Na korak od Šangrile, kada je drveće umelo da hoda. Mongoli juga. Rečnik srpsko-dongba! Kako je na dongba hijeroglife prevedena "Smrt majke Jugovića"

      (Od dopisnika NIN-a iz Pekinga)
      
       Davno, davno pre, kada je drveće umelo da hoda, a kamen da govori"...
       Tako počinje rukopis Ćung Ban, nešto kao Knjiga postanja, na jeziku jedne od najmanjih nacionalnih zajednica u Kini - Nahsi. Rukopis je na srpski preveo i prepevao Dragan Janeković, diplomata koji rukovodi konzulatom u Šangaju.
       Morao je prvo da nauči taj jezik, a zatim i njegovo specifično pismo. Nahsi koriste poslednje "žive hijeroglife" na svetu. Kad je naučio jezik i pitografsko pismo, koje se još naziva i dongba po mudracima koji ga koriste, Janeković je sačinio i jedinstveni rečnik: srpsko-dongba. Zatim je preveo još nekoliko rukopisa: pored Knjige postanja, jednu tragičnu ljubavnu priču na čijem zapletu bi pozavideo i Šekspir, i jednu legendu o sukobu svetla i tame.
       To nije bio lak posao. Koristio je sve dostupne izvore, od kojih je većina na kineskom. Naravno i Rečnik Amerikanca J.F. Roka, objavljen 1963. godine u Orijentalnom institutu u Rimu. Rok je početkom veka boravio u Junanu, među Nahsima, nekim drugim poslom, kažu špijunskim, ali je kasnije dobar deo života posvetio pravljenju Rečnika. On je tada Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu poslao nekoliko hiljada originalnih rukopisa i tako ih verovatno spasio od uništenja.
       Međutim, brod kojim je Rok iz Kine otpremio pun sanduk svojih tekstova i zabeleški potonuo je negde na okeanu. Morao je da počne iz početka.
       Nešto slično dogodilo se i Draganu Janekoviću: kasete sa deset časova snimljenih izgovora, sa muškim i ženskim glasovima, ostale su zaboravljene u nekom taksiju u Kunmingu. Pa je i on morao da radi sve iz početka.
       Rukopisi, možda, ne gore, ali mogu da potonu u okeanu, ili da budu zaboravljeni u taksiju.
       Na pitanje zašto se, uopšte, bavi sastavljanjem rečnika i prevođenjem sa gotovo nestalog jezika, Janeković kaže lakonski da je to "ponajviše zbog primitivne lepote hijeroglifa". A i da je zaljubljenik u grad Liđiang, gde žive Nahsi i uopšte u taj narod, njegove običaje, legende i verovanja.
       Lepota otkrivanja je bitna, ali Janeković se i profesionalno bavi proučavanjem nacionalnih manjina u Kini, i to ne samo u savremenom dobu, već kroz istoriju naročito posle promena koje su nastupile u Ćing dinastiji. Posebno je bio zainteresovan da nađe odgovor kako jedan mali narod, kakav je Nahsi, koji nema više od 300 000 ljudi, uspeva da opstane kao kap u moru među Hanima, kojih ima preko milijardu, i da sačuva svoju kulturu, jezik, pismo.
      
       Kap u kineskom moru
       Ko su, u stvari, Nahsi?
       Istorija kaže da su to potomci velike nomadske zajednice Ćijang koji su u antičko doba, sa severozapadnih prostranstava Kine, od Žute reke i provincije Gansu, došli na "obale belog peska" to jest u današnji Liđijang. Ponekad ih u analima zovu i "Mongoli juga".
       Njihove legende i verovanja su, naravno, lepše od istorijskih činjenica. Oni veruju da su došli sa neke druge planete i to tako da su se prvo naselili jako stari ljudi i jako mudri ljudi, a tek mnogo kasnije su došli mladi. Kao dokaz za to pokazuju narodnu nošnju: sve devojke imaju na leđima izvezenih sedam planeta, a udate žene tome još dodaju i sunce i mesec. Sa neke od tih planeta su došli na Zemlju.
       Taj narod veruje da su priroda i ljudi nekada bili braća. I da su ljudi počeli nasilno da koriste prirodu koja je uzvratila silom. Pa su onda sklopili sa prirodom dogovor kako da je koriste i šta će im priroda za uzvrat dati. Taj dogovor se obnavlja svake godine, na velikoj svetkovini.
       Nahsi poznaju oko stotinu raznih rituala, imaju preko hiljadu vrsta skripti kojima prate ceremonije. To je zapisano u oko 20 000 originalnih svezaka koje su sačuvane do danas. Obožavaju prirodu, duhove, bogove, pretke, šamane i svaka ceremonija je praćena plesom i muzikom.
       Njihovo pitografsko pismo ima blizu 1 500 znakova koji se nisu menjali poslednjih hiljadu godina. To su lingvistički simboli njihove prvobitne zajednice. Nisu reči, teško da se radi o pojmovima; to su rebusi, intelektualni podsetnici i izazovi. To je pismo koje se ne čita, već se gleda, otkriva, recituje, peva i, najčešće, sanja.
       Danas se samo četvoro starih ljudi iz zajednice Nahsi profesionalno bavi tim pismom. Zovu ih Dongba, mudraci, a ako se tome doda još nekoliko profesora, to su otprilike svi koje razumeju pismo. Prema Dongbama čitava Nahsi kultura naziva se tako, a ona vuče korene još od pre šestog veka nove ere: Dongba kultura. I njihov jezik se naziva dongba, a hijeroglifi - dongba pismo.
      
