senci rđavih političkih zakona, pritisaka i atmosfere nespokojstva, Milan Grol je u poslednjem, sedmom broju "Demokratije" 8. novembra 1945, još jednom izrazio brigu i saosećanje za patnju i pogažena prava običnog čoveka koji je sve više mogao opstati samo kao deo kolektivnog mi: "U krvavoj graji izbornih procesija, ni na jednom transparentu nema reči o brigama s kojima ceo svet leže i ustaje. U tim parolama ne objavljuje se rat nevoljama, nego onima koji se na njih žale i traže rasudniju politiku. I protiv kojih se ljudi uopšte vodi hajka na unuštenje? Ako su oni u manjini, zašto ta uzbuna na opasnost koje nema? Ako su u većini, kakva je to zemlja i kakav narod koji u većini zlo misli i zlo snuje samom sebi? I kakva je to Ustavotvorna skupština koja tako ni savetom ni dogovorom nego izglasavanjem parola sa tih transparenata - treba da propiše osnovni zakon narodnog života? I koja je briga prešnija: o tome partijskom ustavu na papiru ili o egzistenciji naroda, o hlebu i miru bez kojih njegov život postaje neizdržljiv?"
       Grol je i uočavao i pisao da se nasilništvo vladajuće partije i njeno izneveravanje obećanja pokušava prikriti jednom drugačijom, kako bi se danas reklo, virtuelnom stvarnošću. Najrečitije o tome govori jedan naslov iz "Demokratije": "Manifestacije prolaze - problemi ostaju".
      
       Političar i intelektualac:Proučavaoce Grolovog dela - književnog, pozorišnog ili političkog - različite će stvari privlačiti i zaokupljati. Ipak, svi oni će poneti utisak o neverovatnoj sposobnosti pisca da ceo život, podjednako strasno i potpuno posveti knjizi (pozorištu pre svega) i politici. Izazovu politike, i to stranačke politike, najviđeniji srpski intelektualci (imena im je uzalud i nabrajati) nisu uspeli da se otmu. Nisu im to uostalom ni okolnosti, ratovi i unutrašnje prilike, dopuštali. Malo je kome ipak pošlo za rukom da tako snažno i podjednako živi u politici i za politiku i, istovremeno, u književnosti i teatru kao Milanu Grolu. Kao što je to on uostalom zapisao za svog školskog druga Jovana Skerlića: "Niti je politika mogla progutati književnost, ni književnost politiku. Jer i jedna i druga kod Skerlića nisu bile poslovna zanimanja, nego nezasitime duhovne potrebe."
       Današnjem čitaocu postaviće se možda i pitanje odakle je Milan Grol crpeo tu snagu i postojanost u političkoj borbi. Objašnjenje za to treba tražiti u mnogim ličnim osobinama, predispozicijama i sudbini samog Grola. Budućem biografu Milana Grola pašće u zadatak da splet tih okolnosti, društvenih i ličnih, rasvetli i objasni.
       Za ovu priliku valja ukazati na jedan momenat na čiju je važnost upozoravao i sam Grol. To je pripadnost jednom vremenu u kome se odvijao niz sudbonosnih, političkih i kulturnih događaja, presudnih za potonji društveni razvoj i sudbinu Srbije. "Kao što dete nauči ići posrćući tako je i moderna Srbija - pisao je Skerlić - za sto godina klecanja, pipanja po mraku, posrtanja i padanja, posle celog jednog niza skupo plaćenih iskustava i zadobivenih rana, naučila ići svojim nogama i svojim putem."
       U vremenu kada je Srbija naučila ne samo sama ići, već i u kome je došla do političke i kulturne zrelosti i stabilnosti, započinjao je svoju javnu i kulturnu delatnost i Milan Grol. To je vreme u kome je delovala ili započinjala svoje delovanje čitava jedna generacija u čijem se radu kristališu sva pređašnja nastojanja i napori. O tom vremenu Grol je pisao kao o razdoblju u "kome je fizička i moralna snaga našeg naroda ispoljena jednom generacijom koja se više neće ponoviti. Imena ljudi na svim poljima duhovnog i javnog života uopšte bivaju iz dana u dan i biće i dalje nadvišavana ličnim sposobnostima u novom vremenu, ali ni s kojim brojem ni visinom ona više neće dati onu socijalnu i moralnu celinu, onu duhovnu uzajamnost u kojoj se kroz sve protivnosti u borbi i borbe izražavala jedna više kolektivna individualnost: čitava jedna generacija zahuktana u groznici stvaranja i u stremljenju višim opredeljenjima."
       Za pripadnike te generacije, usmeravane osećanjem obaveze prema svome narodu i otadžbini, najbolje određenje Grol je pronalazio u kategoriji valjanosti. Po njemu, valjan čovek je "čovek koji valja nekome i izvan sebe, valja svojoj porodici, valja opštini, zemlji, valja svakoj zajednici u kojoj je: čovek koji gleda na dobro zajednice kao na svoje dobro, i pašteći se za to dobro smatra da 'gleda svoja posla'. Nasuprot onom koji strahuje da ne da svoju paru, ovaj drugi - valjan čovek - čuva se da ne uzme tuđu. On zadovoljan završava svaki dan u kome oduži nešto od duga zajednici koji on kao čovek oseća da je težak i ipak ugodan. Jer zalaganje za svako dobro u sredini u kojoj je za njega nije žrtva nego uživanje."
       Ali zadržimo se, makar na čas, na specifičnom Grolovom političkom angažmanu, njegovom i čitavog njegovog naraštaja. Grol i njegovi savremenici nisu se slagali, pogotovo u Londonu. Ali ne slažući se u političkim stavovima oni su se u jednom slagali: u odgovornom shvatanju svoga političkog delovanja. Dominantna Grolova tema u "Londonskom dnevniku" jesu njegova sporenja sa Slobodanom Jovanovićem.
      
       Razgovori sa Slobodanom Jovanovićem i sam Slobodan Jovanović su Grolova opsesija. Grol je svoj dnevnik pisao kao pozorišni čovek. Zamišljam kako bi se sjajan komad mogao isklesati od njegovih sećanja, u kojima bi glavno mesto uzele rasprave sa Slobodanom Jovanovićem, a da sam taj komad potpuno prevaziđe sva vremenska ograničenja i datosti. Bila bi to priča o dvojici intelektualaca koji su u politici ne iz hira i zarad šićara, već iz nužde izazvane moralnim osećanjem, osećanjem dužnosti.
       To je priča o dvojici ljudi, koji uz sve karakterne razlike i pripadajuće im mane, politiku shvataju različito, ali nadasve odgovorno. Ništa tu ne menja na stvari način na koji je Grol portretisao Jovanovića : "Slobodan je odrastao kao biljka u saksiji ili staklenoj bašti, s plitkim korenom i s malo sunca. Od detinjstva, on se nije saživljavao sa širom sredinom, ni uzbuđivao kolektivnim osećanjima, ni proživljavao u potpunosti svoj život, isto kao svoje sredine... Sa starenjem, i ti anemični sokovi iz mladosti, sušili su se... Danas, on je primer jedne inteligentne i dubokom erudicijom ispunjene glave - koja ne meri pravo."
       Naravno, ono što je Grol zamerao Jovanoviću, drugi su zamerali Grolu. Recimo, Dragoljub Jovanović je o Grolu prosuđivao ovako: "Grol je golo znanje i suho umovanje... Ideološki je bio iskren demokrat, ali konzervativan u svim pravcima. Bio je demokrat, ali strogo građanski, skoro aristokratski. Mene je osećao kao svoju oličenu suprotnost. "Ne mogu ja sa čovekom koji skače na astal." Poslednja rečenica je za neupućene u onovremene političke prilike aluzija na Jovanovićev manir da se svojim pristalicama na seoskim skupovima obraća - skočivši na sto.
       Još je zanimljiviji odnos Grolov prema Dučiću i Dučićev prema Grolu. Poznato je šta je Grol pisao u "Londonskom dnevniku" o Dučiću. Dučić je svuda i svagda opisan kao razgraditelj države. Grol piše: "Kod Dučića, nije pitanje pravca, nego negacije Jugoslavije, negacije države... Kod Dučića i 'Srbobrana', koji on vodi, stvar je brutalno prosta: on ruši Jugoslaviju."
       A šta na to odgovara Dučić? Svoje političke poglede, nacionalni program, Dučić je najsažetije i najefektnije izneo u poznatom pismu upućenom Radoju Kneževiću 17. aprila 1942. reagujući na govor svog "druga i prijatelja" Milana Grola koji je povodom 27. marta tvrdio da nam je sa Hrvatima sada i vazda "jedini put u zajednici", Dučić rezignirano piše: "Mi prisustvujemo, dragi gospodine Kneževiću, ne samo katastrofi naše nesrećne države, osnovane na laži i izdajstvu, nego i rasulu jednog društva koje je moglo biti blizu velikim ostvarenjima u svakom pogledu." A na Grolovu ideju o plodotvornosti zajednice sa Hrvatima odgovara: "Nije moguća zajednica ubica i ubijenih... Nemci imaju u ovom ratu pravo da kolju one s kojima su u ratu, ali Hrvati nemaju pravo da kolju one s kojima sede u zajedničkoj vladi."
       Ali uz sve razlike, sva trojica, i Grol i Dučić i Jovanović, ophrvani su odgovornošću, unutrašnjom tegobom i usamljenošću. To je ono što ih je, ponavljam, uz sve razlike, približavalo i u nečemu i poistovećivalo.
       Nije, mećutim, važno samo to što je Grol u politici bio bez ostatka; važno je i kako je u njoj bio. U "Londonskom dnevniku" on najviše obrazlaže politiku kompromisa. U proleće 1944. objašnjavao je da države "ne može biti bez kompromisa suprotstavljenih elemenata u njoj - nacionalnih i socijalnih... kompromisa ne ljudi ovde, nego uopšte kompromisa u sređivanju stanja u zemlji". S tom idejom o neophodnosti kompromisa, on se i vratio u zemlju. Zastupajući jedno shvatanje u kojem nije bilo mesta ni za površnost, ni za skrivanje iza parola i manifestacija, ni za isključivost, bio je podosta usamljen i u Londonu, a još više u Beogradu.
       Kad pažljivo pročita svih sedam brojeva Grolove "Demokratije", čovek ne može da se otme dvama utiscima: da je vlasnik i glavni autor tog lista potpuno neshvaćena osoba, u tragičnom nesporazumu sa okolinom, poput kakvog junaka antičke drame, i da je strašno, ukletnički usamljen.
       On je verovao da je pripadnike Narodnog fronta i nosioce "ideja-gonilja" mogućno urazumiti i osvestiti, da je mogućno uveriti ih da nanose štetu i državi i svojoj partiji; drugačije rečeno, verovao je da oni ne znaju šta čine. Oni su, međutim, savršeno dobro znali šta čine i radili su tačno ono što su hteli da rade. Jednostavno, sazdan kako je bio sazdan, sa pogledom na svet i lestvicom moralnih i drugih vrednosti koje je imao, on nije mogao da shvati da bi neko, organizovan, ne usamljeni ludak, hteo da ruši a ne da gradi, da zastrašuje a ne da oslobađa od straha, da vlada od sad pa doveka, da pravi sprdnju od tradicije i sebe samog bogotvori. Slobodan Drašković bi rekao da je to imanentna slabost demokratije, ta nesposobnost za borbu sa nekim ko ne poštuje pravila igre, kome ništa nije sveto, tuđi život ponajmanje, ko ne zna za istoriju, moralne obzire i stid.
      