       "Dobro došao kući"
       Kada se Janeković prvi put pojavio u hramu Crnog zmaja, u Liđijangu, čuvar na ulazu mu je rekao kao starom poznaniku: "Dobro došao kući."
       Tada je, u stvari, počeo da se osvrće oko sebe.
       Liđijang još nazivaju Zaboravljeni raj, a u blizini je Snežna planina Zmaja od žada. Iz svake ulice vide se snežni vrhovi planine koji nikada nisu osvojeni: to je za Nahsi - sveta planina. Grad je na kanalima, a Nahsi obožavaju vodu i smatraju da vrhovni bog prirode živi u prolećnim izvorima. Kad se uveče podignu brane, kroz grad jurne voda i odnosi nečistoće. Zbog svoje lepote, Liđijang je jedini grad neke nacionalne manjine u Kini pod zaštitom UNESKO-a.
       Grad ima nerazjašnjivi splet ulica, kroz koje stranac ne može da prođe, već upada sve dublje kao u paukovu mrežu. To je zato što Liđijang nema bedeme, kao drugi gradovi u Kini, a neprijatelja je trebalo spremno dočekati.
       Nahsi su ubeđeni da se na korak od Liđijanga nalazi - Šangrila, raj na zemlji, čaroban kraj i mitsko mesto vrhunske harmonije na Zemlji. Samo, taj korak niko nije uspeo da pređe.
       Na padinama oko Snežne planine, na visini od 4 000 metara, cvetaju azaleje i, rascvetale, padaju u jezera gde se rastvaraju i tope; njih jedu ribe koje se od toga opiju, pa plutaju jezerom. Onda silaze medvedi i jedu pijane ribe, pa se i oni napiju...
       Ali, u takvoj lepoti smrt je blizu. Nahsi su narod sa mnogo samoubica, i najčešće se ubijaju mladi parovi zbog ljubavi i zabrana koje su im nametnute. Kada su se naselili u ove krajeve, Nahsi su živeli u matrijarhatu, ali su im kasnije Hani nametnuli drugačija pravila. To je dovelo do dramatičnih promena u položaju žene koja je do tada mogla da bira: primala bi uveče onog ko joj se svidi, a ujutro ga vraćala njegovoj majci da obavlja poslove.
       U njihovim mitovima, a jedan od njih je preveo Dragan Janeković, zbog nesrećne ljubavi mladi odlaze na Snežnu planinu, gde se nalaze rajski vrtovi. U stvarnosti, tamo se smrzavaju. Možda tada koračuju prema Šangrili?
      
       "Smrt majke Jugovića" na hijeroglifima
       Nahsi su primili Dragana Janekovića srdačno i sa puno razumevanja. U stilu onog "dobro došao kući". Njegovi prijatelji Hani bili su u prvo vreme začuđeni i pitali su se šta ga je privuklo tim drevnim rukopisima i simbolima?
       Druženje sa učenim Nahsima podstaklo je Janekovića da se zapita da li postoji mogućnost da oni prihvate i razumeju ako se neko delo iz strane kulture prevede na hijeroglife kojima se služe Dongba? Znao je da do tada nikada nijedan rukopis nije bio preveden, čak nije bilo ni takvih pokušaja.
       Iz naših narodnih pesama izabrao je "Smrt majke Jugovića" jer mu se učinilo da je tragika majke univerzalna i da bi tu mogla da bude shvaćena. Kada se sastao sa profesorkom Hsi Juhua, iz Instituta u Liđijangu, odneo je našu poemu već prevedenu na kineski jezik.
       To je bio njihov prvi susret, u njenom malom kabinetu na drugom spratu zgrade u samom parku Crnog zmaja. Pomenuo joj je ideju i pokazao prevod pesme, a zatim dugo objašnjavao simboliku i ljudsku i istorijsku pozadinu. Prihvatila je tekst sa obećanjem da će da razmisli.
       Posle mesec dana, uz divan prevod čitave poeme, pravi novi rukopis sa izuzetno lepim hijeroglifima, dobio je i pismo u kome profesorka Hsi objašnjava razloge zbog kojih se odlučila na prevod.
       Bila je, kaže, veoma dirnuta iskrenošću i naporom sa kojom jedan stranac, iz daleka, ulazi postepeno u svet kulture njenog naroda. Ali, više od toga bila je zadivljena veličinom i ljubavlju srpske majke. Bila je duboko potresena osećanjima koji prevazilaze državne, klasne, nacionalne i religijske razlike.
       "Plakala sam prevodeći pesmu - razumela sam zašto ste hteli da baš tu pesmu prevedem na dongba jezik." Lepota i tuga ne priznaju granice vremena.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