       Grol je pripadao čitavom jednom naraštaju, jednoj tradiciji zapravo, koja je smatrala da je prirodno da intelektualac bude u politici, a ne izvan nje, pogotovo u velikim iskušenjima po narod i državu. I ne samo u politici, više od toga. Setimo se samo uticaja Rakićeve pesme "Na Gazimestanu". Ta tradicija je imala svoje nastavljače u pojedinim ilegalnim organizacijama mladih koje su nicale posle Drugog svetskog rata u otporu komunističkoj diktaturi. A nije ih bilo malo. Jedan od priređivača Grolovih političkih spisa, akademik Miodrag Jovičić bio je među njima, u organizaciji Nacionalne revolucionarne srpske omladine. Borislav Pekić u okviru Saveza demokratske omladine Jugoslavije, takođe.
       U svojim "Godinama koje su pojeli skakavci" Pekić se pozabavio tim vremenom. Njegova generacija nije imala mnogo razumevanja za politička nastojanja i parlamentarna sredstva borbe kojima su se služili Grol i njegovi istomišljenici: "Premda smo uživali u inteligentnim i smelim parlamentarnim intervencijama Milana Grola, Dragoljuba Jovanovića, Dukanca ili Dragića Joksimovića, većina nas je njihovo prisustvo u Skupštini smatrala - kolaboracijom. Mi nismo sumnjali u časne motive ove saradnje, mi smo je prosto smatrali - kontraproduktivnom." Doduše, u pripremi procesa Pekiću i drugovima, islednici i tužioci lomili su se da li Grolov uticaj i vezu sa tim stave na teret mladim zaverenicima, pa su od toga odustali. Zato su nastojali da ga stave na teret Dimitriju Đorđeviću i još sedamnaestorici optuženih, mahom mladih ljudi, u minulom ratu članova Jugoslovenske ravnogorske omladine, koji su pokušali da ujedine antirežimske stranačke podmlatke oslanjajući se na činjenicu da su demokrati, preko Grola, bar formalno učestvovali u vlasti. Čak je i tekst Grolove ostavke na mesto potpredsednika vlade koji je bio nađen kod optuženih na suđenju Đorđeviću i drugovima tretiran kao inkriminišući materijal.
      
       Naravno da u delovanju Grolovom nije bilo kolaboracije, što uostalom i sam Pekić ističe. Kolaboracija će doći od drugih intelektualaca, tada ali i kasnije. Ništa manje opasan od kolaboracije je oportunizam jednog dela naše intelektualne elite, koja će svoje držanje van politike tada i kasnije, pravdati tvrdnjom da se ta dva posla isključuju, da je nedostojno za pravog intelektualca, da pozajmimo Grolov izraz, da se "pašta" za dobro zajednice, pogotovo na stranačkim poslovima. Sa puno prezira i posprdno tako su raznorazni uglednici govorili i govore o bavljenju politikom, kao da je to delatnost nižeg reda. Refleks takvog gledanja na politiku održao se do danas i time je jedna tradicija, koju su u našoj priči oličavali Milan Grol i Borislav Pekić, skoro prekinuta.
      
       Inače, kad pomenuh Dimitrija Đorđevića, čini mi se da ima mnogo istine u njegovoj priči o sličnostima između Milana Grola i Eduarda Beneša: "razočaranost u Zapad i sukob sa surovom domaćom stvarnošću". Đorđević navodi i poslednju uspomenu na Grola: sreli su se negde 1947, noću, na pustim ulicama Beograda. Đorđević tek pušten iz zatvora, izbegava susrete sa ljudima. Grol u sopstvenom, unutrašnjem zatvoru, takođe ne bi nikoga da sretne. Brižno kaže Đorđeviću da treba da se čuva, da ne sme da se zaleće, pošto ima odgovornosti prema porodici, a "ovaj režim će još dugo trajati".
       Na kraju, kada se još jedanput osvrnemo na tu neobičnu i upečatljivu intelektualnu i političku karijeru Grolovu, moramo reći da celo njegovo poimanje politike podseća na ono koje je Maks Veber izneo u svom poznatom predavanju o politici: "Politika znači uporno i lagano brušenje čvrstih dasaka, i to sa strašću i odmerenošću. Sasvim je tačno, i to potvrđuje čitavo istorijsko iskustvo, da čovek nikada ne bi postigao ono što je mogućno kada ne bi stalno iznova posezao za onim što je nemogućno... Samo onaj koji sigurno zna da se neće razbiti zbog toga što je sa njegovog stanovišta svet odveć glup i prost za ono što on hoće da mu pruži, tako da svemu tome može da kaže: 'ipak'! - samo je taj pozvan da se bavi politikom."
       Politika je bila i danas je, pogotovu, i još mnogo štošta drugo. Zapravo, mnogo više nešto drugo. Milan Grol bio je svestan ovog tradicionalnog, napatvorenog poimanja politike, ono mu je bilo na srcu, celokupno njegovo delovanje bilo je u njegovom znaku.
      
       KRAJ
      
      

Tekst "Milan Grol intelektualac u politici" predavanje je dr Vojislava Koštunice, predsednika SRJ održano 12. novembra 2001. na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu povodom 125-godišnjice rođenja značajnog političara i intelektualca. Grolu, koji je između ostalog bio i prvi upravnik Kolarčevog univerziteta, posvećen je, inače, ciklus "Milan Grol u politici i kulturi".